Basket koji nikada nije završen

Ni slutio nisam da ću, namamljen bratovljevom ponudom da ceo dan igramo basket, a i u želji da izbegnem odgovaranje kod Cane biologičarke, zapravo propustiti poslednji školski dan u OŠ „Aca Marović“. Iako većina, a sasvim moguće i sve škole u Prištini, nisu tog dana radile zbog opasnosti od nadolazećeg rata, u mojoj, po mnogo čemu specifičnoj školi, i taj dan se održavala nastava. Trenutak kada su avioni sa italijanskog aerodroma Avijano poleteli da bombarduju Jugoslaviju, a usplahireni roditelji pokušavali da prekinu nikad napetiju utakmicu pri rezultatu 19:20 (igralo se do 21) za mene je bio momenat kada imam osećaj da je neko nožem presekao moje detinjstvo. Bio je to meč koji se nikada neće završiti. Mnoge drugove više nikada nisam video. Odlazak Kada je počelo bombardovanje, ko god je mogao sklanjao je decu van Kosova kao najopasnijeg područja. Prvog narednog dana bombardovanja u našem stanu je zazvonio telefon. Brat i ja smo bili sami kod kuće. Sa druge strane žice bio je moj stric, koji mi je saopštio da vozi moju sestru i brata od strica u Vrnjačku Banju kod babe. Rekao je starijem bratu i meni da se spremimo, jer će za petnaest minuta doći po nas. Ne baš primereno razgovoru sa stricom, ali u skladu sa informativnim programom i partizanskim filmovima koji su se taj dan besomučno emitovali kako bi raspalili patriotski zanos, kao i činjenicom da je prošle noći oboren jedan NATO vojni avion, prilično drsko sam odgovorio: „Nisam ja pička da bežim.“ Nakon toga sam odlučno zalupio slušalicu i izvukao gajtan iz zida, za slučaj da stric krene ponovo da zove. Zahvaljujući ovom veštom manevru, ali i činjenici da mobilni telefoni tada nisu bili u masovnoj upotrebi, stric nije uspeo da kontaktira s majkom i ocem, pa sam uspeo da izbegnem prvi talas povlačenja. Iz ovog otkazivanja poslušnosti izvukao sam se prilično nekažnjeno. Nakon što je dobio izveštaj od strica, otac mi je dosta blago saopštio da bih, imajući u vidu situaciju, mogao da počnem da malo slušam starije, da prestanem da se pravim pametan, a nešto strožim tonom mi je naglasio da bih mogao da pripazim kako se izražavam. Moj ostanak na braniku otadžbine bio je kratkog daha. Par dana nakon toga brat je, u potrazi za kolačima, otišao na suprotan kraj grada kod Goranaca, slastičara. Kako je to bio sam početak rata, često su gradom strujale panične vesti. U jednom momentu je prostrujala informacija da će doći do evakuacije civila, da NATO avioni kreću da sravne Prištinu sa zemljom i da se već sprovodi evakuacija ljudi. Ispostaviće se da je ovo bila jedna od glasina koju je neko navodno čuo na nekom lokalnom radiju, svi je prenose, ali je niko nije čuo direktno. Dok sam u svojoj sobi držao košarkašku loptu i pokušavao da izgledam kao Majkl DŽordan sa postera nalepljenog na vratima moje sobe, u stan je ušla majka. Trudila se da izgleda smireno. To joj je prilično uspevalo sve do momenta dok joj na pitanje gde je brat nisam odgovorio da je otišao da traži kolače po gradu. Maska smirenosti raspala se kao kula od karata. U tom momentu je alarmirana cela rodbina, koja je krenula da brata uzrujano traži po Prištini. Atmosferu je podgrevela baka sa „informacijama“ o kretanju NATO trupa, koje su dolazile, sa nepostojećeg radija. Znam samo da je majka totalno izgubila prisebnost i počela da plače. Kada ste dete, rat vam deluje kao igra, ali kada vidite odrasle kako pucaju počnete donekle da shvatate ozbiljnost situacije. Mama je kroz suze rekla kako se ovako u filmovima razdvoje porodice u toku rata i onda se više nikada ne sretnu. U jednom momentu su se vrata tiho otvorila i brat je nonšalantno ušetao sa bezbrižnom mrljom od vanilinog šećera. Nije mu bilo baš najjasnije zašto ga majka grli. Ubrzo se, nakon potrage za beguncem, u stan vratio i otac. Iako mu je bilo laknulo, sažeto je objasnio bratu da je zbog kolača majci skratio deset godina života. Nakon toga, usledila je i očeva bespogovorna presuda da nas sutra vozi za Vrnjačku Banju, zajedno sa babom čiji je obaveštajni rad očigledno ocenjen kao ne naročito koristan za ovako teška vremena. Na moj pokušaj negodovanja kratko je presekao da bi mi bolje bilo da držim jezik za zubima i da sam za sve ovo ja kriv, jer brat i ja nismo otišli još prvog dana sa stricem. Majčine suze u kombinaciji sa očevim besom bili su dovoljan razlog da kapituliram. Vrnjačka Banja i prvi poljubac U Vrnjačkoj Banji sam se pojavio prilično pokunjeno, kada sam došao da se igram sa bratom i sestrom od strica, Dušanom i Marijom. Iako su moji momenti prkosa prema autoritetu starijih umeli da naiđu na oduševljenje kod mlađe generacije Manojlovića, trenuci u kojima je moja pobuna protiv vrhovnih vlasti oličenih u svetu roditelja izgledala uzaludno pa čak i smešno, nailazili su na likovanje i zadirkivanja. Tako su me dočekali smehom i konstatacijom šta bi sa onim da neću da bežim, što su mi često trljali na nos narednih meseci. U Vrnjačkoj Banji smo brat i ja provodili vreme sa poluslepom bakom. Malo čuvajući mi nju, malo ona nas. Za vreme rata majka je kao lekar dežurala u dispanzeru, otac je kao direktor rukovodio Autobuskom stanicom u Prištini, deda je bio aktivan u nekoj organizaciji koja je pomagala penzionerima na Kosovu, a ujak je bio mobilisan u Vojsci Jugoslavije. Vreme sam uglavnom prekraćivao vozeći bicikl, koji sam zamišljao da je avion lovac Vojske Jugoslavije koji uspešno obara NATO avione i igrajući košarku na terenima kod „Kocke“. Tada je tamo bilo dosta dece sa Kosova. Upoznao sam i jednog tri godine starijeg ćelavog dečka koji je stalno „visio“ na terenima gde smo igrali basket. U tim godinama stariji često pokušavaju da nametnu autoritet nad mlađima, ali je on nekako bio baš kul, pa je često štitio nas mlađe. Zbog toga je svima bio posebno drag. Bez centralne vlasti oličene u liku naših roditelja, kao neko ko je često odlazio u kupovinu, i pomagao babi u spremanju hrane, počeo sam da ispostavljam svoju listu zahteva. Jedan od prvih je bio da konačno izboksujem izlaske noću, a bolji momenat od ovog se po mojoj proceni nije mogao naći. U Prištini su mi noćni izlasci bili zabranjeni, iz bezbednosnih razloga. Dešavale su se otmice, jednom je bačena i bomba na kafić u centru grada u koji je izlazio moj brat, ali se umesto da razbije prozor i upadne u kafić, odbila od simsa i pala nazad na zemlju, na sreću bez ljudskih žrtava, uz nekoliko stradalih prozora od detonacije. Istine radi, i sam sam doprineo tome, kada sam jednom umesto da se vratim u šest po podne došao kući u jedanaest uveče i dobio momentalnu suspenziju izlazaka na mesec dana. Prvi dan za izlaske kada je prošla suspenzija sam ne baš mudro iskoristio da ponovim istu stvar, nakon čega je usledila trajna zabrana izlaska. Kada sam telefonom saopštio roditeljima zahteve u sada promenjenim okolnostima, rekli su mi da nema izlazaka noću zbog aviona. Odgovorio sam da avioni lete pa lete, bilo da sam kod kuće ili napolju. Koristeći kolebljivost u majčinom glasu saopštio sam joj da krećem u izlaske i spustio slušalicu. Iako sada mogu priznati da bih na malo veću pretnju preko telefona verovatno odustao od tadašnjeg zahteva, uspeo sam da izborim slobodu noćnih izlazaka. A kada se sloboda i pravo jednom osvoje, kasnije se teže gube, pa sam ovu slobodu izvojevao, kako bi to moja baba rekla, za „vjek vjekova“. Poseban plod te borbe bio je prvi, ne baš, kasnije će se ispostaviti, mnogo vešt poljubac jedne letnje noći sa jednom Ivanom. Rat znači smrt Rat ne doživljavamo ozbiljno, naročito kada roditelji i odrasli skrivaju od nas njegovu strahotu. Brojke, pa i izveštaji medija o ubijenima i žrtvama deluju uvek nekako apstraktno, naročito kada ste dete devedesetih. Momenat u kom sam shvatio šta znači rat nije bio ni kada je deo naših stvari doteran kamionom, ni kada je otac rekao majci da ne brine zbog svečanih tanjira koji su pukli u transportu, jer je bitno da smo svi živi, ni kada sam tužan shvatio da otac nije doterao moj mali moped koji sam vozio samo jednom u Prištini, nakon čega ga je, kasnije će se ispostaviti na nagovor moje majke, odveo na „neku popravku“ da ga nikad više ne vidim. Nisam shvatio ozbiljnost rata ni kada je moj otac nekoliko dana nakon moje majke konačno došao sa Kosova sa nekim čudnim ugašenim sjajem u očima 28. jula 1999, među poslednjim Srbima i nealbancima koji će napustiti Prištinu kao deo velike raseljene grupe. I kada sam negde shvatio da je otac Prištinu napustio nakon poruke da će biti ubijen, nisam previše ozbiljno razumeo stvari. Sve je to i dalje bilo nekako apstraktno, kao na filmu. Postoji opasnost, ali se izvučete. Kao kad smo brat i ja razbili prozor na kući igrajući fudbal u dvorištu. Strahotu rata, međutim, shvatio sam kada sam od brata čuo da je otac onog ćelavog i nešto starijeg dečaka izmasakriran nožem sa preko petnaest uboda dva bloka od naše zgrade, u istoj zgradi u kojoj su se tada nalazili moj deda-stric Milinko i stric Mile. Tek kada sam razumeo da dobroćudni ćelavi dečak koga smo svi voleli više nema oca, shvatio sam da je to moglo da se desi bilo kome od nas. I shvatio sam da su to stvari koje se dešavaju u ratu. LJudi ginu, pravi ljudi. Tada sam razumeo šta je značila pretnja koju je otac dobio. I razumeo sam da su dedi razbili prozor dva puta dok je sam sa pištoljem u ruci sedeo u stanu i čekao ih. I razumeo sam šta je značilo kada im je komšija Albanac staklorezac rekao da dođu noću i da im samo tada može srediti staklo. Tada sam razumeo. Moj „brat“ iz Hrvatske Izbeglice sam prvi put video kada su Srbi proterani iz Hrvatske došli u Prištinu. Tada sam na lokalnoj TV Prištini gledao kako je veliki broj njih bio smešten u sportskoj hali „Boro i Ramiz“, u kojoj ću neku godinu kasnije trenirati košarku. Bili su izolovani paravanima. I kad god sam kasnije odlazio tamo na treninge, pitao sam se kako su stotine ljudi živele u suštini u jednoj prostoriji, pa makar bila to i sportska hala. Pitao sam se šta se desilo sa svim tim ljudima koji su ostali bez domova, a mnogi i bez bližnjih. Sećam se da je u školi najavljen program da deca iz Hrvatske bez roditelja budu smeštena po porodicama. Prijavio se veoma mali broj porodica. Moji majka i otac rekli su mi da brat i ja prijavimo našu porodicu, kako bismo pomogli nekom od te sirote dece. Pošto sam u školu krenuo godinu dana ranije, želeo sam da uzmemo nekoga ko je moje godište, kako bi konačno, makar na tih nekoliko nedelja, imao i ja mlađeg „brata“, ali je na porodičnom veću odlučeno da sam navikao da se igram sa starijima, pa će to biti neko iz bratovljeve generacije. Svakako sam se radovao i krenuo da pravim spisak igrica koje ću sa mojim trećim bratom igrati na našem nintendu. Ne znam zbog čega, ali ovaj program nije nikada realizovan, pa naš privremeni brat nikada nije stigao. Meni je ostala usađena ta poruka kako ljudima treba pomoći, bez obzira na to odakle dolaze. Kumovi Valjda zato što se okružujete sličnim ljudima, moji roditelji su bili kumovi tatinom drugu sa studija u Beogradu Mikošu i njegovoj ženi LJubinki, a kasnije smo moj brat i ja krstili naše kumiće i vršnjake Janka i Lazara. Bilo je zaista super hvaliti se po povratku u Prištinu da iako imam 11 godina zapravo imam kuma koga sam krstio u Beogradu. Ovi divni ljudi su nam se u momentu kada smo izbegli iz Prištine našli u svakom smislu i nesebično pomagali. I tada sam shvatio da sreća može biti kada te u nemaštini kumovi pozovu na palačinke sa džemom od kajsija. Bez eurokrema, jer eurokrem je skup. Ali to opet nije bitno, iako sam ja tada palačinke sa eurokremom voleo najviše na svetu. Bitno je kakvi su ljudi oko tebe, a ne šta jedeš. I za mene su ti moji kumovi Kalađerovići nekako pravi Beograd i Srbija. Shvatio sam da u Srbiji postoje divni ljudi koji su izbeglicama davali na korišćenje vikendice iako ih nikada do tada nisu videli, a isto tako postojali su i oni ljudi koji su, dok su izbeglice iz Hrvatske na traktorima spasavale glavu, odbijali na TV stanicama da uopšte objave da ovi ljudi i njihova nesreća postoje. U blokovima Novog Beograda Sećam se da roditelji nisu ni znali gde ćemo nastaviti život, niti kako će naći posao. Stan koji do danas nismo prodali u Prištini je bio uzurpiran. Zato sam sa neke dve nedelje zakašnjenja krenuo u taj poslednji, osmi razred u Osnovnu školu „Branko Radičević“ u Bloku 45 na Novom Beogradu. U učionicu su me uveli školski pedagog i majka, a upali smo taman kada je profesor istorije ispitivao jednog dečaka zaostalo gradivo. Predstavili su me i majka i pedagog su izašli, a profesor istorije mi je rekao da sednem. Dok sam odlazio na mesto koje mi je pokazao, postavio je pitanje za pet, kako je rekao: „Koja je bila titula Karađorđa u Prvom srpskom ustanku?“ Dok se razredom protezao huk zbog težine pitanja, nastojao sam da svoju zaljubljenost u istoriju iskoristim za malu pomoć budućem drugu. Dok sam krenuo da sednem tačno iza njega kroz zube sam procedio: „Vožd“. Nekoliko učenika koji su sedeli okolo i čuli odgovor pogledali su me začuđeno. Grimasa mi je bila potpuno mirna, pa nastavnik nije ništa primetio, kada je moj budući drug dosta nesigurno ponovio odgovor, a nastavnik zadovoljno upisao peticu, par njih me je gledalo sa čuđenjem. Najviši i kasnije će se ispostaviti najjači dečko u školi, koji je već ponavljao razred, okrenuo se i rekao zadivljeno: „Kakav jebeni genije!“ Odmah zatim je šljagom udario po glavi svog druga koji je i dalje bio u neverici da je dobio peticu i rekao mu: „Zahvali se dečku, bilmezu.“ Čim se čas završio prišla mi je grupica od četiri-pet dečaka. Vođa čopora je prišao i stavio mi ruku na rame, predstavio se i rekao: „Zovu me Kali. Mi smo najjača ekipa u školi. I tebe od danas niko ne sme da dira.“ Paralelni svetovi Kada se dese takve stvari kao što je prekid jednog života iznenadnim prisilnim preseljenjem, valjda dečji mozak ne može odmah da pojmi tu novu realnost, pa često u nekom paralelnom imaginarijumu nastavlja da oživljava paralelnu realnost. Pošto sam u kratkom periodu promenio četiri škole, često mi se dešavalo da sanjam ili u nekakvom polusnu spojim sve te svetove, kao da je moguće ići u nekoliko škola istovremeno i imati više ekipa za druženje. Tako sam u polusnu sastavljao objedinjeni spisak gostiju za moj rođendan i maštao kako ćemo svi zajedno ponovo praviti žreb za stoni fudbal. U glavi su mi se stapali Knez Mihailova u Beogradu i Vidovdanska ulica u Prištini. Jurnjava sa Jokićem, Simonetom, Đukom i Dušanom oko „Granda“ i kako onda nastavljamo da koračamo sa Kalijem, Klikerom i blizancima sa Novog Beograda po Keju u Bloku 45. Eno ga i komšija Saša sa Sunčanog brega. Sad smo zaista najjača ekipa. I to ne u školi, nego u gradu. I sanjao sam kako u bioskop „Omladina“ u Prištini vodim Sanju, devojku koju sam upoznao na Banovom brdu, i kako se ljubimo dok traje film. Kada sam se probudio, neko vreme me je držao prijatan osećaj kao da je sve to normalno. I kao da se dešava, odnosno da će se desiti. A onda je taj san presekla svest da tako nešto nije moguće, i da paralelni svetovi ne postoje. Iako sam kasnije prilikom putovanja po Kosmetu, često prolazio delovima Prištine, kada sam kao student učestvovao u nošenju humanitarne pomoći deci iz enklava u okviru prve studentske humanitarne organizacije „Osmeh na dar“, onu Prištinu iz detinjstva više nikada nisam mogao vratiti, niti taj grad ponovo obići, jer grad bez ljudi koji su u njemu živeli nikada nije onaj isti grad.