Vilson i Ruzvelt - tvorci supersile

(Dragan R. Simić, SVETSKI POREDAK, Politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Beograd: Klio, FPN, 2022) U svojoj knjizi o shvatanju svetskog poretka dvojice američkih predsednika Vudroa Vilsona i Frenklina Delano Ruzvelta, Dragan Simić, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, razmatra najvažniji period u stvaranju SAD kao supersile. Pored toga, predstavljena su šira razmišljanja ova dva značajna američka predsednika koja su uticala na uspostavljanje nove uloge SAD u stvaranju svetskog poretka. Bez obzira na to što se politikolozi i analitičari često upinju da kod svakog predsednika SAD pronađu neku specifičnu spoljnopolitičku doktrinu, u suštini se spoljnopolitičke doktrine SAD mogu svesti na tri, uz određene manje varijacije u okviru njih. Prva je Monroova doktrina koja je na početku 19. veka proglasila Severnu i Južnu Ameriku za jedinstvenu zonu u kojoj će mešanje velikih sila biti shvaćeno kao politika koja je protivna interesima SAD, te je na taj način zapadnu hemisferu proglasila interesnom zonom SAD. Druga je Trumanova doktrina obuzdavanja SSSR-a i drugih komunističkih režima i njihovog uticaja. Okončanjem Hladnog rata, padom komunizma i raspadom SSSR-a, došlo je do formiranja doktrine koja nije eksplicitno definisana, a koja bi se mogla nazvati doktrinom globalizacije. Ona je trajala do početka trgovinskog rata koji je predsednik Donald Tramp započeo sa Kinom. Kako će izgledati nova doktrina koja još nije formulisana videće se u periodu koji predstoji, a koji će biti pod snažnim, a možda i presudnim, uticajem invazije Rusije na Ukrajinu. U ovom kontekstu, dva predsednika različitog obrazovanja i temperamenta, Vudro Vilson i Frenklin Delano Ruzvelt, imaju ključne uloge u periodu između Monroove doktrine i stvaranja doktrine obuzdavanja pod predsednikom Trumanom, odnosno u ključnom prelaznom periodu između dve spoljnopolitičke doktrine. U Simićevoj knjizi Svetski poredak (Klio i FPN, Beograd, 2022) čitaocu je jasno predstavljen proces raskida sa tradicionalnom spoljnom politikom i jasan pokušaj stvaranja temelja za novi tip američke spoljne politike pod uticajem svetskih zbivanja, to jest, Prvog svetskog rata, Velike krize i Drugog svetskog rata. Istovremeno, autor analizira ličnosti ova dva predsednika, njihova shvatanja spoljne politike kao i unutrašnje i spoljnopolitičke događaje, to jest sve odlučujuće faktore koji su uticali na to da SAD bitno transformišu svoju dotadašnju ulogu na svetskoj sceni. Autor ne zanemaruje kritičke poglede na same ličnosti i njihove politike koji su prisutni u široj literaturi o delovanju ova dva predsednika za koje se može reći da spadaju među najznačajnije u istoriji SAD. Sličnosti i razlike Navode se razlike i sličnosti kao i izvestan kontinuitet između Vilsona i Ruzvelta. Sličnosti se, pre svega, odnose na želju za uspostavljanjem jednog boljeg svetskog poretka. U oba slučaja, to je posledica dva svetska rata, jer niko nikad ne pokušava da uspostavi fundamentalno drugačije uređenja u normalnim okolnostima. Tek očigledan slom jednog načina funkcionisanja na spoljnom ili unutrašnjem planu vodi ka pokušajima da države uspostave drugačije odnose i pravila kako na unutrašnjem planu, tako i u spoljnopolitičkom delovanju. Vilson i Ruzvelt su bili u poziciji vođstva kada su bile potrebne temeljne promene u delovanju na oba ova plana. Razlike se nalaze u redosledu. Vilsona je ulazak u Prvi svetski rat naterao da podigne ulogu države u privredi na nivo i na način koji do tada nije viđen. Po završetku Prvog svetskog rata, uloga države se ubrzano smanjila. Velika kriza je uticala da se Ruzvelt koncentriše na mere koje su postale poznate kao NJu dil (New Deal), da bi sa već značajno ojačanom ulogom države u privredi ušao u Drugi svetski rat. Obojica su se u javnosti držala distancirano prema angažovanju SAD u svetskim sukobima držeći se izolacionizma kao deklarisane politike. Međutim, i jedan i drugi su i pored toga što su javno iznosili svoj negativan stav prema učešću SAD u ratu, uveliko već bili došli do sopstvenih zaključaka da je direktno vojno učešće SAD u njima neophodno i neminovno. Vilson je sistematski tražio izgovor za ulazak u rat. U Ruzveltovom slučaju, ulazak u rat je imao jasno pokriće u vojnoj agresiji Japana na teritoriju SAD i Hitlerovoj objavi rata SAD. No, pre toga se više nego provokativno ponašao prema silama osovine. Verovali su u svoju moć ubeđivanja kako bi stekli podršku birača i funkcionera Demokratske stranke i bili sjajni oratori. Pokušali su da rade na uspostavljanju drugačijeg svetskog poretka kako bi se mogućnost izbijanja novog svetskog rata minimizirala. Takođe, bitno je istaći i njihovu privrženost liberalnim osnovama društvenog uređenja SAD i težnju za uspostavljanjem liberalnog poretka na globalnom nivou. Takav poredak bi, po njihovom mišljenju, pacifikovao potencijalne sukoba zbog parcijalnih interesa. Ovim se sličnosti ne iscrpljuju. Dovoljno je reći da su te sličnosti jasno naznačene u autorovoj studiji. Dva čoveka – dva intelektualna profila Razlike između Vilsona i Ruzvelta nisu zanemarljive i odnose se, pre svega, na njihove intelektualne profile. To je u Svetskom poretku (Clio i FPN, Beogad, 2022) jasno istaknuto. Dok je Vilson većim delom gradio akademsku karijeru na Prinstonu, Ruzvelt je, budući da je bio pripadnik klase koja je sebe smatrala američkom aristokratijom, bio predodređen za bavljenje politikom. Vilson je imao potrebu da svoje planove za uređenje sveta bazira na čvrstim intelektualnim polazištima demokratskih principa koji bi bili transparentni i ukinuli tajnu diplomatiju. Bio je idealista, intelektualac i nije mario za operativnu razradu nekih od svojih ideja. To se videlo na mirovnoj konferenciji u Versaju gde ga je DŽon Majnard Kejnz (koji u svojoj knjizi Ekonomske posledice mira nije štedeo ni Klemansoa ni Lojda DŽordža) opisao kao distanciranog, nepraktičnog i opsednutog svojim projektom uspostavljanja Lige naroda. Vilson je popuštao drugim akterima i doveo do situacije da Nemačka bude neprimereno kažnjena sa dalekosežnim posledicama. Kasnije će se ispostaviti da Liga naroda nije imala adekvatne instrumente da spreči potencijalne konflikte i agresivne imperijalističke politike zbog kojih je ova institucija stvorena. Ne sme se prenebregnuti ni činjenica da je Vilson bio distanciran u unutrašnjoj politici, te da iz tog razloga nije obezbedio podršku za ratifikaciju članstva SAD u Ligi naroda, čime je naneo nepopravljivu štetu ovoj novoj instituciji koju je sam stvorio. Za razliku od njega, Frenklin Ruzvelt je bio neopterećen intelektualnim šemama i vodio je pragmatičnu politiku u suočavanju sa Velikom krizom koja je dobila svetske razmere. Imao je hrabrosti za smelo eksperimentisanje koje je otelotvoreno u NJu dilu i kasnijim zakonodavnim zahvatima, pri čemu su se mnoge postavke direktno kosile sa vladajućom ekonomskom naukom i ideologijom. No, vodio je računa da na unutrašnjem planu obezbedi podršku za svoje zahvate, a time i njihovu trajnost. Na spoljnopolitičkom planu, rano je uvideo opasnost totalitarnih ideologija. Obezbedio je vojnu podršku Velikoj Britaniji na zaobilazan način, onoliko koliko su mu dozvoljavala unutrašnjopolitička ograničenja, prvenstveno kroz Cash and Carry Program, a zatim i ostalim saveznicima kroz Lend Lease program pred sam ulazak SAD u rat. Ruzvelt je snagom svoje retorike i upotrebom radija postepeno usmeravao javno mnjenje ka sopstvenim shvatanjima. Tokom rata, Ruzvelt je stavio Evropu u prvi plan, a ne regiju Pacifika zbog koje je Japan i izvršio napad na Ameriku. Jasno je sagledao da budućnost svetskog poretka zavisi od pobede nad Nemačkom i Italijom i obnovi zapadne dominacije uz podršku Velike Britanije i Francuske. Pored toga, smatrao je da potencijalno partnerstvo sa SSSR-om zavisi od otvaranja drugog fronta u Evropi jer bi se time smanjio pritisak Nemačke i njenih saveznika na istočnom frontu. No, principe svetskog poretka kao liberalnog ustrojstva naznačio je već u Atlantskoj povelji koju je 1941. potpisao sa Čerčilom, pre nego što je Amerika stupila u rat. U ovom dokumentu jasno je naznačena njegova podrška procesu dekolonizacije i samoopredeljenju naroda, nešto na čemu je Vilson zasnivao svojih 14 tačaka. Isto tako, koncept Ujedinjenih nacija je već bio sadržan u instituciji Lige naroda, čak i sa nekim tipom Saveta bezbednosti. Ruzveltu je bilo jasno da je jedina šansa za dugoročan mir u institucionalizaciji međunarodnih odnosa, uz uzajamnu saradnju značajnih sila. Istovremeno, zbog iskustva sa Velikom krizom, smatrao je da su neophodne i institucije koje će podržati svetsku ekonomsku stabilnost i razvoj. Proces izgradnje institucija koje su dobile svoj oblik u Međunarodnom monetarnom fondu i Svestkoj banci se odvijao uporedo sa stvaranjem Ujedinjenih nacija. Kontinuitet između dva predstanika u Svetskom poretku takođe je jasno predočen. Vilson je svetu podario ideju demokratskog samoopredeljenja i institucije za rešavanje svetskih sporova. Ruzvelt ih je u velikoj meri realizovao u promenjenim okolnostima. Posle Drugog svetskog rata, povratak SAD u neki tip izolacionizma nije više bio moguć. Svet je posle Drugog svetskog rata narastao po broju zemalja i u učinku svetske privrede pružajući nam prosperitet kakav nije viđen u svetskoj istoriji. Štaviše, izbegnute su i direktne konfrontacije među supersilama. Takav svet dugujemo inicijativama i delovanju ova dva predsednika SAD. To se jasno vidi iz knjige Dragana Simića. Povratak demokratiji? Budućnost je sada ponovo neizvesna. Bilo bi dobro kad bi se svet mogao vratiti u institucionalne okvire koji su stvoreni uz pomoć ove dvojice predsednika. Hladni rat je relativizovao Ujedinjene nacije. Ipak, one su ostale jedini forum koji okuplja čovečanstvo. Bez Ujedinjenih nacija svet bi zasigurno bio gori. Čak i za vreme Hladnog rata to je bio forum čije mišljenje nije bilo zanemarljivo, uz sva ograničenja njegove realne moći. Na izvestan način Ujedinjene nacije su bile jedan od činilaca koji je podsticao miroljubivo rešavanje kriza i ohrabrivao detante između suprotstavljenih supersila. Relativno uređen i relativno demokratski svetski poredak je ideal koji možda nije savršeno dostižan, ali je dobro njemu stremiti. Kasniji kritičari su optuživali ova dva predsednika za idealizam i naivnost. Ne znam šta je ikad u svetu postignuto u korist opšteg napretka čovečanstva, a da nije bilo zasnovano na idealizmu. Studija Dragana Simića predstavlja značajan doprinos domaćoj literturi koja se bavi međunarodnim odnosima osvetljavajući izuzetno značajne aktere u stvaranju svetskog poretka koji je obeležio noviju istoriju sveta. Ona će biti dragocena svima koji su zainteresovani za probleme međunarodnih odnosa u savremenom svetu. Ivan Vujačić diplomata i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu