Sotona trijumfuje tamo gde se ne veruje u njegovo postojanje

Dragoljuba Rašu Todosijevića prvi put sam srela na njegovoj izložbi pre skoro šest godina. Bio je veoma predusretljiv i tada smo, onako usput, „pretresali“ o konformističkoj i zakržljaloj kulturnoj sceni u Srbiji. Tada mi je rekao da je u svojoj državi „kulturna činjenica bez tržišne baze“, a danas da je nekako ravnodušan i usamljen, jer su neki njegovi prijatelji otišli u neke druge zemlje, a neki posustali u radu. U tim, nekim drugim zemljama, Raša je, međutim, stekao svetsku slavu, koju u svojoj nije. Bar ne onoliko koliko je kao najznačajniji konceptualista današnjice, „priređivač“ raznoraznih performansa, instalacija, video-zapisa i koječega drugog, postao nezaobilazna „kulturna činjenica“. NJegovo filozofsko pitanje Was ist Kunst postalo je metafora za celokupan njegov rad. To pitanje je postavio u nekoj drugoj državi, u neko drugo vreme, u Jugoslaviji pre skoro pola veka, pa je, nekako, razgovor za NIN skliznuo i na ova smutna vremena, ratno okruženje, na državu u kojoj ne znamo ni gde su joj tačno granice. „Moj odgovor na ove nevesele tvrdnje, iz ove moje beogradske perspektive, mogao bi da me gurne u ponor političke banalnosti. Jeste, nema sumnje, nama na Balkanu ne ide sjajno. Ne ide nikako. Meni takođe ne ide nikako. Svi lažu. Sve je to nekakvo Tošino cveće. Na severnim granicama Evrope se vodi grabežljivi rat nepredvidljivog ishoda. Staljin se lagano diže iz groba i svojom devojačkom ručicom otresa prašinu sa svoje stare KGB uniforme. Srbija nema jasne državne granice niti je stvorila svoje jasne ideološke vertikale. Neko bi, naravno, zlonamerno, mogao da kaže da smo mi prekogrobni simpatizeri rusko-kineskog novovekovnog feudalizma. Pa opet ja, ja kao umetnik, nisam prorok. Daleko od toga. Nisam šaman ni biblijski apostol koji je sposoban da predvidi kob dana koji nam dolaze. Jasno je da su gotovo sva ovovremenska pametovanja i gomile autobiografski nažvrljanih ispovesti smišljeni u slavu klovnova, kvislinga, posrbica i secikesa, posebno secikesa, koji su uglavnom bez časti i moralnih obzira“, ističe Todosijević u razgovoru za NIN. Kada već spominjete moralne obzire, bila sam fascinirana Edinburškom izjavom, napisanom još 1975, gde nabrajate stotinu razloga o tome ko profitira u umetnosti, a ko pošteno zarađuje. To je pravi političko-socijalni manifest, koji kao da je pisan danas? To je jasno kao dan. Svi novi umetnički pokreti od kraja 18. veka pa sve do današnjih dana, bilo da je reč o muzici, baletu, slikarstvu, vajarstvu, teatru i sl. imali su za potrebu da te „nove i svakako čudne jezike izražavanja“, za to još uvek nespremnoj publici razjasne jednim novim umetničkim jezikom, koji je stajao negde između manifesta, umetnikovog ličnog autobiografskog svedočenja i onoga što uopšteno zovemo teorija umetnosti. Moja Edinburška izjava imala je za cilj da naglasi vezu između umetnosti i onoga što bi mogli nazvati socijalni sistem i priroda kulture. Ako se već vezujete za reči „priroda kulture“, u jednom intervjuu od pre dvadeset godina rekli ste kako se srpska umetnost „uništava od provincijalaca... i izolovanog akademizma“. Šta ste tačno mislili kada ste to rekli? Školovati se na Likovnoj akademiji univerzitetskog ranga u glavnom gradu Jugoslavije, u gradu koji je sticajem okolnosti bio na periferiji evropske kulture i pritom mirno stasavao u senci socijalizma, koji je svima obećavao rajske doline, ugled i pristojan život, mogle su da očekuju ulizice poodavno saživele sa manirima i retorikom zatečene lokalne hijerarhije. Biti za nešto novo, samosvojno i izvan kolotečine značilo je biti u prećutnom sukobu sa umetničkim autoritetima. Ako izuzmemo „umetničke autoritete“, šta je za mlade ljude koji su imali otklon od Akademije i akademizma značio Studentski kulturni centar u Beogradu krajem 60-ih godina prošlog veka, koji je tada slovio za stecište avangardizma. Da li je on stvarno to i bio? Ne baš tako. To nikako. Prvo bih pomenuo Galeriju u zgradi Doma omladine u Makedonskoj ulici, koju je u to vreme vodila Kiti, a Marina Abramović je stanovala u zgradi iznad kafane Grmeč, baš tu, u komšiluku. NJih dve su se poznavale. Međutim, Marina mi je rekla da poznaje Dunju Blažević, ćerku Jakova Blaževića, koja vodi galeriju u tek otvorenom Studentskom kulturnom centru, u Ulici maršala Tita 48, i da ne bi bilo loše da je posetimo i sa njom porazgovaramo. Pored toga, Dunjin onovremeni suprug je bio već afirmisani slikar Radomir Damnjanović Damnjan. Do našeg dolaska u SKC, a prvenstveno govorim o galeriji, ta nova ustanova nije slovila, kako vi kažete, za „stecište avangardizma“. O takvim zamasima nije bilo ni traga ni glasa. Valja napomenuti da je Muzej savremene umetnosti, s onu stranu reke, baš nekako tada planirao izložbu mladih umetnika, tako da su te tri ustanove, sasvim različitog ranga, ali sticajem okolnosti bez međusobnog usaglašavanja ili dosluha, svaka na svoj način, zaigrale na kartu predstavljanja našoj javnosti mladih umetnika, koji se nisu uklapali u šeme konzervativnog školovanja na onovremenoj likovnoj akademiji. Ta mlađarija je donosila nešto novo, što se nipošto nije uklapalo u pedagoške šeme ili, da kažem, u tradiciju onovremene Likovne akademije. Moji profesori su bili nedaroviti ljudi i, pride, tanušno obrazovane persone. NJihov se kulturni univerzum mogao rastegnuti, tako, na jedvite jade, na relaciji Kalemegdan-Slavija, ni korak dalje. NJihova Kartagina, njihov umetnički ugled, sastojao se od profesorskog položaja na ALU i, možda, od položaja u SANU. Ukratko, svi oni behu stvaraoci bez ikakvog međunarodnog ugleda. I to je to. U Srbiji su dobro živeli i to im nejasno „kapitalističko inostranstvo sa umetničkim tržištem“ uopšte nije bilo potrebno. Oni su na toj školi sebe radi, zarad svog lokalnog ugleda, grdno naduvavali značaj i nekakvu imaginarnu kulturnu veličinu Likovne akademije. Beše to samo nepodnošljivo samohvalisanje i ništa više i niti dalje od toga. Da li se i šta od tog vremena do danas promenilo? Od vremena naših početaka s kraja 60-ih prošlog veka, pa do danas, prošlo je više od 50 godina i svakako da se u međuvremenu mnogo toga promenilo. Naravno, koliko u onovremenoj Jugoslaviji, a potom u nezavisnoj Srbiji, toliko i na globalnom, međunarodnom planu. Lift naših umetničkih karijera je išao, podjednako, sporo i munjevito. Naša prva izložba u SKC Drangularijum 1971, reklo bi se koncepcijski još uvek neprofilisana, u Beogradu je izazvala mnogo buke. Uglavnom su to bila negodovanja, potcenjivanja i izmišljene optužbe o neautentičnosti, o otvorenom preuzimanju tuđih zamisli, pa sve tako do one poznate i istorijski izvikane optužbe da je sve to što mi nedaroviti umetnici radimo samo očigledan i nekritički uvoz sa Zapada. Ništa autentično, ništa s ovog našeg iskonskog i kreativnog tla. Nije za čuđenje da su sve te optužbe dolazile uglavnom iz konzervativnih i iz krajnje eklektičnih krugova, ali i od naših umetnika koji su decenijama živeli van Jugoslavije, uglavnom u Parizu. Nekolegijalnost, zloba i zavist bili su dominantna atmosfera u slikarsko-vajarskim krugovima Beograda. Da li je i danas tako? O tome treba pitati mlade umetnike. Ipak, verujem da ste svesni činjenice da ste zajedno sa svojim istomišljenicima, Marinom Abramović, Erom Milivojevićem, Zoranom Popovićem. Nešom Paripovićem, Gergeljom Urkomom, krčili neke nove puteve u umetnosti, makar i na paralelnoj likovnoj sceni. Da li ste toga bili svesni tada? Sve to što smo mi tada, u drugoj polovini šezdesetih godina 20. veka stvarali, pogotovo u vreme međunarodnih studentskih nemira u Evropi i Americi, mi smo to jednostavno zvali nova umetnost. Među nama to još uvek nije bilo determinisano kao Conceptual Art, Fluxus, Body Art, Lnad Art, Parformance, Minimal Art, primarno ili elementarno slikarstvo i sl. Počeli smo da koristimo fotografije, video, osmomilimetarske filmove i objekte koji su imali sasvim male ili gotovo nikakve veze sa tradicionalnom skulpturom, pa i Pop Art objektima. Ja sam na toj famoznoj izložbi Drangularijum izložio moju buduću suprugu Marinelu, što je među tradicionalnim umetničkim svetom u Beogradu izazvalo mnogo negodovanja. Pa ipak, istini za volju, izlaganje Marinele, dakle žive osobe u galerijskom prostoru, bila je značajna prekretnica u onovremenim prilikama u konzervativnom Beogradu. Danas bi to bila sasvim obična stvar bez dubljih teorijskih implikacija. E, u ta vremena to je bila novost sa nejasnim estetskim smernicama, a o ondašnjim stilskim objašnjenjima da i ne govorimo. Takvi stavovi su nas mnogo koštali. Bili smo ekonomski izolovani sa aurama grupe neobuzdanih šarlatana ili uobraženom gradskom mladeži. Možda je to tada tako tumačeno, ali se danas ne može pisati vaša biografija a da se ne spomenu značajni filozofski koncepti, sada već antologijski performansi, koji su vam obezbedili svetsku reputaciju i uveli u mnoge svetske muzeje. To su Was ist Kunst i Gott liebt die Serben. Da li Bog voli Srbe? Nema tog evropskog ili pak neevropskog naroda koji ne bi svoja dobra dela ili nedela, ili svoja masovna zlodela zdušno opravdavao voljom svevišnjeg ili svojim neposrednim i srdačnim dogovorom sa Bogom, ma kako oni zvali tog Boga. Istini za volju, moj performans Was ist Kunst Patricia Hennings koji je napravljen samo za video (Brda 1976, Hrvatska), sticajem okolnosti izvršio je veliki preokret na ideju performansa i tom velikom dernjavom na američku umetnicu na iskvarenom nemačkom jeziku Was ist kunst, Was ist Kunst... ostavio je snažan utisak i otvorio mnoga pitanja o ulozi umetnika i prirode same umetnosti. Mnogi vaši radovi igraju na kartu provociranja, kao i poslednji performans u predvorju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, sa „bahanalijama“ na stolovima u obliku svastike. Taj kukasti krst ste koristili i u Paviljonu Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji 2011, gde ste dobili nagradu Unikredit banke za najbolji izložbeni paviljon – prvi put dodeljenu! Kakvu ste poruku na toj, a i na drugim izložbama sa tim drevnim znakom, hteli da pošaljete? Kada je reč o Evropi, sa pojavom hrišćanstva, svastika ili kukasti krst se polako povlači iz verskih sfera i odlazi u šumu i „krije“ se u narodnim kulturama. U 18. i 19. veku svastika je tek benigni dekorativni simbol sve tako do pojave nacizma, pseudomisticizma, Adolfa Hitlera, koncentracionih logora i opakosti tog prokletog totalitarnog režima. Dakle jedan bezazlen, recimo benigni simbol, postaje svima prepoznatljiv simbol masovnog zla. Da li mislite da takvo zlo buja i u našoj zemlji? Neko bi vam rekao, s pravom ili ne, da sotona trijumfuje tamo gde se ne veruje u njegovo postojanje. Koji su vaši sledeći koraci? Ja imam 76 godina i pomalo sam umoran od organizacija izložbi i svega što prati te velike pripreme. Ipak se radujem što ću u septembru imati retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, u okviru programa Evropske prestonice kulture, a početkom naredne godine, takođe, imam retrospektivu u Pragu. LJiljana Stojanović