Srbija bez institucija

Šta je strašnije – da je peto ponavljanje izbora na glasačkom mestu Veliki Trnovac u opštini Bujanovac posledica apsolutne nesposobnosti države ili rezultat namerne zloupotrebe onoga što bi trebalo da je osnovni postulat demokratije, koja, navodno, u Srbiji postoji i cveta? I da li, uopšte, postoji suštinska razlika u ta dva objašnjenja ponavljanja glasanja na biračkom mestu sa 1.089 birača, ako je jasno da je do nesposobnosti da se okonča izborni proces započet 3. aprila dovelo temeljno razaranje institucija? Toliko, da sada nemaju kapacitet da obave čak ni tako jednostavan posao kao što je organizovanje izbora na jednom biračkom mestu i da svojim radom u okviru zakona onemoguće (eventualnu) instrumentalizaciju izbora u interesu grupacije na vlasti. Koje god od dva pomenuta objašnjenja – nesposobnost ili namera – se preciznije odnosi na izbornu priču iz Velikog Trnovca, efekat je isti: zbog činjenice da već skoro tri meseca nemamo konačne izborne rezultate, Srbija i dalje nema i verovatno neće skoro dobiti vladu u punom kapacitetu. Nema ni Skupštinu u kojoj bi moglo da se raspravlja o nekim od najvažnijih odluka pred kojim smo se našli poslednjih godina, a i sam predsednik, za koga se, uprkos dokazano nefer izbornim uslovima, obično kaže da je jedini legitiman predstavnik vlasti, položio je zakletvu pred raspuštenim parlamentom. U takvom stanju sveopšteg raspada i nefunkcionalnosti, građani dočekuju galopirajuću svetsku krizu nepoznatih razmera i trajanja, sve uz konstantno sluđivanje s vrha - biće struje, neće biti struje, biće grejanja, neće biti grejanja... Osećaj nesigurnosti, pritom, ne podstiču samo zastrašujuće cene vitalnih proizvoda i prognoze o nastavku njihovog divljanja, ali i mogućim nestašicama, već i druge vesti koje nas zatrpavaju u doba godine tradicionalno poznato po vestima o „mišu u pivu“ i drugim letnjim skandalima. Tako je, recimo, vlasnicima nekretnina priličnu zebnju ulila višednevna blokada rada Republičkog geodetskog zavoda izazvana, kako je saopšteno, hakerskim napadom koji, tvrdi se, nije ugrozio bezbednost podataka. U trenutku pripremanja ovog NIN-a, međutim, nije bilo moguće potpuno proveriti ta umirujuća zaklinjanja nadležnih, s obzirom na to da je, od ukupno 28 servisa namenjenih široj javnosti, bio uspostavljen rad njih 20. Čak i oni koji ne uspevaju da s razumevanjem prate spektakl u nastavcima u kome se bivši ministar unutrašnjih poslova, sadašnji ministar vojni, Nebojša Stefanović i njegova nekadašnja najbliža saradnica, bivša državna sekretarka Dijana Hrkalović međusobno optužuju za umešanost u organizovani kriminal, ne mogu da ne budu šokirani tako drastičnom pričom o povezanosti države i mafije. Ako nam se, upravo, pred očima demonstrira kako se i najstrašnije optužbe na račun Dijane Hrkalović, kojim su nas zasipali provladini tabloidi, odjednom zaboravljaju nakon njenog javnog izliva bezgranične ljubavi i divljenja prema predsedniku Aleksandru Vučiću – šta možemo zaključiti o nezavisnosti „ruke pravde“? I s druge strane - ako i nakon optužbi da je prisluškivao predsednika i štitio kriminalni klan Veljka Belivuka, Nebojša Stefanović nastavlja da rukovodi ministarstvom odbrane, ali i da bude sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, upućen u rad svih tajnih službi u zemlji, šta nam to govori o njegovoj moći? Odnosno, šta nam govori o teoriji prema kojoj Vučić i Stefanović jedan drugog drže u šaci posedovanjem kompromitujućih informacija čije objavljivanje ni jednom ni drugom ne ide u prilog? Zbog toga je izbacivanje nepoželjnog ministra iz budućeg sastava vlade dosta neprijatan posao. Izgleda da su sondiranja javnog mnjenja pokazala da je uznemirenje javnosti izložene raznim čudima sada prevazišlo poželjnu meru pogodnu za manipulisanje - na to bi mogla ukazati najnovija faza širenja optimizma s vrha, kroz obećanja o povećanju penzija ili podelu vaučera za turističke boravke u zemlji. Svašta je do sada uspevalo da prođe, ali, čini se da će jezu koja je već ušla u kosti osiromašenih žitelja „tigra na Balkanu“, ovoga puta, zahvaljujući sve gorim uslovima života, biti teško zataškati uobičajenim propagandnim efektima. Naročito u situaciji kada je opšti utisak da će, u teškom vremenu koje dolazi, u uslovima raspada institucija, ali i velikih sistema, poput EPS-a, građani biti prepušteni sami sebi, a istovremeno se pojačavaju i pritisci Zapada, iz kojih bi se moglo zaključiti da je Srbija potpuno puštena niz vodu. Moglo bi se to zaključiti i iz činjenice da ni međunarodne institucije, pre svega u liku OEBS-a, ne uspevaju da otkoče izborni proces u Velikom Trnovcu, gde je novo glasanje zakazano za 30. jun, kada će ovaj broj NIN-a već biti na kioscima. Prethodni pokušaj održavanja regularnih izbora propao je 23. juna, kada je stigla lažna dojava o podmetnutoj bombi (mada Šaip Kamberi, koji predvodi Koaliciju Albanaca Doline kaže da izbori ni pre toga nisu počeli zbog „pokušaja SPS da preuzme kontrolu celog izbornog procesa“). To čak i nije toliko teško razumeti s obzirom na činjenicu da se u Velikom Trnovcu pripadnici albanske nacionalne manjine bore za potencijalno jedini mandat u Skupštini Srbije, pa bi neki eventualni oblik pritiska da se proces ubrza priznavanjem dosadašnjih rezultata (u korist socijalista) značio formiranje parlamenta bez predstavnika građana albanske nacionalnosti. Možda je teže razumeti druge signale koji stižu iz evropskog pravca, kao što je nedavna odluka Samita u Briselu da zemlje Zapadnog Balkana ostavi bez ikakvih konkretnih podsticaja, paralelno sa jasno političkom odlukom o dodeljivanju statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji. Time je vrlo uspešno skrenuta pažnja sa slabog učinka Srbije u ispunjavanju obaveza preuzetih u procesu evrointegracija – na šta je, recimo, ukazao Vladimir Međak, član Glavnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji, koji je Fonetu rekao da je naša ocena u ispunjavanju političkih kriterijuma danas 2,2 na skali od 1 do 5, kolika je bila i 2015. godine. „Znači, mi se od 2015. do 2021. nismo pomerili od dvojke, a potrebna nam je minimum neka četvorka da bi nas neko smatrao kredibilnom zemljom koja može da uđe u EU“, rekao je Međak. U međuvremenu pristigli zahtev za pridruživanjem sankcijama Moskvi, koji u Srbiji nailazi na masovan otpor, zaista nije prijatan za zemlju energetski zavisnu od Rusije. Ni vlast ga svakako nije želela, ali, kad je već tu, može da posluži kao povod za propagandnu kuknjavu zbog pritisaka i hvalisanje svojim herojskim otporom na njih. Istovremeno, time se skreće pažnja sa neuspeha u oblastima vladavine prava, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije i uspostavljanja medijskih sloboda – paketa čije bi funkcionisanje za duboko kriminalizovanu vlast predstavljalo pravu omču oko vrata. Odatle i tumačenja da je ponavljanje izbora u Velikom Trnovcu idealan način da se odloži konstituisanje parlamenta i izbor nove vlade, i tako produži trajanje alibija za nedonošenje odluke o sankcijama Rusiji. I da se, pride, građani dodatno navikavaju na stanje u kome su sve druge institucije nepotrebne, kad imamo njega, Aleksandra Vučića - prepoštenog, najpametnijeg od svih i jedno pravo Sunce. Sve to prema rečima Dijane Hrkalović, žene koja bi, prema optužbama koje joj se pripisuju, mogla zaglaviti na četrdesetogodišnju robiju. Nevolja je, međutim, u istorijskom iskustvu: a ono kaže da je, kada smo prošli put imali tog jednog, najvećeg i najmoćnijeg, „sa suncem u kosi“, upravo on morao da plati račun kada je život postao previše težak za preveliki broj ljudi. Poltroni koji su ga okruživali su se, uglavnom, izvukli. Vera Didanović