Pobačaj etike

Odluka Vrhovnog suda SAD da pravo na indukovani abortus nije ustavno garantovano, izazvala je uzbuđenje javnosti i u SAD i u većem broju drugih zemalja. Upada u oči simplifikacija čitavog problema, ne samo u zemljama na civilizacijskoj periferiji sveta, već i u samim Sjedinjenim Državama. U tekstu, posvetiću pažnju ovom fenomenu u SAD. Političke pristalice abortusa u javnom diskursu u SAD o sebi govore kao o „pristalicama prava na izbor“ („pro-choice“) dok protivnici abortusa dobijaju kvalifikaciju da su „pristalice života“ („pro-life“). Time se sugeriše da su prvi protiv samog života, dok su drugi navodno protiv prava ljudi da čine izbore u životu. To je naravno besmislica i služi samo svrsi promovisanja sopstvenog stava u javnom diskursu, kao i ruženju suprotnog stava. Osim toga, simpatizeri odluke Vrhovnog suda SAD svrstavaju se u „religioznu desnicu“ i „religiozne konzervativce“, kao i šestoro od devetoro sudija Vrhovnog suda. Sa druge strane, među protivnicima odluke Vrhovnog suda najbučniji su glasovi ekstremne levice, feministkinja, pa čak i pripadnica LGBTQ+ zajednice koje bi konkretna odluka Vrhovnog suda o kojoj je reč samo u neznatnom broju slučajeva mogla neposredno da pogađa. Protivnici indukovanog abortusu na svojim skupovima ističu parole ili skandiraju da nas Isus voli i da je život svetinja, dok pristalice ove procedure govore o „reproduktivnoj slobodi“, da jedino žena može da odluči šta će se dešavati sa „njenim telom“ – sve u skladu sa jednom teško ispolitizovanom debatom o indukovanom abortusu. U svemu tome se gubi iz vida da je pitanje abortusa prevashodno etičko pitanje. To da li nas Isus voli nije preterano bitno u tom kontekstu, kao i što iole dublje promišljanje etičkih aspekata indukovanog abortusa pokazuje da „reproduktivne slobode žene“ mogu biti ograničene ili čak i poništene „pravom na život fetusa“. Žestoka politička agitacija zamagljuje činjenicu da je u pitanju etička dilema u kojoj se sukobljavaju dva etička principa. Ova dilema bi eventualno mogla biti razrešena na nivou etičkog (filozofskog) diskursa, dok je njeno rešavanje u okvirima ispolitizovanog javnog diskursa nemoguće, te dovodi pristalice takvog diskursa u tragikomične kontradikcije u argumentaciji. Takođe je zanimljivo da znatan broj ljudi sa kojima sam o ovoj temi nedavno razgovarao, a među njima ima lekara, biologa i pravnika, koji sebe pritom smatraju i „bioetičarima“, „stručnjacima za medicinski etiku“ ili za „medicinsko pravo“, žive u frapantnom neznanju o tome šta je zaista etičko razmatranje pitanja o kome je reč. Kako bih istinska (bio)etička pitanja njima približio, koristio sam sledeća dva primera: jedan je etičko razmatranja pitanja indukovanog abortusa iz perspektive pristalica abortusa, a drugi primer oslikava etičku perspektivu protivnika indukovanog abortusa. Prvi primer je stanovište koje je ovog meseca u svom članku u jednom naučnom časopisu izneo Rob Bruks, koji smatra da je abortus moralno superiorna faza u evoluciji potreba majki homo sapijensa da ubiju bića koja rode, ukoliko osete da ne mogu da im pruže odgovarajuću negu. Bruks navodi kako lavice i znatan broj drugih sisara ponekada ubijaju svoju mladunčad zato što procenjuju putem nekog svog nagona da ona verovatno neće doživeti fazu u svom razvoju kada će moći da opstaju nezavisno od majke, te da bi za majku bilo oportunije da sačuva potencijale svog majčinstva za potomstvo koje će nastati kasnije. U tom smislu, smatraju Bruks, njegovi nekadašnji mentori i sadašnje pristalice, abortus je evolutivno superiorniji i civilizovaniji način odbacivanja neželjenog, opterećujućeg poroda nego što su infanticid ili napuštanje, zanemarivanje već rođene bebe. Problem sa ovom teorijom je što se jedna biološka kategorija (nagon) dovodi u rang etičke kategorije, što je čest slučaj kada se biolozi bave bioetikom. Redukcija bioetike i etike uopšte na biologiju, odnosno na teoriju evolucije, svedoči o ozbiljnom nepoznavanju bioetike, posebno njenog smisla i svrhe. Naime, etički opravdano nije ono što već postoji, na primer u biologiji, već zahteva složenija razmatranja. Svođenje onog što bi trebalo da bude (ono što je moralno) na ono što jeste, u etici se naziva „naturalističkim greškom“. NJu prave Bruks i pristalice teorija sličnih Bruksovoj. No, uprkos nedostacima njegove argumentacije, ona je ozbiljna, nepolitizovana i takav pristup zaslužuje svaku pohvalu u jednom politizovanom i infantilizovanom javnom diskursu o abortusu. Drugi primer čine protivnici indukovanog abortusa koji svoje protivljenje ovoj proceduri zasnivaju na etičkom (filozofskom) a ne na političkom diskursu. Paradigmatičnu etičku teoriju u ovom smislu razvio je poznati američki filozof Don Markiz. NJega sam imao prilike da upoznam 2011. godine kada sam ga pozvao na jednu konferenciju koju je u Beogradu organizovao Centar za bioetičke studije. Don Markiz je prihvatio poziv i doputovao je iz SAD. NJegov čuveni članak Zašto je abortus nemoralan do tada je bio najviše reprintovani naučni članak iz oblasti bioetike. Ukratko, Don Markiz je na stanovištu da abortusom fetusu (ali i embrionu ili zigotu) uskraćujemo „potencijalno vrednu budućnost“. U tom smislu, smatra on, čak je veći moralni prestup ubiti fetus nego čoveka od 70, 50 ili 30 godina, jer fetusu bi se abortusom verovatno uskratilo više godina potencijalno vredne budućnosti nego čoveku od, na primer, 30 ili više godina. Vredi napomenuti da mi je Don Markiz tokom ručka u pauzi konferencije rekao da je ateista (mada, kako je precizirao, „posebne vrste“), te da se nemoralnost abortusa može dokazati ne samo iz teističke, već i iz ateističke perspektive. S obzirom na to da je jeo zečetinu za ručak, pitao sam ga šta misli o moralnom statusu zeca, što ga je navelo na iskaz da je ubistvo čoveka gore od ubistva životinje, da je ubistvo čoveka nemoralno, te da je samim tim i ubistvo fetusa nemoralno. Razlog nemoralnosti ubistva uvek je „uskraćivanje potencijalno vredne budućnosti“. Don Markiz je smatrao da je njegov argument logički neoboriv, što nije daleko od istine, osim što polazi od nedokazane premise posebnog statusa čoveka i značaja njegove potencijalno vredne budućnosti. Ne tvrdim da čovek nema poseban moralni status, ali bi Don Markiz to morao da dokaže ako želi da mu teorija bude „logički neoboriva“ – posebno kao neko ko sebe smatra ateistom. Osim toga, mi ne znamo da li će potencijalno vredna budućnost fetusa na svet doneti jedno pristojno ljudsko biće ili pak nekakvog po ljudski rod destruktivnog Hitlera. I na kraju, postavlja se pitanje da li je dalje naseljavanje naše planete možda štetno za potencijalno vrednu budućnost već rođenih ljudi. Ovo su ukratko argumenti iz domena etike koji se mogu koristiti protiv ili u prilog abortusa, u kontekstu odluke Vrhovnog suda SAD da pravo na indukovani abortus u toj zemlji nije ustavno garantovano. Nažalost, ozbiljni etički argumenti veoma se retko čuju u javnom diskursu SAD ili, koliko je meni poznato, bilo koje druge zemlje. Tek kada se etički diskurs ustanovi kao diskurs koji može da daje validne sudove o pitanju indukovanog abortusa, može se očekivati pomak u javnom razmatranju tog pitanja. Do tada bićemo prinuđeni da slušamo političko praznorečje i infantilizovane agitatorsko-angažovane argumente o ovoj temi. Vojin Rakić redovni profesor, osnivač i direktor Centra za bioetičke studije i generalni sekretar svih kontinentalnih uprava Međunarodne katedre za bioetiku – Centra za saradnju Svetske medicinske asocijacije (WMA)