O svadbama i sahranama

LJudi moji, umro Kalac! Kako koji Kalac?! Kralj travara, od Stare planine do Sićeva! Umro, bre, u šezdeset i prvoj godini! Kalac, Kalac! Malo ko zna da se zvao Vlastimir Nikolić, rodom iz Donje Koritnice. Nema travke koju Kalac nije znao, sa travkama je i razgovarao, a sigurno je tražio i onu koja će ga izlečiti, ali je nije našao. I, odjednom, za tri dana klonuo je u pirotskoj bolnici, ostavivši ženu LJudmilu, koja je u Srbiju došla sa Urala. A Kalac nije bio samo travar, bio je vrstan neimar, velemajstor za kamen. Meni je ozidao temelj za Nojevu barku i prednju palubu, a i kameni pramac. Tako je za života obezbedio mesto u Barci kada, uskoro, krene Novi Potop, žešći od onog Nojevog. I ne samo to. Kalac je pripremio i grob za mene u Vidovu i ogradio ga niskim plotom, u kome će biti spaljena lomača sa mojim telom. Da, da, u drevna vinčanska vremena tako se radilo! Pepeo nije stavljan u urnu, već bi tu gde je telo spaljeno, kamenjem bilo zatrpano. I tako se sa mrtvima radilo sve dok judeohrišćanstvo nije stiglo na Balkan. E, sad, moji roditelji su spaljeni, a njihov pepeo je u urnama na beogradskom Novom groblju, ali ću ih, prvom prilikom, doneti u Vidovo. Dragoslav Srejović nas, u knjizi Iliri i Tračani, obaveštava da su urne od pečene gline počele da se izrađuju tek oko 1500 godina pre nove ere, u zajednicama pored Dunava. Ali, na teritoriji Gornje Mezije (Istočne Srbije) zabeleženo je da su i u šestom veku stare ere pokojnici spaljivani i sahranjivani bez urni, te ću tu „tračansku tradiciju“ slediti i u mom slučaju. To ću zapisati i u testamentu, a kako će se za to izboriti oni koji me budu sahranjivali, time se, ovog puta, ne bih bavio. Moramo se vraćati drevnim prethrišćanskim običajima i sahranjivati se, ako ne kod ognjišta, a ono bar u dvorištu. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na to kaže: „Sa hrišćanstvom su izmišljena ova današnja groblja koja su prave, uredne deponije! Jer, šta znači zatrpati pokojnika dva metra ispod zemlje da ga jedu crvi i da mu se duša vije oko groba četrdeset dana. Ovako, kad te spale, duša odmah ide gore, u nebesa, i čeka da uđe u novo telo.“ Još sam bio pod utiskom Kalčeve sahrane kada sam, u subotu, sa Putinom i Kaćušom, krenuo u Beograd, na svadbu Anje i Vlade, poreklom iz Mokre. Vozila je Kaćuša, pošto je Putin, veče pre toga, zaglavio kod Saite i njegovih Crnih mambi. A ko je bar jednom bio sa Saitom, taj zna kako je Putin prošao. Svadba je bila u subotu, zakazana u prekrasnoj sali Anđelina, na ovčanskom putu, tako da smo je jedva našli. Nataša, majka Anjina, objasni mi: „Ćuti, i ovo mesto smo još u septembru zakazali za 11. juni!“ A svadbarsko veselje je počelo tek kada su se mladenci u Anđelini, pred matičarem, jedno drugom obećali. Svirala je rok grupa iz Niša, po svom nahođenju, nije mogla da se naruči nijedna pesma. Sviralo se od starih evergrin šlagera, preko „Niška banja, topla voda“, do „Kazuj krčmo DŽerimo“... Nego, u jednom trenutku, u sali se stvoriše trubači iz Ovče, i tu nastade - haos! Mladoženja Vlada zbaci sa sebe smoking, prsluk i leptir mašnu i prepusti se južnjačkom ludovanju. Tu se setih moje svadbe od pre pedeset godina, u tek otvorenom beogradskom hotelu Jugoslavija, kada je moja svadbarska muzika, bez ozvučenja, ipak, bila bučna ambasadoru iz Kuvajta, pa sam ga gađao flašom šampanjca... I tu, u Anđelini, shvatio sam zašto su sahrane i svadbe najvažniji događaji u čovekovom životu. Na to će moja Crna da kaže: „Ah, svadbe i sahrane, one su i za nas mačke važne! A i mnogo hrane ostane!“