Nekom kripta, a nekom valuta

Domaća startap kompanija Finspot saopštila je pre nekoliko dana da je inicijalna ponuda FIN-a, prvog srpskog digitalnog tokena, završena uspešno 28. juna u ponoć i da je prodato 20.527 FIN tokena čija je pojedinačna vrednost 1.000 dinara. Istovremeno, početkom ove sedmice najpoznatijom svetskom kriptovalutom, bitkoinom, trgovalo se po ceni od oko 19.000 dolara, dok je početkom novembra 2021. vredeo rekordnih 69.000 dolara. Očito su, dakle, kriptovalute nekome donele valutu, ali nekome i kriptu. Iako nisam stručnjak za informacione tehnologije, jasno mi je kako kriptovalute funkcionišu, ali nisam siguran za one koji su pisali Zakon o digitalnoj imovini. Nasuprot uobičajenog kašnjenja, ovu materiju smo regulisali među prvima. Jedino što nisam uveren da je motiv bila sigurnost građana, već da bi država mogla uzimati neki prihod i od zarade na kripotovalutama. Prema tom zakonu, digitalna imovina je digitalni zapis vrednosti koji se može kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi, ulagati... Ali, to nisu digitalni zapisi valuta, koje su zakonsko sredstvo plaćanja i druge finansijske imovine - onoga što je na računima kod banaka i u javnim registrima. A virtuelna valuta je vrsta digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javne vlasti, koja nema pravni status novca ili valute, ali se može prihvatati kao sredstvo razmene. Znači, kriptovalute su nešto što nije materijalno. Nekakav su „novac“, ali nemaju taj pravni status. Dakle, kriptovaluta je neka valuta koja nije valuta?! Zvuči kao da je ovo izgovorila poznata osoba na visokoj funciji. A zašto je važno znati ko je izdavalac kriptovalute? Prosto, da bi znali ko garantuje (jemči) za nju, jer su u nekim državama prihvaćene i kao legalno sredstvo plaćanja, a tamo gde nisu, prihvataju ih kompanije. Zato je logično da se oni koji ih imaju zapitaju ko im garantuje vrednost onoga što poseduju? U novac se mora imati poverenja. Jer, i evro i američki dolar su jedno veliko ništa bez onog ko stoji iza njih. Nekad je, naime, novac bio izrađen od plemenitih metala, kao ekvivalent kod razmene služila je vrednost materijala od koga je izrađen. Da, bilo je manipulacija u pogledu sastava, ali je tržište to prepoznavalo, pa je i kupovna moć takvog novca bila manja. Onda se, zbog lakšeg prenosa, javljaju potvrde (banknote) da je neko negde pohranio određenu količinu zlata ili srebra, koja se mogla podići na drugom mestu. Ovim se najpre bave privatna lica (tako nastaju banke), a potom i države počinju da izdaju papirni novac. I na prvim novčanicama dinara pisalo je: Privilegovana Narodna banka kraljevine Srbije plaća donosiocu ... dinara u zlatu. I dugo običan narod nije imao poverenja u papir, već su čak i državni službenici, čim prime platu, odmah trčali u banku da novčanice zamene za kovanice. Ali, zlatna podloga (zlatni standard) odavno je napuštena. Danas vrednost novca ne garantuju zlatne, devizne ili bilo kakve rezerve, već snaga ekonomije neke države (ili unije država u slučaju evra), koja preko svojih monetarnih institucija „ubacuje“ iznose potrebne za funkcionisanje ekonomije. Štampanje novca bez realne osnove ga obezvređuje kroz inflaciju, rast opšteg nivoa cena. Što će reći, moderan novac je nečije (državno) „obećanje“ da će biti moguće kupiti neka dobra za taj novac. A čije obećanje je, recimo, bitkoin, najpoznatija kriptovaluta? Prenosi se bez platne institucije kao posrednika (kao keš), ali ko ga izdaje? Na čiju reč se daju tolike pare i kome? Tvorac bitkoina je anonimni programer (ili grupa) pod pseudonimom Satoši Nakamoto. Jedina stvarna osoba koja se pominje je programer Gavin Andresen (ili Andersen kako se ponegde navodi) koji je rođen kao Gavin Bel. A on je jednom prilikom izneo (pa porekao), da je Nakamoto programer Krejg Rajt. Vrednost bitkoina održava nešto drugo, ali o tome nešto kasnije. Kriptovaluta jeste večna, dok god ima struje i internet veze, i onih koji žele da se bave „rudarenjem“, koje održava sistem. S druge strane, plemeniti metali su večni, a novac na računu ne može nestati sve i da banka izgori, jer postoje drugi dokazi o uplatama. Uz to, država garantuje za taj ulog. Ako izgubite šifru, novac koji ste dali za kriptovalute niko vam neće vratiti, a na računu u banci je osiguran, čak i ako banka propadne. Još važnije je pitanje ko (ili šta) garantuje onom ko daje novac da će dobiti odgovarajući iznos kriptovaluta? Kako sprovesti prinudnu naplatu ili zaplenu kriptovaluta, osim silom uzeti nekom šifre? Zato je važno znati gde se „stvar“ nalazi, na kom se „mestu“ obavljaju transakcije, koja vlast to reguliše, jer svaka država (ili nadnacionalna tvorevina poput EU) može da nešto dozvoljava ili zabranjuje samo na teritoriji nad kojom ima vlast (efektivnu kontrolu) i na svojim rezidentima. Kao prednost transakcija u kriptovalutama stalno se ističe odsustvo troškova, nezavisnost od banaka i korporacija, da se nijedna vlast ne može umešati, niti uvesti namete na njih. To ni približno nije tačno. Te transakcije jesu oslobođene direktnih troškova prenosa, jer idu od jednog vlasnika direktno ka drugom. Digitalna mreža obrađuje isplate trenutno samo ako je reč o prenosu iz jednog digitalnog novčanika u drugi. Onog ko prodaje kriptovalute, a želi novac da upotrebi za legalne namene, svakako čeka transfer u priznatoj valuti, preko banke, koji mora biti prijavljen vlastima da bi novac imao poreklo. Ali, kako trgovati kriptovalutama bez posrednika? Preko oglasa? Ili preko nekih platformi? I kriptomate neko mora postaviti i održavati, a to košta. Znači, ipak postoje neki troškovi i neki posrednici koji garantuju stranama u transakciji. Rade li oni besplatno? I kako je sve besplatno ako se u opisu trgovine bitkoinom navodi da naknadu prima „rudar“, nakon što se kreira novi blok, a obično pošiljalac plaća celu naknadu. Svaka transakcija ima svoje mesto izvršenja koje pripada nekoj teritoriji koju kontroliše neka vlast. Zato, ako to žele, države uvek mogu uvesti restrikcije ili uzimati prihod od svega. U nekim državama postoje porezi vezani za kriptovalute. U Srbiji se na digitalnu imovinu plaća porez na nasleđe i na poklon, kao i na prihod od kapitalnog dobitka (na razliku između prodajne i nabavne cene). Kad sagledamo ovo sve, šta je poenta? Izmestiti sve iz sistema koji garantuju države u nešto što ne garantuje niko? Možda i jeste. Ko kontroliše kripotovalute? Bitkoin navodno funkcioniše sam od sebe i zasniva se na konsezusu onih koji ga koriste. Nisam teoretičar zavere i ne smatram da je to klasična, Poncijeva piramidalna šema, mada ima neke karakteristike. Jer, vrednost bitkoina počiva na ograničenoj količini tih „novčića“, te kako ih više ljudi pribavlja, tako zalihe postaju manje i vrednije. U tome se i krije suština, jer se uvek može računati na ljudsku glupost i pohlepu. Mogućnost brze i velike zarade pomera vrednost nagore. Ali, odakle dolazi ta nova vrednost? Od novih ulagača, jer nema nove proizvodnje, već samo špekulacija. A naduvava se cena nečemu što i ne postoji. I ako je neko 2011. sa samo jednim dolarom u džepu kupovao bitkoine kada im je vrednost bila najniža, a prodavao ih kada je bila najveća, sad bi imao više od 53 miliona dolara, čak i da je plaćao porez na ukupan prihod. A onaj ko je tu igru počeo sa malo više novca danas vlada svetom. Znači, ili je genije ili je rođen pod srećnom zvezdom. Samo sumnjam da se neko rađa kao takav. Takav se postaje, ali je za to potrebno znati i kako se manipuliše sistemom, ili bar imati informacije iznutra. Svakom berzom može se manipulisati, kroz podsticanje interesa medijskim pričama o ljudima koji su se obogatili. Ako se pogledaju nagli skokovi i padovi vrednosti bitkoina, stiče se utisak da neko upravlja time, jer su se najveće promene dešavale u periodima kad nije bilo očitog „spoljašnjeg“ razloga, poput ratova, ekonomske krize, pandemije... Šta god da se sada desi, neko je profit već napravio, neko izvukao novac. Ostalo je istorija. A kako kaže izreka, ko ne nauči istoriju, mora je ponoviti. Nije prvi put da nešto što nema stvarnu upotrebnu vrednost postaje merilo stvari. Lale su u 17. veku bile holandske „kriptovalute“. Cene lukovica dostizale su neverovatne iznose. A zašto? Niko ne zna da objasni. Lepo su izgledala dvorišta kad procvetaju? Da, neki se jesu obogatili na toj trgovini, ali mnogi su potpuno propali. A ljudi sa istoka, odakle su lale izvorno došle, bili su u čudu - u čemu je stvar kad to cveće raste svuda? Ostaje samo da onima koji se sada petljaju sa kriptovalutama poželim mnogo sreće, jer samo im to može pomoći. Nenad Jevtić