Inat je najskuplja srpska reč

Na Kosmet se ne ide bez valjanog razloga, bilo da ovaj slikoviti komad zemlje smatrate južnom srpskom pokrajinom ili nezavisnom republikom Kosovo. Naš povod je mini-turneja Narodnog pozorišta u Prištini, sa aktuelnim sedištem u Gračanici, po srpskom sistemu lokalne samouprave, za koji kosovske vlasti ne mare. I taj teatar, obogaljen izostankom Srba, geografski i faktički stacioniraju u gradu čije ime nosi. I sam prelazak administrativnog prelaza Merdare vrsta je kulturološkog šoka, iako ili baš ako ste to sporadično činili i ranije. Nakon tridesetak kilometara potpune tmuše od Kuršumlije nailazi se na glomaznu skalameriju što odvaja dve teritorije. Sledi pregled lične karte, a sa kosovske strane i prtljaga. Dobijate i belu nalepnicu kojom prekrivate državne simbole na registarskim tablicama, kakvu meru „deeskalacije situacije“ po nalogu EU, i inicijalnu ideju naše vlade, od prošlog septembra preduzimaju i oni sa oznakom RKS kad ulaze u Srbiju. Apsurdno, i čini se – bez ikakve potrebe. Odjednom, tamu zamenjuje bezbroj izvora svetlosti. Šljaštenju nema kraja ni duž puta, ni sa leve i desne strane horizonta. Nema ni pedlja (odlične) ceste bez benzinske pumpe, pekare, auto-perionice, hipermarketa, restorana.., nanizanih sve do Prištine. Ta nekad prašnjava kasaba, iako univerzitetski centar, danas je megalopolis, gledano sa distance, dok se iznutra i nije previše izmenila. Nemoguće je ne povući paralelu sa beogradskim konglomeratima nebodera, i ne uočiti da bitno zaostajemo u izgradnji saobraćajne infrastrukture. Jer, od kineskih kredita bolji posao rade američki dolari, uloženi u sopstveni geostrateški interes. Oznake za Gračanicu nema. Usudite li se da pitate nekog od prolaznika (a zašto ne biste?), odgovor „nemam pojma“ dobijate na engleskom. Kad najzad nabasate na znalca, taj će uz ljubazan osmeh da vam na papiru iscrta mapu. Ali, i tad ćete sa mukom naći izlaz sa spleta nadvožnjaka i podvožnjaka. I završiti na tački zaglavljenoj u devedesetim prošlog veka, arhitektonski i po atmosferi, uprkos lokalnoj težnji da se mesto osavremeni. Razmišljaćete o silnim dinarima što negde nestaju, udeljenim na ime pomoći, koja se može protumačiti i kao medveđa usluga. Ili, drastičnije, zatvorska kugla što Srbe vezuje za maticu. Izjutra, kad sunce još više ogoli skučenost varošice, i raspiri smrad iz rečice Gračanke, zagađene hemikalijama iz uzvodnog albanskog pogona, može se zapaziti i jedna analogija. Ako Priština ima javni spomenik Newborn, postavljen još onomad u čast novorođene države, zašto Gračaničani ne bi imali formom sličnu umetničku instalaciju Missing ispred Doma kulture, u znak sećanja na nestale u ratnim sukobima? Jer, rat još tinja između većine i manjine, sada izmenjenih proporcija. „Buktao bi on i dalje, da NATO nije rekao dosta“, može se čuti i ovakvo mišljenje. I dalje se, vele Srbi, njima preti, i na jednog zna da se obruši skupina Albanaca. I dalje se zbog toga „jednom nogom živi na Kosovu, a drugom u Srbiji“. Zato jedan Stole bitiše u Kosovu Polju („iz inata Srbima“, što su sve svoje prodali), ali je ćerke skućio u Beogradu i Kraljevu, kao i većina odanih ostanku. Srpske adrese im služe i za dobijanje „pravih“ pasoša, a ne onih preko Koordinacionog centra, koji ištu vize za zemlje EU. Sličnu vrstu putne isprave dobijaju i sa kosovskim dokumentima, zašto i Albanci prijavljuju boravak u Srbiji. Poslednje povlači šale među prijateljima različitih nacionalnosti, pa jedan Nenad kaže svom „pajtosu“ Fisnikiju - „za to ste ratovali“, tako mu „čestitajući“ na beogradskoj ličnoj karti. Ni u Nenadovoj tvrdnji da će kad-tad ponovo kupiti svoj stan u Dardaniji (delu Prištine) nema zlobe, već čežnje za nečim što nije dobio u srpskoj prestonici – „zvuk crkvenih zvona za kojim sledi ezan sa minareta“, kako se različitost jedino suštinski usvaja. Međutim, ta je priča i za Prištinu propala, jer su Srbi sada u njoj samo u prolazu. Štaviše, to je danas etnički najčistiji grad u Evropi, kako opažaju njegovi bivši stanovnici srpske provenijencije. Animoziteta spram Srba nema u spolja vidljivoj formi, iako se mnogi žale na institucionalno šikaniranje. „Pobednici“, Albanci, lamentiraju nad činjenicom da i sami odlaze sa Kosova masovno. „Za koga onda grade nebodere“, pitaju se Gračaničani. „Priština liči na industrijsku zonu, bez industrije“, pomalo su i podrugljivi. U „paradoks“ spadaju i auto-strade, nigde na svetu takve – a besplatne. „Sve je to maska, kao i brojne pumpe, hipermarketi.., saloni lustera, u koje niko ne ulazi, već služe za pranje para od droge i oružja“, sumnjiče svoje komšije. „Ako toga i ima, ne prelazi više od 10 odsto, kao i svuda“, Albanci siguraju. A učestalost pomenutih objekata objašnjavaju time da svaki od vlasnika „pomalo zaradi, što im je dovoljno“. Hiperurbanizaciju pravdaju svojim prioritetima, da imaju šta da jedu i steknu „krov nad glavom“, ali i potrebama povratnika iz evropskih zemalja, kao i doseljenih iz ruralnih predela. „Na natalitet više ne mogu da se vade, jer malo ko ima više od dvoje dece“, Srbi dobacuju. Međutim, dok oni muku muče da se ožene u opustelim enklavama, među prištinskim Albancima ima i onih sa dve supruge, što je po „božjoj volji i Kuranu“. Ista vrsta autoriteta zahteva i da ih obe (ili sve četiri) namire egzistencijalno, pa Besim, osim što je frizer, popravlja automobilske brave i otčepljuje kanalizaciju električnom sajlom. Na srpskoj strani ovog uglavnom nema: u Goraždevcu, recimo, na jednoj (jedinoj) trafici već mesecima stoji oglas za posao na obližnjoj farmi, za početnu platu od 500 evra. Na njega se niko ne javlja, „ne zato što je albanska, već što je posao težak, a Srbi se od rada odvikli“, kako objašnjava trafikantkinja. Zadovoljni minimalcima, kosovskim, dečjim i drugim dodacima iz matice, i onim što im daje kosovska vlada, ne puštaju krila ambicijama. Nedostatak planova usled osećaja nesigurnosti mahom utoljuju u alkoholu. Međutim, mlađarija žudi za dostojanstvom života, što im povremeno pruži Narodno pozorište Priština i Dom kulture u Gračanici. Stoga je jedan dečarac zauzeo mesto u prvom redu praznog gledališta u Goraždevcu, satima pre početka predstave Ženidba. U Veliku Hoču je dan kasnije, na nastavak turneje Pozorišta, stigao pun autobus đaka iz osnovne škole iz Orahovca. I celo se selo sjatilo u amfiteatar novoobnovljenog Saraja. Posle se igralo, pevalo (i pilo) do kasno u noć, „kao nekada“. Kad ih je bilo više od hiljadu, dok su se sad sveli na par stotina. Osim tog prokletog alkohola, žitelji enklava i severa Kosova uzdaju se u podršku Srbije u vidu plata u javnom sektoru. „Kad toga više ne bude, svi ćemo otići“, poručuju vlastima. Poverenje u rukovodstvo države kojoj su listom lojalni, slabi, s obzirom na brojna neispunjena obećanja. Vučićevo ime izaziva cinizam, prikriven pohvalama „lep“, „zgodan“, „visok“... Rezignirani su i na pomen njegovih prethodnika, zbog sličnog tretmana, bez istinske želje da stanovništvo digne glavu iz kala. Na organizovano glasanje na teritoriji Srbije, mnogi nisu hteli, „iz inata“ kosovskim vlastima. Jedino šta ih sad veže za kolevku (pored zaposlenja) jesu grobovi predaka, što je kliše nove kosovske epike. Mogućnost suživota sve se manje pominje, jer su „Srbi i Albanci odvajkada živeli u paralelnim svetovima“. Mnogi su tu nalazili šupljine, gradeći pojedinačna prijateljstva i trgovačke spone, ali neki cu ostali čvrsti u „mržnji“ i kolektivnoj otuđenosti, u blažem slučaju. Mržnjom se zapravo kamuflira strah i neizvesnost, jer deluje muževnije. Stoga novi običaj da već ostareli ženici dovedu neveste iz Albanije, većina stanovnika Hoče ne podržava. I smatra da su „svoj rod opoganili“. Licemerno bi bilo osuditi ih zbog, za nekog izvana - skučenosti stavova, iznutra opravdane vekovnom borbom za očuvanje identiteta. „Sramota bi bilo i da pričamo o mom nacionalizmu ako sam ja proteran iz Prištine“, dodao bi tome Nenad. Otvarajući pitanje, nanovo i nanovo, šta taj pojam znači, i kad počinje da biva poguban. Igra terminima igra naročitu ulogu kad je reč o ubijanju, progonu, otmicama, kao i prošlim zabranama zapošljavanja, školovanju po tuđim programima... Tada Besim za vinovnike uvek koristi izraz „režim“, a Nenad - „budale“. Posebno zgusnute pri vrhu i „naše“ i „njihove“ države. Inat, kao najskuplja srpska reč, u stalnom je opticaju, a vezana je i za fakat da se na severu Kosova i dalje ne plaća struja. „Zašto bismo je i plaćali, kad je često nema, a nijedan uređaj ne može da radi bez transformatora“, komentariše izvesni Vladislav. A misli na pravilo da jačina struje retko premašuje 110 vati, pa se ukućani sapliću o brojne kablove. „Iz inata“, oni (i dalje) zimi greju i terase, i garaže. Jezik još ne precizira motiv za sve raširenije rudarenje kriptovaluta, osim žargonskog „snašao se“. Podjednako aktuelnog i u matici. Crni humor, takođe nam svojstven, usmerava na zaključak da „Kosovo ne može biti nezavisno, jer je i Srbija zavisna“. I da oba entiteta žive po tuđim pravilima, balkanski modifikovanim do apsurda. Eksploatatori podvojenosti naći će svoju odrednicu u nekom budućem rečniku, nadamo se – politički ne korektnom, već egzaktnom.