Novi gazda Napred, ostali stoj

Svaku od 3,67 miliona akcija u Energoprojekt Holdingu država Srbija mogla je u julu 2017. da proda kompaniji Napred i sa njom povezanim firmama u vlasništvu Dobroslava Bojovića za 1.501 dinar. Ili ceo „paket“ za više od 5,5 milijardi dinara. Mogla je, ali nije. Uz to, niko u Vladi Srbije ni prstom nije mrdnuo da spreči „neprijateljsko“ preuzimanje, koje je uzgred bilo začinjeno i kršenjem zakona. Pet godina kasnije, iako u međuvremenu nije prodala nijednu od 33,58 odsto akcija Energoprojekta sa pravom glasa, vrednost državnog paketa srozala se na 1,17 milijardi dinara, jer se poslednji put ovim deonicama na Beogradskoj berzi trgovalo 6. juna po ceni od 320 dinara. Zbog niza loših odluka i pogrešnih procena država je izgubila više od 4,3 milijarde dinara ili skoro 37 miliona evra, ali je malo verovatno da će iko ikada za to odgovarati. Na stranu što je novi gazda, koji je u septembru 2021. postao i generalni direktor, tržišnu vrednost firme oborio sa 140 na ispod 30 miliona evra, tako da cela danas vredi 20 odsto manje nego što je Srbija 2017. mogla da dobije za svojih 33,58 odsto akcija. Nadležni teško da mogu da se pravdaju da su bili „neobavešteni“, jer je član Nadzornog odbora Energoprojekta i Dragan Ugrčić, pomoćnik ministra privrede, bivši direktor Odeljenja za saradnju sa Vladom Srbije u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika i v. d. direktora Agencije za privatizaciju. Istine radi, imala je država svog člana i u Nadzornom odboru Fijat Krajsler automobilima Srbija (i u toj kompaniji je država vlasnik trećine akcija), Gojka Stanivukovića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija, pa je opet ministarka privrede Anđelka Atanasković izjavila da Vlada nije znala da Stelantis planira da otpusti 1.500 od oko 2.000 zaposlenih u Kragujevcu, iako mu je samo desetak dana ranije iz budžeta dala novu subvenciju od 48 miliona evra. „Šta reći, ono što nisu uspele sankcije i ratovi da unište, postupno uspeva da uradi novi većinski vlasnik. Od devet zavisnih društava sistema Energoprojekt, dva su već ugašena, dok ostala čekaju svoj red. Energoprojekt Garant je prinudno prodat po nalogu NBS zbog negativne ocene poslovne reputacije g. Bojovića i s njim povezanih lica, načina upravljanja rizicima i nedovoljno jasnih činjenica vezanih za izvore finansijskih sredstava za sticanje akcija. Energoprojekt Energodata je pripojena Holdingu, a decenijama jedno od najprofitabilnijih društava, Energoprojekt Oprema, svelo se na nekoliko zaposlenih i gotovo da nema poslovnih aktivnosti vrednih pomena. Od četiri društva koja se bave projektovanjem, osim Energoprojekt Entela, koje i dalje ostvaruje vrlo dobre poslovne rezultate, jer jedino u njemu novi većinski vlasnik nije instalirao svoje ljude, ostala tri se bore za opstanak, dok im većinski vlasnik stalno naređuje da smanjuju broj zaposlenih i plate. Situacija u Visokogradnji i Niskogradnji je poražavajuće loša, nema novih ugovora, brojno stanje zaposlenih teži istorijskom minimumu, a na nekoliko preostalih tekućih ugovora investitori nemaju lepih reči za rad Energoprojekta, koji ne plaća svoje podizvođače, a radovi na svim projektima kasne. Kuburi i sa kadrovima jer svi napuštaju `brod koji tone`. Tužno i žalosno“, konstatuje za NIN Vladimir Milovanović, generalni direktor Energoprojekta od oktobra 2010. do septembra 2017. On podseća da „neprijateljsko“ preuzimanje nisu sprečile ni sudske tužbe, ni jednoglasno negativno mišljenje tadašnjeg Nadzornog odbora, čijeg je predsednika i jednog člana predložila država, koja je i dalje vlasnik trećine Energoprojekta. Ne čudi ga, kaže, ni to što je na platnom spisku 1.500 manje zaposlenih nego što ih je pre pet godina bilo. „Mnogi od njih brzo su uvideli da je budućnost pod komandom novog vlasnika neizvesna, dok je znatan broj zaposlenih oteran kao tehnološki višak ili nateran da ode malom platom. Još malo da se upropasti šta je ostalo, pa će novi vlasnik samostalno raspolagati imovinom Energoprojekta u zemlji i inostranstvu vrednom više stotina miliona evra. Većinski vlasnik, sa svojim `nevidljivim` investitorima, tako će se dočepati ogromnog kapitala Energoprojekta u zemlji i inostranstvu, stvaranog generacijama tokom 70 godina postojanja. Za malo uloženog novca i mnogo zloupotreba! Ostaće samo sećanje da je bio jednom jedan Energoprojekt, čije su ime i državu (Jugoslaviju, a potom i Srbiju) proslavili vrsni srpski stručnjaci i neimari koji su projektovali i gradili sve, od `igle do lokomotive`. Nekada bilo, sada se prepričava“, navodi Milovanović. Za berzanskog eksperta Nenada Gujaničića, glavnog brokera Momentum sekjuritiza, ovo je samo još jedna - obična akcionarska priča. „Da je kojim slučajem mali akcionar Energoprojekta prespavao proteklih 15-20 godina teško da bi primetio neku promenu. Ove akcije se trenutno kotiraju na Beogradskoj berzi na ceni od oko 300 dinara, slično kao i na početku njihovog berzanskog trgovanja, a onoga što se u međuvremenu desilo ne bi se postideli ni najuzbudljiviji američki trileri“, ističe Gujaničić. On podseća da su u početku većinu akcija posedovali radnici i penzioneri i da je Energoprojekt bio redak preživeli primerak velikih građevinskih kompanija na teritoriji bivše zajedničke države, koji je, uprkos jakom trendu ukrupnjavanja vlasništva na berzi, dugo bio bez kontrolnog akcionara. „Tome je doprinelo relativno visoko vrednovanje u godinama berzanskog buma, kada je tržišna vrednost kompanije bila veća od 300 miliona evra, ali pre svega želja da se održi status kvo. Koliko su bili jaki otpori krajnjoj privatizaciji najbolje se videlo 2010, kada su se napori kanadskog Lavalina da uđe u strateško partnerstvo sa kompanijom raspukli kao mehur od sapunice. Ali, ono što nije uspelo ovoj multinacionalnoj kompaniji jeste sedam godina kasnije lokalnom građevinaru Napred, koji je mimo radara strpljivo prikupljao akcije Energoprojekta. Samo preuzimanje 2017. sprovedeno je po već ustaljenom, u zakonu neutemeljenom, receptu na domaćem tržištu - zajedničkim delovanjem nominalno nepovezanih učesnika na tržištu. Tako se ova priča završila i pre nego što je reagovao ovdašnji regulator i naterao Napred da uputi obavezujuću ponudu za preuzimanje preostalim akcionarima po ceni od 1.501 dinar po akciji. Država kao vlasnik trećine akcije nesebično je poduprla čitav postupak. Javno, njeni predstavnici nisu iskazali nameru da neće prodati akcije, što je povećavalo skepsu kod malih akcionara, dok je s druge strane zadržavanjem akcija u svom posedu novom većinskom vlasniku ceh preuzimanja umanjila za oko 45 miliona evra. Svega nekoliko godina kasnije, isti paket akcija vredi tek oko deset miliona evra uz prihodovanu dividendu jedino u prvoj godini nakon sprovedenog preuzimanja“, ističe Gujaničić za NIN. U međuvremenu, smatra on, aktivnost države u kompaniji mogla bi se uporediti sa neobaveštenim malim akcionarom, koji je igrom slučaja u privatizaciji 90-ih dobio komadić vlasništva u nekakvoj kompaniji. „I ako bismo se zapitali kako je moguće da se ovakvo nešto dešava, to je sasvim uobičajena praksa predstavnika države u pogledu očuvanja vrednosti javne imovine u bilo kom akcionarskom društvu u kojem država ima manjinski ili većinski interes. Ovakvo ponašanje u skladu je i sa aktuelnim mizernim stanjem ovdašnje berze proisteklog iz nečinjenja države (čitaj njenih institucija) -– taman da vrednost akcija svih kompanija padne na jedan dinar, nikakva promena se neće desiti po pitanju njihovog poslovanja i položaja njihovih upravljača. Tim pre ukoliko dolaze kao predstavnici državnog kapitala“, zaključuje Gujaničić. To što je Bojović 2017. za jednu akciju Energoprojekta nudio 1.501 dinar, a sada se njima na berzi trguje po ceni od 320 dinara ne bi bilo interesantno sa stanovišta opšteg interesa da država nije bila i još je vlasnik trećine akcija Energoprojekta, kaže za NIN advokat Branislav Popovac. Uz to, podseća on, država je do 2017. kao pojedinačno najveći akcionar ne samo preko svojih predstavnika učestvovala u upravljanju, već je ostvarivala i značajne prihode za budžet Srbije, u vidu dividendi, odnosno dela neto dobiti koju je Energoprojekt godinama delio svojim akcionarima. Sve dok nije dobio novog gazdu. „Zato se s pravom postavlja pitanje da li je država kao značajan vlasnik kapitala mogla da svojim legalnim činjenjem spreči urušavanje ove doskoro međunarodno priznate kompanije i da li se mogao izbeći ovakav loš scenario. Država je ne samo zbog dobiti, već i zbog ukupnog značaja Energoprojekta za privredni razvoj Srbije morala na vreme da pokuša da pronađe strateškog partnera u vidu međunarodno priznate kompanije sa značajnim učešćem u tržištu iz oblasti poslovanja Energoprojekta. Da je to urađeno, a moglo je i moralo biti urađeno, država bi kao vlasnik akcija mogla i da bira da li da proda ili ne proda svoje akcije u postupku ponude za preuzimanje, u kojoj bi se verovatno pojavila i konkurentska ponuda. Svoju odluku država bi donela na bazi ozbiljne ekonomske analize da li je ekonomski racionalno i opravdano prodati akcije i u budžet Srbije uneti više od 35 miliona evra ili zadržati vlasnička prava na akcijama što bi, ukoliko ponuđač bude kredibilna kompanija, moglo garantovati i u narednom periodu sticanje značajne dobiti. Pošto strateškog partnera u vidu kredibilne kompanije nije bilo, postavlja se pitanje da li je država u postupku preuzimanja akcija po jedinoj ponudi Bojovićevih kompanija, postupala sa pažnjom dobrog privrednika. Čini nam se da nije. Ukoliko je državu `iznenadila` neočekivana `neprijateljska` ponuda, onda je svakako država morala da u tom slučaju proda svoje akcije i da na taj način, ako ništa drugo, obezbedi 35 miliona evra prihoda u budžet Srbije. Država je to morala da učini s obzirom na to da je po ponudi za preuzimanje akcija došlo do homogenizacije vlasničke strukture i pojavljivanja kontrolnog akcionara u liku g. Bojovića, posle čega država sa svojim manjinskim paketom nije u mogućnosti da bitno utiče na upravljanje kompanijom kao kada je postojala heterogena vlasnička struktura bez kontrolnog akcionara“, objašnjava Popovac i precizira da manjinski paket države više nije toliko atraktivan kao što je bio pre nego što je Bojović postao većinski vlasnik. „Sve su to razlozi zbog kojih je država, u postojećim okolnostima, morala prodati svoje akcije i u kom slučaju bi g. Bojović morao da plati još 35 miliona evra za zadovoljstvo koje se zove Energoprojekt, a navedena sredstva bi se slila u budžet Srbije“, poentira Popovac. Dodatni problem je što je država Bojoviću omogućila da do većinskog udela u Energoprojektu dođe mimo svih važećih propisa. Najpre je, 31. januara 2017, kršeći Zakon o preuzimanju, što je četiri i po meseca kasnije utvrdila i Komisija za hartije od vrednosti, Bojović sa još četiri firme, sa kojima je delovao ortački, postao vlasnik više od 25 odsto akcija Energoprojekt Holdinga i dva njegova zavisna preduzeća, Entela i Garanta. Zbog toga je morao u roku od dva dana da objavi ponudu za preuzimanje svih ostalih akcija te tri kompanije. Umesto onoga na šta ih je zakon obavezivao, uigrana „ekipa“ nastavila je da kupuje akcije „ispod žita“, na berzi, tako da su za nekoliko meseci Bojović, njegov Napred i Napred razvoj, zajedno sa firmama Montinvest propertis i Jopag, koje je zastupao Vitomir Perić, postali vlasnici 35,32 odsto Energoprojekt Holdinga. Tek kada ih je Komisija za hartije od vrednosti otkrila, oni su objavili nameru o preuzimanju preostalih 64,68 odsto kapitala. I umesto da prestupnike kazni, država je omogućila da se cela operacija sprovede do kraja, čime je bezakonje zapravo i formalno legalizovano. Posle svega ostao je gorak ukus da Srbija nije pravna država. A još gore je što je ovoga puta, uz male akcionare, i država ostala kraćih rukava. Bilo bi zanimljivo danas čuti šta o tome ima da kaže Zorana Mihajlović, u to vreme ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. „Dosta je propadanja velikih domaćih kompanija zbog nečijih ličnih interesa. Sada imamo priliku da se naše građevinske kompanije uzdignu i ponovo budu konkurentne na našem i na svetskom tržištu. Skoro da nema velikog projekta u Srbiji a da u njemu ne učestvuje Energoprojekt i mislim da takve kompanije moraju da se sačuvaju“, govorila je 2017. I zaista, skoro da nema velikog državnog projekta na kome Energoprojekt nije angažovan, od Beograda na vodi, preko Koridora 11, železničkog Koridora 10 i železničke stanice Prokop, do RTB Bora i najveće termoelektrane u Srbiji, samo što država odavno nije pojedinačno najveći, već manjinski akcionar koji se očito ne pita ni za šta. Ako se ikada i pitala. Zato se i ovom prilikom valja podsetiti reči Boška Živkovića, profesora Ekonomskog fakulteta i nekadašnjeg predsednika Komisije za hartije od vrednosti. On je za NIN 2017. podsetio da ponuda kompanije Napred nije prvi pokušaj „neprijateljskog“ preuzimanja Energoprojekta. NJegovi akcionari su još 2006. optužili firmu Skaj elektronik, vlasništvo FK Partizan, da je namerno obarala cene. „Komisija, čiji sam predsednik u to vreme bio, dokazala je da je bilo manipulacija sa cenama akcija, tako da je taj pokušaj preuzimanja zaustavljen“, rekao je Živković. Dodao je da su „posle Đinđićeve, sve vlade, žute, crvene, zelene, plave, podržavale princip varvarske koncentracije vlasništva, na štetu države i malih akcionara, uz štelovanje cena i manipulacije“ i da se plaši „da je kasno, da je čitava priča dovedena do kraja, da je tržište kapitala mrtvo“. Neki bi dodali da je u ovom slučaju sa tržištem kapitala, po ko zna koji put umrla i pravna država. I pride je ostala bez 37 miliona evra, da bar pokrije deo troškova sahrane. Milan Ćulibrk