Mi smo saučesnici sunovrata

Grupa država protiv korupcije nas je prošle nedelje častila izveštajem u kom je zaključila da predsednik Srbije konstantno prekoračuje svoje dužnosti i da je neophodno da se izradi strategija kojom bi se sprečila korupcija, a koja bi obuhvatila ne samo njega već i njegov kabinet i savetnike. Upravo na to je Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, upozorio u NIN-u još 2016. nakon afere Savamala. Šest godina kasnije se nameće pitanje – kako smo iskoristili sve te godine i u kom pravcu smo išli u međuvremenu? Nešto što ste nazvali „crvenom linijom“ konačno su u svojim izveštajima konstatovali Savet Evrope i GREKO. Da li je ovo buđenje EU? Čak ako je u pitanju buđenje, mislim da kasno stiže. Bilo je suviše trenutaka kada se moralo ukazati na to da se krećemo putanjama kojima se ne sme ići, ali bojim se da smo te momente propustili. Sada više nema nikakvog smisla reći: Hej, pa vi više nemate institucije. Mi smo jako dugo u režimu potpunog gaženja institucija i njihovog čisto formalnog bitisanja u jednom segmentu, dok ih u drugom trenutno čak nema ni formalno - tri meseca nakon izbora nemamo ni parlament ni vladu. To je jedan od pokazatelja da nama institucije više nisu ni potrebne. Takav ambijent je brižljivo građen i ovo je sada samo finalizacija tog posla. U odnosu na civilizovana društva išli smo u retrogradnom smeru – dok su ona kroz istoriju gradila institucije i razvlašćivala pojedince, mi smo koračali unazad vraćajući ih u ruke jednog čoveka. Da bismo ih povratili potreban je dug vremenski period i potpuno drugačiji ambijent. Može li u tome da nam pomogne EU s obzirom na to da od vlasti još uvek nismo čuli da odustaje od evropskog puta? Iako sam se punim srcem zalagao za evropsku integraciju i verujem da je to naš jedini razumni put, moram da kažem da je Evropa takođe saučestvovala u ovome gde smo mi danas. Predugo je imala suviše blag odnos prema onome što se ovde dešavalo i time je doprinela da ovdašnje vlasti steknu utisak da je na evropskom putu štošta dozvoljeno. Činilo se da se tu može ići kako se nama sviđa i da integraciju možemo da sprovedemo po našem modelu. Umesto da smo na evropskom putu bili sve bolji, sve snažniji i kao društvo sve demokratičniji, krenuli smo obrnutim smerom. Evropa je, sklapajući sa nama sporazum o pridruživanju, preuzela i deo obaveze kada je reč o našem usklađivanju sa evropskim vrednostima, propisima, zakonima i civilizacijskim tekovinama. Zbog toga i ona snosi deo odgovornosti, jer ako nakon procesa koji već veoma dugo traje dolazi do zaključka da smo mi sada gori nego što smo bili na početku, onda to mora nešto da govori i o drugoj strani - partneru koji je taj proces nadzirao, kontrolisao i davao smernicu. A koliki je deo krivice na nama? Sasvim je izvesno da niko nije nevin. Neko je razarao ovo društvo aktivno tako što je destruktivne ideje sprovodio u delo, neko tako što se sklanjao, ćutao i ćuteći pomagao, a neko je saučestvovao. Kada je o pravosuđu reč, ako želimo išta da naučimo iz ovoga, moraćemo jednog dana da napravimo ozbiljnu analizu o tome ko je, na koji način i u kojoj meri doprineo potpunom gubitku pravosudne vlasti. A to su svakako na prvom mestu ljudi koji su u ovom periodu bili na najistaknutijim pozicijama u pravosuđu. Različite su odgovornosti ljudi koji su bili na najvišim pozicijama u tužilaštvu i sudu i tužilačkim i sudskim telima od odgovornosti onih koji su radili u osnovnim tužilaštvima i sudovima. Borba vlasti je prirodan proces, jedna grana kontroliše drugu i pokušava da joj uzme deo nadležnosti, ali se pravosuđe nije borilo već je predalo pravosudnu vlast koja mu je po Ustavu poverena. Zato se u najmanju ruku mora postaviti pitanje profesionalne odgovornosti onih koji su priznali kapitulaciju pravosuđa. Bez toga nećemo moći da idemo napred, jer će se u suprotnom takve stvari ponavljati. Kada smo pre nekoliko godina razgovarali, rekli ste da bi nam pomoglo da imamo Lauru Koveši. Kada bismo je danas imali, da li bi rešavala probleme ili bi u ovakvim okolnostima bila bez posla ili u zatvoru? Ona je danas na prvom mestu simbol nečeg što se dogodilo u Rumuniji i ja iskreno verujem da i ovde ima takvih osoba. Daleko od toga da su stvari u Rumuniji bile idealne kada se gospođa Koveši pojavila i sve ono što joj je priređeno od matične države upravo prikazuje da je i ona pre bila incident nego pravilo. Mi takvog tužioca nemamo, ne zato što nema osobe poput nje, već zato što je ovdašnji sistem do te mere devastiran da ne bi dozvolio pojavu osobe koja bi vodila potpuno nezavisne istrage i koja se ne bi zaustavljala ni kada naiđe na političke moćnike i njihove ljude. Mi smo kao društvo sve učinili da obezbedimo da do tako nečeg ne dođe. Na najosetljivija mesta su dovođeni ljudi koji su prepoznavani kao poslušnici i za koje se znalo da im bilo kakve „nepromišljene ideje“ nikada neće pasti na pamet. Očekivati od tih istih ljudi da sada načine salto mortale je nerealno. Znači, scenario da pravosuđe kao u Poljskoj izađe na proteste sa narodom kod nas nije izvodljiv? Očigledno, bar u ovom trenutku. Društva iz ovakvih stanja mogu izaći na različite načine. Neki od njih su demokratski a neki ne, neki su mirni a neki ne. Svašta istorija pamti u ovakvim situacijama. Nažalost, naš trenutak - sada već ne samo trenutak - karakteriše duboka kriminalizacija društva i već neskrivena veza delova državnog aparata sa organizovanim kriminalom. O tome svedoče i najviši predstavnici državnog aparata. Na primer, ko? Poslednji primer vidimo u aktuelnom sukobu ministra odbrane Nebojše Stefanovića i bivše državne sekretarke policije Dijane Hrkalović. Oni su jedno drugo optuživali da su kao najviši predstavnici države kriminalizovani i da su na ovaj ili onaj način povezani sa najozbiljnijom kriminalnom grupom na ovim prostorima. Paradoks svoje vrste je i to da su istovremeno govorili kako su uvereni da će institucije sistema sve to rešiti po zakonu i proceduri. To nas stvarno ostavlja sa velikim znakom pitanja - o čemu ti ljudi pričaju? Govore o vezama sa ljudima za koje se sumnja da su mleli druge ljude i činili najmonstruoznije zločine, a paralelno nam poručuju da bi trebalo da imamo poverenje u državne organe. Kao da su to neki novi državni organi, a ne oni isti kojima su njih dvoje, koji se međusobno optužuju za najteža krivična dela, upravljali. Ali, za mene je sve to potpuno logičan put koji je započeo Savamalom. Tada smo kao društvo prećutali bezakonje i rekli – može i tako, a državni vrh je dobio kart blanš da više nikoga ništa ne pita i da može da uradi šta god hoće ako nam objasni da je to u nekakvom višem interesu, ako ćemo kroz otimačinu i bezakonje postati uspešniji i bogatiji. Pa i da sruši deo grada. A ovde otimanje i hajdučija nisu stvari koje ljudima preterano teško padaju. Predugo smo živeli u društvu koje je nakon Drugog svetskog rata nastalo na sličnoj vrsti bezakonja. Jer i u njemu se otimalo iz viših interesa. Zar tužilaštvo ne bi trebalo da bude na malo razvijenijem stupnju od društva, a ono je prećutalo Savamalu i reagovalo na optužbe koje je optužena Dijana Hrkalović iznosila po medijima? Ako pogledamo poslednje događaje, možda i možemo da budemo začuđeni, ali ako se vratimo 10 godina unazad i prođemo kroz sve afere, uočićemo jednu konstantu - tužilaštvo se nije postavljalo onako kako od njega to zahtevaju Ustav i zakoni, već je preuzelo ulogu paravana za postupke vlasti. Naravno, ne govorim o svim krivičnim delima već prvenstveno o onim koji su imali predznak ili konekciju sa vlašću. Počev od afere Helikopter, Savamale, afere Krušik, svedočenja Marije Mali, 24 stana Siniše Malog, novca ministra Aleksandra Vulina... Tužilaštvo se nepogrešivo trudilo da nam pokaže kako ništa ne čuje i ništa ne vidi ukoliko bi istraga na bilo koji način mogla do dođe do aktuelnih vlastodržaca. Pri tome je primetno da tužilaštvo redovno čeka da dobije signale sa najvišeg mesta da vidi u kom pravcu treba ići, jer se pre njegove reakcije sve prvo odigra u medijskoj sferi. Kada tabloidi koji su promoteri aktuelne državne politike počnu nekoga da krive, velika je šansa da će taj neko biti pritvoren. Kada tog istog počnu da hvale, velika je šansa da će početi da mu veruju i oštrica istrage će se okrenuti na neku drugu stranu. Ti signali se veoma lako šalju i ne postoji nikakva potreba da neko nekoga zove telefonom. Znači li to da nam pravac istrage daje Informer? Ne samo Informer. Imamo i televizije na koje najangažovaniji državni advokat gospodin Vladimir Đukanović dovodi svoje klijente i objašnjava ko je kriv a ko prav. Doskora je to radio predsednik države, ali sada više ne mora jer sada imamo advokata koji je u svim postupcima angažovan da bi pokazao šta je zvanični pravac. Da podsetimo, to je u isto vreme čovek koji se još uvek formalno nalazi u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca, što znači da je do sada direktno uticao na to ko će od sudija ili tužilaca biti izabran ili razrešen. Zastrašujuće je da imate nekoga ko brani u najosetljivijim predmetima gde postoje potencijalne veze vrha države sa organizovanim kriminalom, a u isto vreme odlučuje ko će biti ljudi koji postupaju u ovim predmetima. To je čist primer uticaja na pravosuđe ali i pozicije sa koje se mogu ostvarivati koruptivne radnje. Imamo i situaciju da je on disciplinski prijavljen Advokatskoj komori Beograda, koja nije postupala jer su, kako kažu, disciplinski tužioci pretrpani predmetima. Da li ih imamo baš toliko da ni ovakav ne stiže na red? Ne znam koliko slučajeva ima Advokatska komora, ali postoji dobra praksa koja je valjda uobičajena i kod kolega advokata, da se preko reda uzimaju predmeti od posebnog društvenog značaja. Ovde imamo jednu sistemsku deformaciju koja je od opšteg značaja i jedan apsolutno neskriven problem. I kada sam svojevremeno govorio o tome koliko je to potencijalno opasan koruptivni momenat u sistemu, bio sam napadan od strane vladajuće većine. Sada, međutim, vidimo da i pojedini njihovi ministri to počinju da primećuju, kada su se lično našli pod udarom. Recimo, Nebojša Stefanović je više puta ponovio da je nedopustivo to šta radi Đukanović, a ranije to nismo mogli da čujemo. Kada ćemo čuti od ostalih? Tek kada jednoga dana i sami izgube vlast i dođu pod udar pravde, pa se suoče sa pravosuđem koje su stvarali. I kada se suoče sa tim ljudima „od poverenja“ koji će se u tom trenutku truditi da zadobiju poverenje novih gazda. I to neće biti prvi put. Onda će na sopstvenoj koži naučiti lekciju o tome da su najopasniji upravo „naši kadrovi“, koji će upravo postupke protiv dojučerašnjih mecena koristiti kao savršenu priliku za udvaranje novim vlastima. A kako se dogodilo da Stefanović progleda pre promene vlasti? Progledao je jer ga je Dijana Hrkalović, jedna od klijentkinja Đukanovića, optužila. Niko tu ne žali zato što je razoren sistem, već zato što to razaranje sistema može da donese konkretne posledice konkretnoj osobi. Konkretna osoba Stefanović se već susreo sa optužbom da je prisluškivao predsednika, a ipak je izbegao posledice. Kako to da ga još uvek često vidimo u naručju tog istog „prisluškivanog“ predsednika? Nije tu problem Vučić, već sama afera o kojoj jako dugo slušamo. Ako je tačno da je u ovoj državi bilo ko nezakonito prisluškivan, a kamoli predsednik republike, to je par ekselans urgentan postupak za tužilaštvo. Oni su momentalno morali da sprovedu istragu i da nas obaveste da li je to tačno ili se sa nama šegače. Ili je pak predsednik imao neprimerene kontakte sa licima čije su komunikacije nadzirane. Ali, kao i u drugim stvarima, nikakvog odgovora nije bilo. I onda dolazimo do paradoksalne situacije da čovek koji je optuživan da je prisluškivao prvog čoveka republike, sa tim čovekom otvara fabrike ili postrojenja. To znači da živimo u svakom smislu u potpuno devastiranom, karikaturalnom društvu u kom su reči izgubile svaki smisao i značenje. Ispada da svako iz državnog aparata može svakog da optuži za bilo šta: špijunažu, veleizdaju, korupciju... i da to ništa ne znači. Tako se dodatno razara sistem, dodatno podriva vera građana da bilo šta funkcioniše i potire se već potpuno narušena granica između laži i istine. Sve postaje i laž i istina i sve može u jednom trenutku biti predstavljeno i kao jedno i kao drugo, dovoljno je samo da mađioničar odluči da izvuče crnog ili belog zeca iz šešira. U svemu tome saučestvuju institucije pravosuđa koje su odavno morale da nam daju odgovor na pitanje da li je predsednik republike, ko god on bio, prisluškivan od bilo koga. A pogotovu od strane nekog ko je tu bio da to spreči. A onda jednog dana, kada budemo srećniji, da nam daju odgovor da li smo i mi ostali građani i zbog čega prisluškivani. A kada ćemo mi to biti srećniji i ima li uopšte izlaza? Bojim se ne skoro. Tek kada budemo resetovali društvo i krenuli u drugačijem civilizacijskom pravcu. Vladavina jednog čoveka je istorijski davno prevaziđen model jer se pokazalo da je dovodila do zaostajanja pa i nestajanja određenih kultura. Ali nikada nismo bez izlaza, građani su ti koji biraju put. Kao sudija ja im svakako neću davati političke instrukcije o tome kako da glasaju, protiv čega da se bune i šta da pohvale. Ali ono što mogu da im kažem jeste da nas je ova opcija dovela do institucionalnog sloma. Institucije ovde nikada nisu bile preterano jake, ali od kada sam u njima, nikada nisu bile ovako nemoćne i ovoliko na kolenima. Nije pomogla ni promena Ustava, koju je u ovom trenutku kritički nastrojena EU ipak pohvalila? Bio sam izuzetno protiv toga da se Ustav navrat-nanos menja, a naredni meseci će pokazati u kojoj meri je sve to bila obmana. I u njoj ovog puta nisu učestvovali samo izvršna i zakonodavna vlast, već nažalost i pravosuđe čiji predstavnici su nas uveravali da je to prava stvar. A sve to je poslužilo samo zato da bi došlo do deblokade političkog procesa sa EU i da bi se omogućilo da Srbija pred kraj godine i pred izbore dobije prelaznu ocenu iako je svima bila jasno da to u ovakvom ambijentu, u potpuno podeljenom društvu i odsustvu opozicije, ništa neće doneti. Tužilaštvo je već moglo i po dosadašnjem Ustavu da ima drugačiji pristup, ali nije. Pokazalo se da to što piše u bilo kom dokumentu u Srbiji, pa makar to bio i najviši akt, apsolutno ništa ne znači u sistemu u kom su institucije otete. Zašto bismo očekivali da će isti akteri koji ni prethodni Ustav nisu poštovali poštovati novi, čak i da je mnogo bolji? Razgovor smo počeli izveštajem GREKO, a u njemu je direktno prozvan predsednik jer preuzima nadležnosti koje mu po Ustavu ne pripadaju, a to ovde niko ne problematizuje. Gde je tu Ustavni sud? On nažalost nije koncipiran tako da stvarno bude Ustavni sud koji sprečava protivustavne akte i reaguje u prelomnim društvenim trenucima, već tako da bude nagrada za zaslužne pravnike od kojih se očekuje da nagradu prime sa zahvalnošću i da ne talasaju. Naravno, to je lepo za njih, primaju visoke apanaže, zovu se sudijama Ustavnog suda i sede u finim odajama, ali to nije ono za šta ih narod plaća. NJihova uloga sliči ulozi ostalih pravosudnih institucija - potrebno je da se previše ne mešaju u svoj posao, naročito ako je reč o stvarima od interesa za političku vlast. I tu ulogu oni, kao i njihove kolege u pravosuđu, veoma dobro shvataju. Zašto to čine kada je poznato da ne mogu lako da budu smenjeni? Zato što funkcija nije jedino što ih zanima, mnogi bi voleli da nakon angažmana dobiju i dodatne privilegije: da idu u diplomatska predstavništva, da zaposle rodbinu ili nastave karijeru kao vodeći stručnjaci po radnim grupama i komisijama. A svi oni znaju da je put do toga samo jedan - slučajno se ne zameriti jedinoj moći u ovoj zemlji - predsedniku republike. Nedavno je na Pravnom fakultetu bio skup na kom se govorilo kako će ubuduće biti definisan pojam „istaknuti pravnik“ jer novi ustav predviđa njihovo učešće u pravosudnim telima. I šta je zaključeno? Bila je paradoksalna situacija, fascinantna za gledanje i otkrivala je svu dubiozu našeg trenutka. Ispostavilo se da ni počasna predsednica Društva sudija, ni predsednica Vrhovnog kasacionog suda nisu ništa znale da kažu o tome. Na pitanje da li imamo nekog istaknutog pravnika koji bi poslužio kao model - nastao je muk. Ako već nisu mogli da se sete nekog živog mogli su barem da pomenu nekog počivšeg poput Milana Bartoša, Tome Živanovića ili Slobodana Jovanovića. Umesto toga, reformatori su odgovorili - ne znamo, nemojte da licitiramo, ne može to tako…. A ustručavaju se da kažu delom jer ne znaju šta da kažu, a delom jer se boje da će to što budu rekli možda biti smisleno. Jer šta ako predlože prave ljude, a pokaže se da baš takvi uopšte nisu potrebni jer nam kao i obično trebaju anonimusi, laici i poltroni? Sve nam to govori da mi čak ni oko osnovnih vrednosti u ovom društvu nemamo saglasnost. A nemamo je zato što smo skršili osnovne vrednosti i zato što smo na najviše pozicije, ne samo u pravosuđu, dovodili ljude koji apsolutno ne zavređuju ta mesta. Sandra Petrušić