Ovo nisu treća vrata desno

Otvorenost i transparentnost vlasti spadaju u ključne faktore reforme javne uprave i procesa evropskih integracija koje sprovode zemlje Zapadnog Balkana. Iako naš region formalno radi na izvršavanju ovih zadataka, koji bi trebalo da nas približe Evropskoj uniji, praksa pokazuje da su institucije u Srbiji sve zatvorenije. Istraživanje koje je sprovela organizacija Partneri Srbija u saradnji sa organizacijama iz regiona, pokazuje da je Srbija sa 26,74 odsto ispunjenih svih posmatranih indikatora na trećem mestu po otvorenosti institucija, među četiri analizirane države regiona. Na začelju ove liste je Bosna i Hercegovina sa 21,31 odsto ispunjenosti indikatora, dok je Crna Gora druga, a najbolje rangirana kada je otvorenost u pitanju je Severna Makedonija sa 33,14 odsto ispunjenosti svih kriterijuma. U poređenju sa kompleksnim sistemom kakav je Bosna i Hercegovina, država Srbija je otvorenija i transparentnija, pokazuje istraživanje koje smo sproveli. Sa druge strane, ispred su Crna Gora i Severna Makedonija kao otvorenije i transparentnije. Ipak, po gore navedenim procentima, reklo bi se ne mnogo. Međutim, kada se uporede konkretni organi javne vlasti, poput parlamenata ili vlada, rezultati pokazuju da su ove institucije u Srbiji skoro duplo zatvorenije od najbolje rangiranih institucija u regionu. Šta to znači za građane? Znači da nemamo pristup informacijama poput biografija sa kompletnim radnim iskustvom poslanika parlamenta, ali i poslanika Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Zašto bi to trebalo da nam bude bitno? U razvijenim zemljama građani imaju direktnu komunikaciju sa poslanicima, a da bi građani znali koji bi poslanik mogao da se u Skupštini založi za njihove probleme i prava, potrebno je da znaju čime se predstavnik u parlamentu bavi i koje mu je prethodno radno iskustvo. Istraživanje pokazuje i da republička i pokrajinska vlada ne objavljuju planove, zapisnike i transkripte sa sednica, kao ni dokumenta koja se na sednicama razmatraju. Takođe, sajtove obe institucije odlikuje potpuno odsustvo finansijskih planova i izveštaja, završnih računa i predloga budžeta. Dakle, uskraćeni smo za informacije o tome kako se donose odluke od najvećeg značaja, i kako se raspolaže novcem najviših državnih organa. Međutim, situacija nije bolja ni kada se posmatraju organi uprave, institucije koje su bliže građanima, i neposrednije utiču na njihove živote. Istraživanje pokazuje da su organi uprave svih država tradicionalno najzatvoreniji, a i u ovoj kategoriji Srbija ima najlošije rezultate. Nakon više godina monitoringa, ono što se može izvući kao zaključak jeste da je pažnja javnosti uvek usmerena više ka centralnim institucijama vlasti, što omogućava niže rangiranim institucijama da njihovo nepoštovanje zakonskih obaveza i manjak napora da učine svoj rad transparentnim, prođe neopaženo. Međutim, izgleda da, gde god da je naša pažnja usmerena, nailazimo na zid i zatvorene institucije. Ovih dana je postala viralna slika „OVO NISU TREĆA VRATA DESNO“, i možda upravo ova fotografija najbolje ilustruje stanje transparentnosti i otvorenosti naših institucija. Rezultati pokazuju da transparentnost institucija postoji samo na pojedinačnom nivou, što znači da nije reč o utvrđenim i dugoročnim praksama, već su izuzetak one institucije za koje možemo reći da su transparentne. Posebno zabrinjava i to da na nivo otvorenosti i transparentnosti utiču personalne promene u institucijama, a ne programi i politike države. Još jedno istraživanje Partnera Srbija u ovoj oblasti pokazalo je i da je pandemija korona virusa dodatno uticala na smanjenje transparentnosti organa vlasti, posebno kada su u pitanju javne nabavke medicinske opreme i materijala. Zatvoreni postupci su postali praksa, a ne izuzetak. Česti su bili i postupci sa jednim ponuđačem, čak i u situacijama kada je na tržištu postojao veći broj subjekata koji su mogli da daju ponudu naručiocima. Medicinske ustanove nisu adekvatno vršile ni analizu tržišta, pa su očigledne i razlike u cenama iste vrste dobara nabavljanih od strane različitih ustanova, kao i razlike u procenjenim i ponuđenim, odnosno ugovorenim cenama. Sve nas „boli“ što plaćamo zdravstveno osiguranje, a na specijalističke preglede čekamo i po godinu dana. Pandemija je učinila dve stvari: informacije o potrošnji novca opredeljenog za zdravstvo su nam postale manje dostupne, a i zdravstvene usluge su nam postale manje dostupne. Preskakanje procedura o javnim nabavkama zbog hitne zaštite javnog zdravlja moglo se opravdati (mada se sa tim ne bi složili svi) prve godine pandemije, kada smo zajedno sa ostatkom sveta bili nepripremljeni za pandemiju tako velikih razmera. U 2021. i 2022. godini za zaobilaženje procedura i otvorenih postupaka javnih nabavki ne postoji opravdanje. Svet, a i mi sa njim, ide iz krize u krizu. Ako budemo čekali da svaka kriza prođe, pravo vreme da se zakonske procedure poštuju izgleda nikad neće doći.