Selo gori, a vlasti se češljaju

Pomisao na Uvac većinski stvara idiličnu sliku ukleštenih meandara nekad reke, danas jezera što krivuda među strmoglavim liticama Zlatara, nad kojima jezdi beloglavi sup, kakav je prizor ovekovečen na reklamnim fotografijama. Zbilja podrazumeva svedeniju krivulju, kao i redukovan nivo šireg dela jezera, presahlog zbog povećane proizvodnje električne energije u tamošnje tri hidroelektrane Drinsko-limskog sistema. Vodostaj je još drastičnije opao u Zlatarskom jezeru, dok je Radoinjsko jedino puno od tri karike akumulacije, koje su skupa i u sastavu Specijalnog rezervata prirode Uvac. „Ali, za to su ona i pravljena“, reći će domaći, navikli na slične promene kad god državi struja ustreba u većoj količini. Došljacima ipak izaziva zebnju okolno stenje sa povećanim brojem „godova“, nad površinom već mesecima, donekle i zbog ovogodišnje suše. Lokalce – konkretno žitelje Akmačića kod Nove Varoši, mahom više zanima kvalitet pijaće vode, nekad ugrožen mlekarama, klanicama, pilanama, kako se pretpostavljalo, ali i divljom gradnjom, koja se nepobitno širi poput kuge. I kojoj, na nesreću, prostor da buja daje prebacivanje odgovornosti sa jednih na druge nadležne, kao i raskorak između starog i novog stepenovanja zaštite zona Rezervata. Posebne karakteristike ovog kraškog predela na jugozapadu Srbije uočene su odavno, a primetio ih je i beloglavi sup, ovde svijajući gnezda. Kako su sredinom prošlog veka supovi bili masovna kolateralna šteta lova, stara je država preduzela prve korake u njihovoj zaštiti 1971/72, ali istovremeno otpočela i izgradnju brane na Rastokama, što tim moćnim pticama nije odgovaralo. Paralelno sa širenjem svesti o značaju biodiverziteta, područje pod zaštitom se 1995. uvećava na 2.717 hektara, sa početnih 267, da bi Rezervat od 2006. pokrivao 7.543 hektara. Naredne godine proglašen je i zvanični upravljač, Rezervat prirode Uvac d. o. o. Prvi su čuvari zaštićenog područja zatekli skupinu kamp-kućica u divljem naselju u selu Radoinja, na Radoinjskom jezeru. „Objekte smo popisivali od 2011. pa nadalje, na njih kačili zapisnike, ubeđivali se sa vlasnicima, pozivali republičku građevinsku, kao i komunalnu inspekciju, obraćali se javnim preduzećima, uključujući i Drinsko-limske hidroelektrane, koje su korisnici tog državnog zemljišta. I ništa se nije dogodilo, osim povećanih tenzija između nas čuvara i vlasnika kućica“, priča Novak Pejović, rukovodilac čuvarske službe i upravnik ribarskog područja. Tenzije bi nekad eskalirale u prave pobune, pa su iz mase na račun čuvara i rukovodstva upravljača pljuštale kletve i uvrede. Vlasnici su psovali i državu, što „nije u redu ako nisi u pravu“, već se širiš po javnom dobru od prvostepene važnosti, kako Novak tumači. Dobro obavešteni, žitelji divljeg naselja znali su da im za opisane objekte nisu potrebne građevinske dozvole, jer nisu od čvrste građe. Išavši do samih granica rastegljivosti propisa, svoje su kućice dograđivali drvenim terasama, senicama, letnjim kuhinjama... A prikolice ostavili na podupiračima, da deluju kao da već sutra mogu biti sklonjene. Bilo je tu i smelijih poteza. Izvesni parajlija, moguće blizak vlastima, prikolicu je nakalemio na jednu stenu, optočivši je drvetom tako da pomalo liči na crkvu-brvnaru. Na nju je dodao prostrani plato nad jezerom, i stepenice što do njega vode. „Kad smo, jednom prilikom, ovde došli sa republičkim inspektorima i zatekli rođaka vlasnika, on nam je rekao: vi biste njemu morali da platite, jer ovde je pre njega bio zmijarnik“, naglašava Novak. „Da je to neko običan napravio, odmah bi došli s bagerima da ga ruše“, primećuje njegov kolega, čuvar Milivoje Remović. „Ali, ovde ima i običnih“, replicira mu Novak. „Niko ovde nije običan“, Milivoje sigura, na osnovu žestokog otpora uklanjanju. Najgušća skupina kućeraka je blizu brane, i nalikuje čergi. NJen bi moto mogao da bude natpis na jednom boru - Ako ne mi, ko? Ako ne sad, kad? Drugi slogani idu u pravcu ljubavi prema prirodi, s kojom nema nikakvu vezu tretman u vidu neekološkog vršenja nužde, pranja posuđa i sličnih svakodnevnih radnji. Sklepana naseobina novinarku NIN-a asocira na nekadašnju zbrda-zdola gradnju oko jezera u centru Zlatibora. „Odatle su prikolice verovatno i dovučene“, s njom se slaže Milivoje, što povlači sliku potonje zlatiborske hiperurbanizacije, mimo svake pameti. Radoinjski „slam“ je prazan, izuzev dvojice muškaraca na tremu jedne od kućica. Čuvare dočekuje kučence Coka, lajući. „Alergičan je na uniforme“, u napad, skriven šalom, kreće Cokin vlasnik. I dodaje, nama, kako ih „čuvari maltretiraju i ne daju im da dišu, evo već pet godina“. On pritom ne misli na pisanje prijava za prikolice, jer sam ima legalizovanu vikendicu, već na ovde zabranjene čamce, čak i one na veslanje. „Ako nad Uvačkim jezerom mogu da budu i mlekare, i klanice, a odatle voda dolazi u Radoinjsko, mi te propise naprosto ne shvatamo“, svoj stav argumentuje. „I mi smo protiv tog pravila, i čak smo uložili žalbu na odluku ZZPS tražeći da dozvole čamce na veslanje, s obzirom na to da nam odgovara da neko prođe uz stenje i primeti ako je ptiče beloglavog supa ispalo iz gnezda“, Novak je u vrsti defanzive. On ne bi da ljuti tog starog čoveka tvrdnjom da jezero služi i za proizvodnju pijaće vode za opštinu Priboj. Pušta ga da ode s utiskom da je u ovoj raspravi pobedio. NJegov i naš domaćin Stojan prvi je žitelj divljeg naselja, došavši iz Čačka, 1983. Kućicu je imao i na Zlatiboru, „ali, ovde je 1.000 puta bolje“. Divlje i samotno, posebno zimi, koja zna da potraje i po osam meseci. Snabdevanje namirnicama prevashodno zavisi od „potrebe za alkoholom“, pivom ili rakijicom, u skladu s tim šta bolje paše uz aktuelni grupni obrok. Ni samoća Stojanu nije teška, možda i što mu društvo pravi serija Selo gori, a baba se češlja, koja piči sa malenog televizora. Odakle struja za napajanje, ne pitamo, jer sigurno nije legalna, premda je Stojan jedini koji se nije oglušio o opomene da poruši dograđeno. Pa, kad je video da je „samo on budala“, postavio je „montažno-demontažnu tendu“ iznad kuhinjskih elemenata, doprinoseći estetskom haosu. Premda čuvari tvrde da trgovina improvizovanim objektima cveta, Stojan kaže da je interesovanje opalo. „Kućice se prodaju za po 5.000-6.000 evra, i u svakoj normalnoj državi takvog bi vodili na psihijatriju zato što ulaže u nešto što mora da bude uklonjeno“, zaključuje Milivoje. Ko će to moranje da sprovede u delo, i kada, ne zna se, usled ograđivanja od odgovornosti, podeljene između republičke i lokalne inspekcije. Novak vidi izlaz u doslednom pristupu bilo koje, ili javnog pravobranilaštva, kao poslednje instance. Zasad je sve na grbači čuvara, „koji ni kafu ne mogu na miru da popiju u Novoj Varoši“ zbog prozivki naroda. Uverenog da Rezervat, štiteći supove, zapravo šteti razvoju turizma ovog zvanično siromašnog kraja, uprkos priličnom broju deluks džipova po ulicama, kao i ponekog kvada. Ako je rešenje radoinjskog „slama“ u maglovitom futuru, jer Rezervat nema novca ni da se sa vlasnicima kamp-kućica, čamaca, bagera i drugih sredstava prekršaja ganja po sudovima, niti prostor gde bi uklonjeno pohranio, još je neodređeniji epilog ilegalne gradnje na Zlatarskom jezeru. Prostor oko brane Kokin Brod ne da se prepoznati: na obalu jezera nasukani su splavovi, dok je u središtu isplivalo ostrvo. Po obodu štrči niz kamp-prikolica, zbog kojih je sklonjena bankina ceste. „I sad, kad bi se nekom nešto ne daj bože desilo, bilo u slučaju skliznuća auta sa puta, bilo ako bi se splav stropoštao, ko bi bio kriv“, retorički pita Novak. Jer, i ovde je na snazi sličan scenario da niko ne mari za opomene čuvara, bez stvarne zakonske težine. Šta kome znači parče papira, ako je svaka kazna smešna, ukoliko uopšte i dođe do suđenja? Međutim, naselje koje čuvare posebno tišti, duboko je u šumi, kilometrima daleko od brane. Ko ne zna za njega, ne bi ga ni našao, što svedoči o stepenu organizovanosti divljih graditelja. Ovi ovde, u Goronjskom zalivu, imaju drugačiju strategiju, pa prvo naprave kućere, niska skloništa za čobane, gde poguraju alat i prespavaju, dok čuvarima ne vide leđa, kad iskaču i kreću sa zidanjem. Cilj im je da ih bude što više, kad naselja bivaju proglašena enklavama, pa ih zakon izuzima iz rizika rušenja. „Ceo je Rezervat od 2006. do lane bio pod drugim stepenom zaštite, kada je Zavod za zaštitu prirode Srbije sačinio studiju, proširivši područje zaštite na blizu 12.000 hektara, ali i deleći prostor na tri zone“, objašnjava kasnije Darko Ćirović, pravnik Rezervata. Kako shodna uredba još nije zvanična, već je vraćena na doradu, vlasnici daleko basnoslovnije sređenih vikendica od prethodnih, mogu da manipulišu zakonom. „Dovoljno je da znaju nekog moćnog i da taj posreduje kod Ministarstva ekologije da im izda rešenje kao da je njihova kuća u trećoj zoni zaštite, koja još nije zvanično proglašena“, čuvari spekulišu, jer jedino tako mogu da objasne to što se dešava na terenu. Jer, prema Zakonu o ozakonjenju, u rezervatima i sličnim područjima, u drugom stepenu zaštite moguće je legalizovati „porodičnu kuću ili vikendicu“, uz saglasnost ZZPS, u ovom slučaju. Zašto bi se neko podvrgavao i takvoj, skraćenoj proceduri, kad može da je zaobiđe telefonskim pozivom, čuvari poentiraju. Držeći se starih propisa, oni i dalje prave zapisnike i kače ih po luksuznim brvnarama. Ako li nabasaju na vlasnika, taj je često ljubazan. Ako i plati kaznu za ilegalnu gradnju, tarifa je daleko niža od prihoda od iznajmljivanja. Komfor gostiju je zagarantovan brojnim spavaćim sobama, na divlje napravljenim putevima, prostranim parkinzima, lagodnim pristupom jezeru... od kojeg brvnare deli dvadesetak strmih metara, zahvaljujući opalom vodostaju. Inače bi sa terasa mogli u njega da pljucnu. „I granice Rezervata su nelogične, jer negde je privatno imanje na samoj vodi, a negde zona zaštite u brdu, gde nikom i ne pada na pamet da zida“, napominje Novak. Za očuvanje prirodnog okoliša, srećna je okolnost što su starosedelački vlasnički odnosi mahom nerazrešeni, pa se imanja ne prodaju u skladu sa željama naslednika. Zakon je moguće zaobići i prijavom prebivališta na lokalnoj adresi, kad se objekat može legalizovati i biti oslobođen naknade za korišćenje javnog zemljišta (simboličnog iznosa), kakvu priliku mnogi koriste. Onda se SO Nova Varoš hvali lažnim povećanjem broja stanovnika u Debelji, Amzićima, Vilovima.., ili povratnika, prisutnih samo tokom sezone. U koliziji sa realnošću su i ideje ZZPS, usmerene na uvođenje elektromotora za plovila na Zlatarskom i Uvačkom jezeru, mimo činjenice da baterije nemaju gde da se napune. Međutim, od svega je najgrotesknije ponašanje Republičke građevinske inspekcije, koja je u 2015. „uklonila šest objekata, a 16 u periodu 2020-2021, u skladu sa prioritetima definisanim Programom uklanjanja objekata“, kako za NIN kažu u Ministarstvu građevinarstva i infrastrukture. Koliko divljih zdanja u Rezervatu postoji, inspekcijska služba ne zna, „s obzirom na to da se postupci ozakonjenja vrše i u lokalnoj samoupravi, i u Ministarstvu“. SO Nova Varoš se po tom pitanju ne oglašava, uprkos zahtevima NIN-a. Kome i čemu onda služi jedini zvanični podatak, objavljen na sajtu Ministarstva građevine 2017, da se na teritoriji ove opštine nalaze 1.592 bespravna objekta, a u Sjenici, koja deli jurisdikciju nad Uvcem sa Novom Varoši, čak 3.000 divljih građevina? Nikom i ničem, osim zamazivanju očiju javnosti u smislu navodne brige vlasti o ilegalnoj gradnji. Treba, izgleda, naglasiti i to da nisu problematična samo sama zdanja, iako se zbog njih krči šuma, već i nerešen problem otpadnih voda. Istina, uslov za njihovo ozakonjenje je kopanje nepropusnih septičkih jama, ali će i ovo naneti štetu bujnom rastinju. Sledi i elektrifikacija, možda državi pogodnija od ilegalnog kačenja na dovode, ali i dalje preopterećujuća. Da li u svetlu fenomena urbanizacije Zlatara, sve više nalik zlatiborskom primeru, treba očekivati turizam nalik onom u šljaštećem Las Vegasu, usred pustinje? I ko će od toga imati koristi, jer zaštićena flora i fauna sigurno neće. Dragana Nikoletić