Sunđer natopljen crvenom farbom

Ukoliko u ovom slučaju ne postoji u najmanju ruku osnovana sumnja, onda ne razumem čime se ja to bavim. Dakle, kada se porota vratila u sudnicu, nisam bio samo razočaran. Osnove mojih uverenja bile su uzdrmane – u pravni sistem, ljudska bića, sopstveno umeće, svoju sposobnost rasuđivanja, osećaj stvarnosti. Hoću da kažem, sve to me nije samo iznenadilo nego stvarno potreslo, rasturilo na emocionalnom i psihološkom nivou. Reči su ovo Dejvida Rudolfa, prekaljenog advokata odbrane, izgovorene na kraju francuske dokumentarne serije Soupçons (Sumnja – na Netfliksu, uz nastavke iz 2012. i 2018. zbirno prikazana pod naslovom Stepenište), reditelja Žan-Ksavijera de Lestrada. Reklo bi se da advokat koji iza sebe ima desetak godina vođenja kompleksnih i medijski praćenih i diseciranih slučajeva već poseduje svest o upitnosti većine navedenog – sistema, ljudi, stvarnosti. No, suđenje šezdesetogodišnjem Majklu Pitersonu, u provincijalnom ali i malograđanski privilegovanom Daramu u Severnoj Karolini, optuženom za ubistvo supruge Ketlin, zaista je sadržalo sveobuhvatnu inverziju, za šta je zaslužno i zadiranje u advokatsku intimu izvedeno od strane samopozvane francuske dokumentarne ekipe. Sve je bilo drugačije, da bi se odjednom okončalo zlokobnom jasnoćom. Majkl Piterson je uvek bio pametan momak, proizvod porodice urbanih južnjaka koji je završio ozbiljan univerzitet, tamo bio i urednik školskih novina (što nije mala stvar), da bi pristupio vojsci kao analitičar – dakle, intelektualac u uniformi. Kada je započeo rat u Vijetnamu, ipak, Piterson je pristupio borbenim dejstvima, izdržao i preživeo jednogodišnju ratnu službu, i umalo nije poginuo u teškoj saobraćajnoj nesreći na japanskom ostrvu Okinava i time završio direktnu povezanost sa vojnobezbednosnim sistemom. Uporedo, Piterson je bio i biseksualac nameren da javni život provede kao muž i otac, za intimu ostavljajući redovne i civilizovane usluge muških prostitutki. Vijetnamsko iskustvo dovelo je do nekoliko proznih i dokumentarističkih knjiga, i krajem osamdesetih usidrio se u Daramu, u drugom braku sa uspešnom poslovnom ženom iz telekomunikacione industrije. U Pitersonovom životu uvek je bilo teško objašnjivih bizarnosti koje vrebaju ispod fino uglačane površine. Recimo, Majkl i Kejtlin živeli su sa petoro dece iz prethodnih brakova – on je imao dva biološka sina i dve usvojene ćerke mrtvih prijatelja, ona jednu ćerku. Sva deca bila su približnih godina, takoreći tvoreći bazu televizijske situacione komedije. Piterson je pisao kolumne u gradskim novinama (izuzetno kritičke prema sudsko-policijskim ograncima lokalne vlasti), pripremao sledeći roman i oporavljao se od neuspešne kampanje za gradskog većnika, kada je krajem 2001. godine njegova žena izdahnula u podnožju uzanih, pomoćnih stepenica velike kuće u mirnom i šumovitom predgrađu. Piterson je od početka tvrdio da je smrt nastala kao posledica pada, dok je za policiju i tužilaštvo on bio ubica nedefinisanim tupim predmetom koji ne tvori teške povrede poput naprsnuća lobanje ili slomljenih kostiju u ekstremitetima. Reditelj i scenarista Antonio Kampos (prošlogodišnji striming filmski hit The Devil All the Time počinje ovogodišnju, u HBO produkciji snimljenu, igranu verziju događaja (takođe pod naslovom Stepenište) agresivnim bekstvom od in medias res-a putem skoka ka kraju fabule: Majkla Pitersona (Kolin Firt) u kratkoj uvodnoj sceni pronalazimo ostarelog i van zatvora, pre nego što se vratimo dvadesetak godina u prošlost i noć nesreće / zločina. Napetost je svesno ugušena, a kada se donese dramska odluka tog tipa stvaraocu ostaje da se posveti nijansiranju likova u cilju pletenja šireg konteksta. Naravno, za početak mora da zna koji ga aspekt najviše zanima, čime u igranoj seriji i nastaju problemi. Umesto na Pitersonov akademsko-profesionalni sastav ličnosti o kojem ne znamo ništa te glavni junak pre sliči nekakvom pokondirenom prevarantu, desetine minuta troše se na dokumentarnu ekipu, sačinjenu od reditelja (pretvoren u crnca, jer je sasvim bezopasno za čuvanje dramske iluzije da Francuz poreklom iz Afrike devedesetih bude uvaženi reditelj dokumentarnih formi), producenta i montažerke (Žilijet Binoš) koja će na kraju u jednom periodu biti Pitersonova devojka. Za to vreme, lik Majkla Pitersona trči u mestu, u rutinskom tumačenju Kolina Firta koji je morao da nastavi sa uranjanjem, i pre svega razumevanjem, nakon što je izveo kopiju uzorovog hoda i „transatlantskog“ akcenta engleskog jezika (najvažnije, da ne bude ukočen već šarmantan i prijatan za vrcavo druženje, što on svakako ume, ali mu valja dati rediteljsku indikaciju). Upravo u Pitersonovom načinu govora nalazi se ključ jedne od brava. Piterson, rođen u Tenesiju, s deset godina života u Nemačkoj i povratkom u Tenesiju susednu državu Severnu Karolinu – ne zaboravimo ugao tajno praktikovane biseksualnosti – vremenom je postao obrazovani građanin sveta. On je govorio drugačije, ponašao se drugačije, percipirao drugačije sadržaje od ljudi koji su ga okruživali. Dokumentarna serija završava se tako što Piterson pušta „svoju omiljenu pesmu“, Everybody Knows Leonarda Koena. U drugoj sceni Piterson i brat se prisećaju prvog filma koji su gledali u bioskopu nakon što se Piterson „skinuo“ iz vojske, Demona Kena Rasela, i ne radi se o pretvaranju za kamere, već kroz detalje biva jasno da se radi o tipu sadržaja kakav je redovno konzumiran. Osmosatno trajanje igrane serije opterećuju detaljni životopisi Pitersonove dece, tumačene od strane prve glumačke lige (sve sa Švarcenegerovim sinom), dok je nevolja tih mladih ljudi lako svodiva na citat iz filma 24 Hour Party People: „Ja sam epizodni junak u svojoj životnoj priči“. Jer, otac je na više načina specifična i ne tako lako dostižna osoba, da bi zatim deca postala i statisti u medijski agresivnom suđenju. Meandriranje u analizi serije posledica je njenog nedostatka fokusa, koji je trebalo da bude izoštren na Pitersona, eksperta za sortiranje sopstvenog života po prigodnim fiokama: u jednoj je bila kultura, u dugoj knjige o Vijetnamu, u trećoj redovni odlasci u teretanu i „minglovanje“ sa daramskom visokom klasom... i u jednoj pisanje kolumni koje mu umalo nisu došle glave. Kada je pao u šake svojih nekadašnjih redovnih kolumnističkih mušterija, nije smeo biti pušten, te se krenulo ka skrivanju i fabrikovanju dokaza, ili pseudonaučnim metodama beskonačnog ponavljanja eksperimenata sa rasprskavanjem krvi dok se ne dobije traženi rezultat – sasvim je svejedno da li iz milionitog udaranja crvenom farbom natopljenog sunđera. Koren problema je univerzalan dok se preliva iz Severne Karoline ka celom elipsoidu, pa je posebno dobro razumljiv i u našem faličnom kutku civilizacije. Nestručne osobe koje su činile istražiteljski, donekle i tužilački sektor daramskog pravosuđa, bile su svesne da njihova profesionalna budućnost zavisi isključivo od održavanja dobrih odnosa sa institucijama. Pravda je bila prva žrtva, sa optuženima na koje se nije gledalo kao na ljudska bića, već sledeće etape u čuvanju državnog zaposlenja, dok je sa Pitersonom u igri bila i lična osveta. NJega su, za promenu, posmatrali kao jedinku, ali na za njega tragičan način. Diletantizam i ambicija simbiotički čine petog jahača apokalipse, i sada možda malo bolje shvatamo sagorevanje advokata Rudolfa koji je mesecima posmatrao dvanaestoro porotnika kako gutaju svaku besmislicu koju im državni službenici prinesu, uz to još na početku etički diskvalifikovavši optuženog zbog površnih homoseksualnih odnosa koje je praktikovao dok je naoko bio u za provincijalnu javnost besprekornom braku. Nije to sve lako prevesti u dramsku formu, pri tome izbegavši pamfletske scene i istorijski istinite apsolutne negativce za kakvima je opala potražnja. U poslednjih nekoliko godina svedoci smo inflacije filmskih i televizijskih angažovanih dela koja nam iznova podvlače sve moguće i nemoguće politički korektne motive. Dok u ekonomskoj inflaciji vrednost zlata raste, u dramskoj opada, do tačke kada autor Stepeništa nije znao kako da upotrebi vrednost koju ima u rukama. Na koncu, naopakom alhemijom je u olovo pretvorio na najbolje načine didaktičku priču o inherentnoj krivici jednog društvenog prestupnika. Pavle Simjanović