Ukor pred isključenje

Izgleda da Srbija ima ogromnu sreću da, u okolnostima rata koji je podelio svet, ima vlast dovoljno hrabru da se suprotstavi pritiscima koji stižu od – sekretarica ambasada. O toj strahoti nas je, naime, obavestio ministar spoljnih poslova Nikola Selaković: „Neverovatno je teška situacija i neverovatno su veliki pritisci pod kojima se nalazimo“, rekao je ministar za RTS, uz objašnjenje da „ne samo važni zvaničnici i diplomatski predstavnici stranih sila već svi, do nivoa sekretarice u ambasadama, pokušavaju da vrše pritisak i mešaju se u izbor srpske pozicije“. Ministar otkriva i da je pod najvećim pritiscima predsednik Aleksandar Vučić, ali da, svemu tome uprkos, „Srbija nema problem s tim da ostane na evropskom kursu“ i da će bez sumnje „zadržati reformski kurs države i društva“. Nevolja je što je sve manje onih koji u taj „reformski kurs“ veruju, ili se bar, u duhu doktrine „stabilokratije“, prave da on postoji. Na to, između ostalog, ukazuju dva zvanična dokumenta objavljena prošle nedelje – do sada najoštrija rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji, usvojena sa ogromnom poslaničkom većinom i to iz svih najvećih evropskih partija (523 glasa „za“, protiv 78, 34 uzdržana) i izveštaj Grupe država za borbu protiv korupcije (GRECO), tela Saveta Evrope, u kome se poziva vlast da pojača mere kojima se sprečava korupcija na najvišim izvršnim funkcijama, uključujući predsednika Republike i ministre. Oba teksta su prepuna temeljno pobrojanih problema koji odavno guše Srbiju, a za koje se često govorilo da političkom Zapadu nije u interesu da ih vidi, sve zbog već pomenute doktrine. Aktuelno „otvaranje očiju“, ipak, u dobroj meri ostalo je u senci činjenice da je Rezolucija prvi zvanični dokument jedne evropske institucije u kome se pominje „međusobno priznavanje Srbije i Kosova“, ali i preporučuje da se dalja pregovaračka poglavlja otvore tek kada Srbija preduzme neophodne mere u usklađivanju sa spoljnopolitičkom pozicijom EU (sankcije Rusiji). I jedno i drugo „novo uslovljavanje“ predsednik Vučić odmah je, pred kamerama, „lepo, pristojno i učtivo“ odbio, izazvavši oprečna tumačenja zainteresovane javnosti. Prema jednim, reč je o definitivnom kraju ionako klecavog evropskog puta Srbije. Druga škola mišljenja situaciju vidi kao udaranje o zid, posle koga „politika neutralnosti“ neće biti moguća – pri čemu su različite prognoze geostrateškog pravca koji će biti odabran. Ima, tu i tamo, i zastupnika teorije prema kojoj sve zavisi od spoljnih centara moći, a ništa od nas, koji su se obradovali zbog navodnog početka „puštanja niz vodu“ naprednjačke vlasti. A tu je i zvanična verzija s početka teksta – o strašnim pritiscima i stamenom evropskom putu. Šta se, zapravo, desilo? I da li je, zaista, reč o neočekivanim vestima iz Evrope? Sudeći po objašnjenju i argumentaciji Vladimira Međaka, potpredsednika Evropskog pokreta u Srbiji - nema ničeg iznenađujućeg u dokumentu oko koga su se saglasili brojni evropski parlamentarci. „Rezolucija je nastavak prošlogodišnje, ide u istom smeru, a razlika je u tome što se desio rat u Ukrajini“, kaže Međak. Suština cele priče je, dodaje, u tome da nema više glavne zastupnice „stabilokratije“ Angele Merkel na vlasti, pa se smanjuje i snaga CDU u grupaciji evropskih naprednjaka. „Broj prijatelja SNS se smanjuje, pa sada svako može da stavi u tekst šta hoće i sve je nagrnulo odjednom, u Rezoluciju je stavljeno i ono što je godinama poznato“, kaže Međak. To potvrđuje i činjenica da je amandman u kome se koristi formulacija „međusobno priznavanje“ Srbije i Kosova kao uslov za dalji napredak u evrointegracijama podneo Lukas Mandl, austrijski poslanik iz grupe Evropske narodne partije (EPP) čiji je SNS pridruženi član. „Pozicija SNS u EPP je ugrožena. Ne mogu više da štite ni sami sebe, a kamoli Srbiju“, kaže Međak, koji očekuje da će naprednjaci biti sve izolovaniji u okviru „svoje“ sestrinske poslaničke grupe. A i šire – u odnosima sa Nemačkom, recimo, moguće je očekivati zaoštravanje, a reč je o najuticajnijoj evropskoj zemlji. Tako smo dobili dokument u kome nema čega nema – počev od kritike zbog neuvođenja sankcija Rusiji i drugih aspekata odnosa prema agresoru u ratu koji upravo menja kartu sveta (ekonomska i vojna saradnja koja je, tvrdi se, od 2015. do 2021. porasla za 70 posto zahvaljujući kupovini vojne opreme, navodi o prisluškivanju ruske opozicije u Beogradu i uspostavljanja radne grupe za borbu protiv „obojenih revolucija“). Posebna pažnja posvećena je problemima u vladavini prava, pa se vlast poziva da pokaže političku volju za preduzimanje reformi, naročito u toj oblasti. Izražava se zabrinutost zbog ograničenog napretka u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala - i to je najbezazlenija rečenica u delu dokumenta u kome se ovaj put nabraja čak sedam afera. Prošle godine su bile četiri – Jovanjica, Savamala, Krušik i Telekom, a sada su dodati i Belivuk, navodi da je Darko Šarić iz zatvora vodio međunarodnu kriminalnu organizaciju i Pandora papiri. Rezolucija se bavi i raznim manjkavostima izbornog procesa koje vode do pogoršanja poverenja građana u nezavisnost izbornog procesa. Skreće se pažnja na ograničavanje slobode medija i okupljanja, a tu je i osuda zbog „sve većeg prisustva osuđenih ratnih zločinaca u medijskom prostoru, koji se koristi za širenje mržnje i netrpeljivosti prema nacionalnim manjinama u Srbiji“... „Spisak problema se gomila. Mi ne samo da ih ne skidamo sa dnevnog reda, što je suština procesa pristupanja, već nabacujemo nove“, kaže Međak, koji daje i drugi ugao gledanja na događaj: „U interesu zemlje je da se o svim tim problemima razgovara, to samo nije u interesu vlasti. U Rezoluciji je, recimo, pitanje mini-hidroelektrana u Rakiti, pa tako imamo situaciju da se u Evropskom parlamentu o tome razgovara, a u našem ne. Dobro je da bar neko to potera.“ Međak uočava i da je u dokumentu EP Kosovo, odnosno „međusobno priznavanje“ navedeno kao 72. tačka, pa zaključuje da je fokus namerno pomeren ka tom pitanju, kako bi se pokrilo sve ostalo. Iako, objektivno, nije baš da ima razloga za totalno zaprepašćenje zbog unošenja sporne formulacije u tekst, s obzirom na činjenicu da je to bio stav Nemačke još u vreme Angele Merkel – mada su to uvek saopštavali njeni saradnici, a ne ona lično. Novi kancelar Olaf Šolc nije bio tako diskretan, pa je u nedavnoj poseti Beogradu otvoreno govorio o „međusobnom priznavanju“ što je izazvalo prvi talas velikih „iznenađenja“. Ne bi se, ipak reklo da je, za razliku od navoda iz teksta koji se odnose na nazadovanje u oblasti vladavine prava, nerešene afere i zloupotrebu medija, bilo pokušaja da se od šire javnosti sakrije insistiranje evroposlanika na uvođenju sankcija Rusiji. U situaciji godinama uzgajanog, sada preovlađujućeg proputinovskog raspoloženja javnosti, ali i rastućeg evroskepticizma, ta tema je idealna za busanje u „patriotska“ prsa i priču o hrabrom otporu pritiscima, bez obzira na njihovu stvarnu jačinu. U čemu se, tačno, ogledaju pritisci i kolika je cena koju nosi nepopuštanje? I zar je moguće da jedna mala i siromašna zemlja može zaista da se odupre ozbiljnim pritiscima u stavu prema Rusiji ujedinjenog Zapada a da to ne izazove lomove i potrese? I to tako dramatične da nije mogiće ne primetiti ih, pa o pritiscima koji su ih izazvali moraju da nas obaveštavaju predstavnici vlasti? Međak, recimo, kaže da ne vidi pritiske. Kada bi hteli, uveren je sagovornik NIN-a, predstavnici Zapada bi mogli da na mnogo načina naprave efikasan pritisak, ali oni nam ne zavrću ruku, već pokušavaju da kažu da je usaglašavanje sa spoljnom politikom EU u našem interesu. Mi smo, uostalom, sami izrazili želju da se priključimo EU i ušli u proceduru od koje nismo odustali. „Srbijom se niko ne bavi, svi su koncentrisani na Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju, nema tu pritisaka“, kaže. I nije jedini koji tako misli. Pre mesec i po dana, recimo, jedan uticajan zapadni diplomata je grupi beogradskih novinara potpuno samouvereno objašnjavao da srpska vlast neće uvesti sankcije Moskvi, ali da zbog toga neće imati naročitih problema sa Briselom. „Evropljani će se naljutiti i otići, a onda će se, posle petnaest dana, vratiti sa novom ponudom, jer ne znaju šta bi drugo“, objašnjavao je, potpuno u skladu sa brojnim drugim tvrdnjama upućenih da EU, zaokupljena svojim problemima, zapravo, ne zna šta da radi sa Srbijom. A zna li Srbija, odnosno njena vlast, šta da radi sa sobom u vremenu oštre podele sveta izazvane ruskom agresijom na Ukrajinu? Kako će odgovoriti na eksplicitni zahtev da uvede sankcije Rusiji? Interpretacija Vladimira Bilčika, izvestioca EP za Srbiju, prema kojoj to može da uradi i postepeno, za sada je naišla na skepsu srpskih poznavalaca procesa evrointegracija, među kojima je i Međak. „To smo probali, uveli smo sankcije Belorusiji, ali ne deluje“, kaže. „Rezolucija je jasna – možda smo, pre četiri meseca, mogli da prođemo sa simboličnim merama, ali sada je cena porasla.“ U delu javnosti vlada uverenje da će sastav buduće vlade biti najjasniji pokazatelj izabranog puta – ka Evropi, gde se fizički nalazimo i od koje finansijski zavisimo, ili ka geografski udaljenoj Rusiji, sa kojom nas, možda više od mentaliteta i pravoslavlja, povezuje autokratsko političko uređenje? Ali, postoji i treća varijanta, na koju je nedavno skrenuo pažnju politikolog Vujo Ilić: „Najveći rizik je da završimo sa tim da nemamo snažnog partnera. Mislim da će ova vlada biti na tragu toga, bez obzira na to što su pritisci veći. Proces evrointegracija je važan, iako dugo stagnira. Srbija neće staviti sve karte na evropsku stranu, već će i u ovom sastavu pokušati da reflektuje odnose sa Rusijom“, rekao je Ilić za N1. Uostalom, sećamo se da je Vučić imao običaj da, pred formiranje vlade, skokne do Moskve. Nikad se, doduše, za poruke koje su stizale sa te strane nije vezivala reč „pritisci“, a imali smo, recimo, prilike da čujemo da je Vladimir Putin u maju 2016. tadašnjem mandataru rekao da se nada da će u novoj Vladi Srbije, kakav god bio njen sastav, „dostojno mesto zauzeti ljudi koji pridaju značajnu pažnju razvoju odnosa između Srbije i Rusije“. U neformalnim razgovorima sa političkim znalcima, može se čuti ocena da se Vučić plaši Putina, a javno je to nedavno rekao Balša Božović, sada predsednik izvršnog odbora Regionalne akademije za razvoj demokratije. Važan faktor u donošenju odluka je i javno mnjenje koje je, prema brojnim istraživanjima, izrazito proputinovsko. Drugačije, uostalom, nije ni moglo biti s obzirom na poruke koje javnost dobija godinama – a nema znakova, ni u retorici predstavnika vlasti, ni u kontrolisanim, većinskim medijima, da se na nekim promenama radi. A da bi se javnost pripremila na nepopularan potez, potrebno je vreme. Ukoliko sadašnja poruka „ne sankcijama Rusiji“ ostane da važi, da li to može da nam se obije o glavu u vidu sankcija nama? Međak kaže da to nije opcija, jer nikakva pravila nismo prekršili, sem sopstvene deklaracije u kojoj smo rekli da delimo vrednosti na kojima se zasniva EU, ali na to imamo pravo. Malo je verovatno i da bismo dobili vize, jer za takvu odluku mora da postoji saglasnost, a ona ne bi odgovarala zemljama kao što su Grčka, Hrvatska, Mađarska. „Jednostavno će nas zaboraviti i reći – pozovite kad se odlučite. Ali, biće teže vratiti se nazad. Dok ste u procesu, važi dogovoreni pregovarački okvir. Pravila će, vremenom, postajati sve stroža, kao što su za nas postavljena stroža pravila nego za Rumuniju i Bugarsku. I to je cena kašnjenja“, kaže Međak. Jasno je da ta vrsta (samo)izolacije rezultira smanjenim nivoom investicija, gubljenjem novca iz pretpristupnih fondova, mogućnosti dobijanja povoljnih kredita - što je ozbiljan udarac za ekonomiju na staklenim nogama. Ali, to ne znači i da bi odmah bio ugrožen opstanak vlasti: „Država će trpeti posledice, ali može da opstane dve-tri godine do kolapsa. Postoji prostor za igranje, ali ćemo jesti sopstvenu suštinu kao što smo radili devedesetih“, uveren je Međak. Scena za to je, uostalom, postavljena do detalja. U opticaj je vraćen i termin „nebeski narod“, mada „jedenje korijenja“ još nije u ponudi. Ne priliči „tigru“. Vera Didanović