Ograđivanje od ljudske patnje

Nedavno je obeležen Svetski dan izbeglica I to je bila prilika da se setimo ljudi koji su prošli ili prolaze kroz iskustvo izbeglištva. Nažalost, istinsko razumevanje i empatija prema izbeglicama gotovo da se pojavljuju kao izuzetak. Već godinama se ne taji da izbeglice nisu dobrodošle u države članice Evropske unije čija se politika najčešće svodi na gomilanje policije i podizanje ograda na njihovim spoljnim granicama. U kakvom stanju je Srbija dočekala ovaj datum? U centrima za azil i prihvatnim centrima nalazi se 4.412 izbeglica, prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije. Prema procenama Klikaktiva iz Beograda, organizacije koja se bavi pružanjem besplatne pravne i psiho-socijalne podrške izbeglicama koje se ne nalaze u sistemu azila, trenutno van centara za azil i prihvatnih centara na severu Srbije nalazi se oko 3.000 ljudi. Oni borave u neformalnim naseljima, skvotovima ili privatnom smeštaju u blizini granica sa Hrvatskom, Mađarskom i Rumunijom. Velika većina njih zapravo nikada ne ulazi u zvanični postupak azila, pa kampove napuštaju brzo u daljoj potrazi sa sigurnošću. Neformalna naselja javljaju se duž čitave granice sa državama članicama EU, kako oko većih administrativnih centara poput Sombora, Šida, Subotice ili Vršca, tako i u neposrednoj blizini sela Majdan, Rabe, Srpski Krstur, Đala i Vatin. Veličina naselja varira i u njima najčešće boravi od 30 do 200 ljudi. U kratkom roku pojavilo se nekoliko novih velikih naselja i skvotova, a da se stari nisu ugasili, naprotiv i njima se broj ljudi povećao. U Srbiji se trenutno nalazi najveći broj izbeglica još od 2016. godine. Mnogi biraju ovakav smeštaj jer u prihvatnim centrima nema dovoljno kreveta, hrane, uslova za održavanje lične higijene, a neretko su i primorani na fizički rad kako bi dobili krevet ili ćebe. Pored izbeglica iz Avganistana, Sirije, Maroka i Alžira koji već godinama čine većinu u Srbiji, sada dolazi do porasta broja izbeglica iz Burundija, Tunisa, Iraka, Irana, Bangladeša, Indije i Pakistana. Izbeglice iz Tunisa u Srbiju stižu direktnim avionskim letovima, pa se u skvotovima mogu naći gomile kofera koje su poneli na put i koje ostavljaju tu, pri prvim pokušajima prelaska zatvorenih granica. Nakon nasilnog zaustavljanja ogradom na mađarskoj granici, batinanja, krađe novca i obuće, poniženi, polomljeni i pokradeni bivaju samo prebačeni nazad na teritoriju Srbije, odakle kreće njihovo pravo izbegličko iskustvo. Dane i noći provode u šatorskim naseljima u šumama, u napuštenim fabrikama, farmama, starim železničkim stanicama ili brvnarama pored reka, u napuštenim kućama u praznim selima u pograničnim predelima. U većini tih naselja nemaju ni struju ni vodu, što dodatno otežava njihov položaj. Broj žena, dece i maloletnika bez pratnje u stalnom je porastu, iako veliku većinu i dalje čine muškarci od 18 do 30 godina. LJudi na granicama su retko upoznati sa azilnim postupkom u Srbiji, kao i sa pravima i obavezama koje imaju dok god se nalaze na našoj teritoriji. Policijske akcije u kojima se desetine i stotine izbeglica sa severnih granica ili iz Beograda pakuju u autobuse i šalju na jug zemlje, u Preševo, dešavaju se svake nedelje. Na tom pokušaju da se domognu Evrope potrošili su već velike količine novca i nalaze se na izmaku sredstava, iznemogli i očajni, jer kada ih policija u akciji vrati u Preševo potrebno im je bar 200 evra da stignu nazad do Beograda ili Šida taksijem. Ove akcije sprovode se i u cilju smirivanja i udovoljavanja desno orijentisanom stanovništvu iz pojedinih pograničnih mesta, kao kamuflaža kojom bi se pokazalo da se o njima vodi računa i kako bi, što bi rekao ministar unutrašnjih poslova, „zaštitili naš način života“. U realnosti tim ljudima je put samo dodatno otežan, jer im ponovo treba nekoliko dana i oko 200 evra da stignu do granice i pokušaju novi prelazak. Sa druge strane, već više od godinu dana Srbija, po ugledu na Mađarsku, gradi svoju ogradu duž cele granice sa Severnom Makedonijom. O tome je javnost ostala gotovo potpuno neobaveštena. Od vremena kada se teren za tu akciju pripremao i kada su prvi stubovi postavljeni, pa do danas, kad je ograda već poprilično razvučena duž granice, u medijima i na internetu mogla su se naći samo dva kratka obaveštajna članka o tome da Srbija podiže ogradu. Kasnije je i to zaboravljeno. Danas se tamo nalaze desetine kilometara završene duple ograde koja je visoka oko tri metra, sa žilet-žicom na vrhu i između čija dva kraja se nalazi prostor širine 25 metara, dovoljan za nesmetano patroliranje u oba smera na tom brdovitom terenu. Srbija, dakle, gradi ogradu kako bi sprečila ulazak izbeglica iz pravca Severne Makedonije i nastavlja sa sramnom praksom ograđivanja već davno uvedenom i prihvaćenom u Evropi. Pored toga, na jugu naše zemlje, na granicama sa Bugarskom i Severnom Makedonijom stalno su prisutni pripadnici graničnih policija Nemačke, Mađarske i Češke. Oni obavljaju zajedničke patrole sa pripadnicima granične policije Srbije (sa kojima imamo potpisane bilateralne sporazume o saradnji u oblasti bezbednosti), a od prvog maja ove godine zvanično su na našim granicama prisutni i predstavnici Fronteksa (agencije za evropsku graničnu i obalsku stražu), tela osnovanog da bi regulisalo stanje na spoljnim granicama EU, a u praksi da bi „štitilo“ Evropu od nepoželjnih izbeglica. Pojava Fronteksa u državi koja nije članica EU, gde ne bi trebalo da imaju mandat, jasan je primer eksternalizacije granica EU, što bi značilo da EU postavljanjem svoje policije duboko na granice Srbije i Severne Makedonije ili Bugarske pokušava da spreči ili makar uspori kretanje izbeglica ka bogatijim zemljama EU. Rat koji je počeo napadom Rusije na Ukrajinu doveo je izbeglice nastale usled tog sukoba i ovde. Među njima ima i Rusa i Ukrajinaca. Osim u privatnim smeštajima, trenutno je Centar za azil u Vranju kamp u kojem žive izbeglice iz Ukrajine koje su podnele zahtev za azil u Srbiji. U martu ove godine, doneta je odluka o pružanju privremene zaštite u Srbiji raseljenim licima iz Ukrajine, kojom se izbeglicama iz te zemlje daje pravo na: boravak u Srbiji, isprave koje potvrđuju njihov status, zdravstvenu zaštitu, besplatno osnovno i srednje obrazovanje, pristup tržištu rada i slobodu veroispovesti. Ovo se mora pozdraviti, ali ostaje žal za mogućnošću da se mera privremene zaštite primeni na čitavu izbegličku populaciju koja se nalazi u Srbiji. Ovim potezom jasno se pokazuje da i kod nas, baš kao i u Evropskoj uniji, čije trendove pratimo, postoje izbeglice prvog i drugog reda, kao i da je potpuno normalno što je tako i što hiljade drugih ljudi kojima bi ista ta mera privremene zaštite značajno poboljšala kvalitet života ostaju potpuno van sistema azila. To nas dovodi do možda i najbolnije teme u celom ovom pregledu. Izbeglice koje srećemo na terenu upoznate su sa celom situacijom i na ljudskom nivou pogođeni su zbog toga što Mađarska i Rumunija sa jedne strane otvaraju humanitarne koridore za izbeglice, dok na granicama sa Srbijom povećavaju broj policajaca i svirepo tuku i maltretiraju ljude koji su takođe izbeglice. „I kod nas se ratuje, i kod nas se gladuje. Niko od nas nije pošao na put jer mu je to zabavno, ali za nas postoje samo psi i pendreci“, reči su jednog čoveka iz Avganistana sa kojim sam razgovarao u blizini sela Rabe, na tromeđi Srbije, Mađarske i Rumunije. Srbija tako nije ni bolja ni gora u postupanju prema izbeglicama nego zemlje članice EU. Ona kao i uvek „samo“ prati diktat Evrope i usklađuje svoje odgovore na izbegličku krizu sa njom. Ali u tom procesu svi zajedno zaboravljaju ili namerno previđaju da ogroman broj ljudi pati i ostaje trajno oštećen. Svi zajedno zaboravljaju da bi ljudska prava trebalo da se odnose na sve ljude. I zato smo ovaj Svetski dan izbeglica dočekali dodatno ograđeni žicama i opasani nizovima policijskih patrola zaduženih za čuvanje našeg načina života.