Pravda ne stanuje u Srbiji zato je ne tražite u sudnicama

U decembru će se navršiti četiri godine od kada umalo nismo živi izgoreli u zapaljenoj kući, a ja sam i dalje na početku. Na početku agonije. Ako sam imao i promil nade da ćemo dočekati pravdu za zlo koje nam je naneto, danas sam i taj promil izgubio. Četiri godine u tridesetim, nisu neki značajan period, i dalje ste u punoj životnoj snazi. Četiri godine u sedamdesetim, ogroman su period. Starost vam sama po sebi tiho krade snagu. Mi našu gubimo višestruko brže, potucajući se od sudnice do sudnice, sve težim i sve sporijim koracima. Umorni smo i bolesni. Tužni i razočarani. Ojađeni i uvređeni. U mukotrpnom postupku, jedan sud konačno donese presudu kojom osudi neke ljude za koje znate da su kriminalci i zlikovci. I vi poverujete da se čuda ipak dešavaju, da je pravda spora, ali dostižna i da je zarad njenog interesa vredelo sve što ste preživeli. Međutim, onda se desi bolno otrežnjenje: onda neki drugi sud odluči da stvari vrati na početnu tačku i vi se osetite kao ono umorno kljuse u pesmi Dolap Milana Rakića: koji je sanjao o dobrom, zasluženom miru, a završio „sve u istom krugu, sve na istoj stazi“. Za to vreme vaši dželati, besprizorni i bahati, pokvareni i osioni, izlaze iz te iste sudnice kao pobednici, sa osmehom, okruženi gomilom advokata koje skupo plaćaju onim istim novcem koji su besomučno krali, otimali od države, otimali od svih nas i nezasito trpali u svoje džepove. Sa jedne strane, gledate njih u papreno skupim odelima koja koštaju kao godišnji zbir naših pošteno zarađenih penzija, dok sa druge strane ugledate sebe u ogledalu, u tuđim iznošenim stvarima, koje su vam dobri ljudi poklonili onda kada ste doslovno ostali bez ičega. Oni se iz sudnice vraćaju u svoje vile, salonske stanove, kuće na obalama jezera. Vi se vraćate na nekadašnje zgarište, koje se, evo četvrtu godinu, trudite da osposobite za život dostojan čoveka. Oni danas ponovo dišu punim plućima, a vi pomoću aparata za kiseonik. NJihove žene idu u šoping, na putovanja i rasipaju novac koji nije zarađen. Moja supruga ide kod neuropsihijatra, jer četvrtu godinu noću ne spava. NJih u stopu prate i štite stranački batinaši, plaćenici. To su oni isti koji vam prete, oni isti koji su mog kolegu Željka napali s leđa jednog maglovitog jutra i zbog kojih je završio u bolnici sa teškim telesnim povredama. Oko vas je šačica entuzijasta i poštenih novinara koji nam pružaju moralnu, pravnu, ali i svaku drugu podršku i zbog kojih nastavljate dalje, koji su vam pomogli da ustanete, pružili ruku. Te ljude za vas ne veže nikakav interes, već samo delite iste moralne vrednosti. Neko ko se za sve u državi pita je mnogo puta izjavio da stranačka knjižica neće nikoga zaštititi od odgovornosti. Naivno sam želeo da u to poverujem, iako mi je iskustvo govorilo drugačije. Naravno, ispostavilo se upravo suprotno: stranačka knjižica je neprobojni oklop koji služi da zaštiti njene vlasnike od svakog vida odgovornosti. Ona vas štiti od odgovornosti za izgovorenu laž, od odgovornosti ako ste zavukli državi ili nekom drugom ruku u džep, ako ste noću, maskirani i s bagerima nezakonito porušili niz građevina u jednoj ulici, ali i ako ste nezakonito podigli građevine u drugoj ulici. Ona vas štiti i ako ste falsifikovali diplomu, ako ste ,,pozajmili“ nečiji doktorat. Ona je sigurna ulaznica u krug odabranih kojima su sva vrata otvorena i koji su međusobno povezani isprepletanim privatnim interesima. Ako imalac te knjižice, poput nalogodavca napada na mog kolegu ili mene, i bude prinuđen da se silom prilika formalno povuče sa te stranačke pozornice, nemojte da imate iluziju da će se stvari promeniti, reč je o farsi, on će ostati aboliran za svoja nedela. Zapravo, ništa se neće promeniti, a najbolji primer je naša opština Grocka u kojoj još uvek čekamo razrešenje mnogobrojnih afera i malverzacija o kojima smo pisali. Očekivali smo da će osuđujuća presuda protiv čelnika Opštine pomoći da se te malverzacije procesuiraju, da se uklone ljudi koji su u njima učestvovali, da na njihovo mesto dođu neki drugi ljudi koji će zaista raditi za dobrobit svih građana Grocke. Nažalost, to se nije desilo. Zato me ljudi često pitaju da li mi je sve ovo trebalo i čemu se nadam. Nadao sam se da ćemo moja supruga i ja poživeti toliko da dočekamo pravdu. Posle ovih odluka Apelacionog suda, sve manje u to verujem i priznajem da mi je teško da ovde napišem ono što mi je ovih dana u mislima, jer pravda ne stanuje u Srbiji, zato je i ne tražite u njenim sudnicama. Samo da ne bude kao u onim završnim stihovima iz Dolapa: ,,Nagradu za trude nebo će ti dati: Mračnu, dobru raku, i večiti mir!“.