Zašto Bajden rehabilituje princa Salmana

O spoljnoj politici se stalno vodi nekoliko debata. Ona osnovna vrti se oko toga koliko je spoljne politike potrebno, odnosno kako uspostaviti balans između unutrašnjopolitičkih tema i spoljnopolitičkih problema - u ekstremnom obliku, to je zapravo debata između izolacionizma i internacionalizma. Tu su i debate o spoljnopolitičkim sredstvima (diplomatija naspram sankcija ili vojne sile) i pristupima (unilateralizam naspram multilateralizma). U nekim zemljama vode se debate i o tome kako bi spoljnu politiku trebalo uobličiti i voditi; u Sjedinjenim Državama, na primer, ona uključuje ulogu i ovlašćenja Kongresa naspram onih koje imaju predsednik i izvršna grana vlasti. U demokratijama, pak, debata se dodatno vodi i oko spoljnopolitičkih ciljeva. Do koje mere spoljna politika treba da stremi oblikovanju unutrašnjih karakteristika drugih država - kao što se to čini promovisanjem širenja demokratije i ljudskih prava - umesto da za fokus ima uticaj na spoljnopolitičko postupanje drugih zemalja, u nastojanju da se promovišu „tvrdi“ interesi, poput bezbednosnih i trgovinskih? Možete to nazvati i debatom između idealizma i realizma. U slučaju američkih lidera i kreatora politike, ta debata nikad ne prestaje. Uzmimo primer Saudijske Arabije. Odnosi dve zemlje su preko 70 godina uglavnom bili kooperativni, iznad svega po pitanju svega što ima veze s naftom: u zamenu za saudijsko ispumpavanje enormnih količina (time i smanjivanje pritisaka na cenu nafte), SAD su Rijadu obezbeđivale najmodernije naoružanje i obaveštajne podatke, Saudijcima neophodne da bi njihova zemlja bila bezbedna. Dve zemlje su tokom Hladnog rata sarađivale i u borbi protiv Sovjetskog Saveza, posebno u Avganistanu. Postojanje takvih zajedničkih interesa u najvećem broju slučajeva je za posledicu imalo ignorisanje konstantnih razlika u gledanjima po pitanju lošeg stanja ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji, te neprijateljstva koje je kraljevina gajila prema Izraelu. Administracija predsednika DŽoa Bajdena je pre godinu i po na dužnost stupila odlučna da promeni taj šablon i Saudijsku Arabiju tretira kao međunarodnog pariju. SAD su ustanovile da je krunski princ Mohamed bin Salman (poznat i kao MBS), faktički lider i naslednik saudijskog prestola, bio taj koji je 2018. naložio ubistvo DŽamala Kašogija, uglednog novinara i disidenta sa stalnim boravkom u Americi. Bajdenova administracija se takođe oštro protivila saudijskom učešću u građanskom ratu u Jemenu, konfliktu koji je proizveo enormne ljudske patnje. Budući da su cene nafte bile niske a zalihe bogate (ne u maloj meri zahvaljujući i tome što su SAD znatno povećale vlastitu proizvodnju), a Bajden bio odlučan da redukuje američko prisustvo na Bliskom istoku i fokusira se na Aziju, činilo se da vrednosti odnose prevagu nad ekonomskim i bezbednosnim interesima, prvi put otkako su američko-saudijski odnosi počeli da se razvijaju četrdesetih godina prošlog veka. Sada, međutim, sudeći po izveštajima, Bajdenova administracija razmatra promenu kursa, a predsednik planira putovanje u Rijad kako bi se ovog leta sastao s Bin Salmanom. Nije teško shvatiti zašto. Cene energenata su otišle u nebo usled velike tražnje izazvane postpandemijskim ekonomskim oporavkom i sankcijama uvedenim Rusiji, Iranu i Venecueli, čime su ograničene raspoložive količine nafte. Više cene energenata podstiču inflaciju, koja je prerasla u najveći ekonomski i politički izazov s kojim se suočava Bajdenova administracija. I tako je Saudijska Arabija, jedan od malobrojnih proizvođača nafte sa sposobnošću da relativno lako poveća autput, odjednom ponovo neophodan američki partner. Na delu su i drugi faktori. Poslednjih godina je nekoliko arapskih zemalja, uključujući Ujedinjene Arapske Emirate i Bahrein, sklopilo mir s Izraelom. Prevođenje u mirovni tabor zemlje poput Saudijske Arabije, u kojoj su najsvetija mesta islamskog sveta, imalo bi veliku simboličku i političku vrednost. To što se Rijad složio s uspostavljanjem primirja u Jemenu takođe je doprinelo sticanju uslova za Bajdenovu posetu. Ono što bi se na kraju moglo ispostaviti kao najvažniji razlog za to mogao bi, ipak, biti Iran. SAD i Saudijska Arabija dele rastuću zabrinutost u vezi s iranskim nuklearnim i raketnim programima, te podrškom koju Teheran pruža radikalnim grupama u Jemenu, Siriji i Libanu. U pitanju je klasični slučaj u kome je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj. Tesna saradnja SAD i Saudijske Arabije biće od esencijalnog značaja u slučaju da, kao što se čini verovatnim, propadnu diplomatski napori za oživljavanje nuklearnog sporazuma s Iranom - ili ne uspeju pokušaji da se Iran spreči u nameri da pređe nuklearni prag. Uprkos ovim novim okolnostima, Bajdenova administracija pažljivo odmerava svoje korake, svesna da će zbog ove promene pozicije biti izložena napadima. Dobra vest je da nema razloga da SAD odustanu od svoje posvećenosti ljudskim pravima. Da bi Irancima stali na crtu, Saudijcima je potrebna američka podrška, i stoga je na Rijad moguće vršiti pritisak da poboljša tretman kritičara vlasti, žena i verskih manjina. Rezultat toga neće biti savršen, ali kreiranje otvorenijeg društva je dostižan cilj. Iz ovoga se može izvući i jedna dalekosežnija pouka. Uspešna spoljna politika jedne globalne sile kakva je Amerika ne može vrednosti da stavlja iznad interesa. Čist, na vrednostima zasnovan pristup Saudijskoj Arabiji - ili, kad smo već kod toga, Kini, Rusiji, Iranu ili Severnoj Koreji - neodrživ je. Primarna mera spoljne politike jedne zemlje jeste da njena bezbednost ima prioritet u odnosu na njene preferencije. Realizam mora da odnese prevagu nad idealizmom. Istorija sugeriše da je sposobnost jedne zemlje, makar i tako moćne poput SAD, da dovede do političkih reformi u drugim zemljama ograničena. Ali to ne znači da SAD treba da ignorišu stanje demokratije i ljudskih prava u drugim zemljama. Spoljna politika mora da odražava vrednosti jedne zemlje kako bi uživala podršku javnosti i vremenom vodila ka svetu u kome će biti više demokratije, koji će biti miroljubiviji, prosperitetniji i otvoreniji za saradnju. Uvek je reč o stepenu i o ravnoteži. Ono čime je trenutno preokupirana Bajdenova administracija u slučaju Saudijske Arabije je, reklo bi se, uspostavljanje te ravnoteže.