Kome sviće, a kome se smrkava

Predviđanja da će, izuzev dva direktna učesnika u rusko-ukrajinskom sukobu, Evropa biti sledeći najveći gubitnik, dok će od rata profitirati SAD i Kina, danas se dokazuje i na njihovim valutama. U utorak 12. jula evro je u odnosu na dolar dotakao dvodecenijski minimum i njihova vrednost se praktično izjednačila. Razloge za to, smatraju monetarni stručnjaci širom sveta, trebalo bi tražiti u činjenicama da su evropske ekonomije snažnije pogođene aktuelnom krizom, naročito kada je u pitanju njihova zavisnost od ruskih energenata, ali i poremećena spoljnotrgovinska saradnja, kao i uporno nećkanje Evropske centralne banke da poveća referentnu kamatnu stopu, što su centralne banke Sjedinjenih Država, Švajcarske i Velike Britanije uveliko već uradile. Stručnjaci kažu da je nemoguće sa sigurnošću tvrditi šta će se sa najvažnijim svetskim valutama dešavati u narednom periodu, ali je sasvim izvesno da poredak više neće biti nalik onom ranijem. U jeku globalnog geopolitičkog, a onda i ekonomskog prestrojavanja, valute će svakako biti jedan od mehanizama uticaja, pa se trenutna situacija sa odnosom dolara i evra brzo može promeniti. Uostalom, nisu li pre samo godinu dana, dok se rat u Ukrajini još nije naslućivao, uprkos višegodišnjim tenzijama na relaciji Moskve i Zapada, svetski priznati ekonomisti najavljivali skoro svrgavanje dolara sa svetskog valutnog trona, ponajpre zbog rasta značaja kineskog juana u svetskim finansijskim operacijama. Nebojša Savić, profesor na FEFA kaže za NIN da će dalje kretanje evra najdirektnije zavisiti od ishoda rata u Ukrajini. „Na početku rata je evro vredeo 1,12 dolara i od tada konstantno pada. Na to je presudno uticalo slabljenje privreda EU, odnosno uvođenje sankcija na nabavku energenata iz Rusije“. Savić podseća da je dugoročno gledano, kretanje kursa dolara i evra ima oblik obrnutog latiničnog slova V. „Od oktobra 2002. pa sve do recesije iz 2008. evro je ojačao sa 0,84 na 1,59 dolara. Pritom su same SAD podržavale politiku jačanja evra na račun dolara, ali od tada smo u fazi dugotrajnog slabljenja evra, osim nekih njegovih privremenih oporavaka, kao što je bilo između 2016. i 2018. godine ili u prvoj fazi pandemije tokom 2020“, kaže Savić, dodajući da se dolar uspešno nosio sa skorašnjim krizama. „Uglavnom se brzo oporavljao, zahvaljujući pre svega brzom oporavku američke privrede, ali i činjenici da se energentima u svetu trgovalo primarno u dolarima.“ Za profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Dejana Šoškića dolar jača po inerciji, odnosno zbog, kako kaže, uspostavljenog uverenja međunarodnih investitora da je u uslovima neizvesnosti kakva je trenutno, on sigurno utočište i plasman. „Tako je bilo poslednjih decenija, tako je i sada. Istovremeno, kada je dolar u pitanju, došlo je do rasta kamatnih stopa američke centralne banke dok ECB još nije povukla sličan potez“, kaže Šoškić navodeći da je za trenutni odnos dolara i evra „zaslužan“ i jači negativni uticaj ukrajinske krize na Evropu, nego na SAD. „U srednjem ili dugom roku, ne treba, međutim, isključiti mogućnost da u globalnim transakcijama dolar bude veći gubitnik od evra, s obzirom na to da ova kriza i sankcije Zapada naglašavaju potrebu nekih zemalja da dugoročno smanjuju svoju izloženost prema dolaru, ali i da smanjuju obim svojih transakcija u toj valuti“, upozorava ovaj sagovornik NIN-a. Šoškić i uprkos činjenici da je dolar i u ovoj krizi ojačao, očekuje da će nakon nje, njegov značaj, kao međunarodnog sredstva plaćanja i čuvanja rezervi opasti. „Dolar će i nakon ove krize biti individualno najznačajnija međunarodna valuta, ali sa relativnim smanjenjem tog značaja. Dalji odnos valuta zavisiće od razvoja krize u Ukrajini i od politike Zapada prema toj krizi. Inflacija koja se dešava je dominantno inflacija ponude i u kontekstu tog inflatornog pritiska, sankcije Zapada prema Rusiji samo su dodatno naglasile nedostatak ponude na svetskim tržištima koji je postojao i pre sukoba, kao posledica pandemije. Drugim rečima, klasičan odgovor centralnih banaka, kao što je rast kamatnih stopa, neće biti dovoljan za obuzdavanje inflacije bez mera na strani ponude, uključujući i preispitivanje politike sankcija prema Rusiji. Ako stvari duže ostanu ovakve kakve sada jesu, Evropa će biti u poziciji recesije i inflacije i to bi moglo da uslovi dalje slabljenje evra u odnosu na druge svetske valute“, objašnjava bivši guverner. Analitičari vodećih evropskih komercijalnih banaka kažu da slabljenje evra i njegovo izjednačavanje sa dolarom nakon dve decenije nije katastrofa, ali svakako ukazuje na krhku ekonomsku poziciju Starog kontinenta. Ne teši ih ni činjenica što slab evro pogoduje evropskom izvozu, odnosno međunarodnoj konkurentnosti najjačih evropskih ekonomija, poput Nemačke, jer sa druge strane, snižavanje stopa rasta i moguća recesija, odnosno zavisnost od uvoza ruskih energenata, ne daje argumente za optimizam. Rat Zapada i Moskve prelio se i na polje valuta, pa osim dolara i evra čija vrednost se ovih dana koleba, i ruska rublja doživljava uspone i padove od početka rata. NJen brz oporavak nakon pada vrednosti s početka rata posledica je pre svega ruske nadmoći kada su u pitanju energenti, a najpre gas, ali i mera koje su i Rusija i Zapad preduzimali tokom rata. Komentarišući jačanje ruske rublje u odnosu na početak ove godine, Nebojša Savić ističe upravo značaj mera koje je Centralna banka Rusije preduzimala, od obavezne konverzije do zlatnog pokrića koje je važilo u jednom trenutku. „Centralna banka je uspela da oporavi rublju posle martovskog sunovrata. Danas dolar vredi oko 58 rubalja, dok je na početku godine vredeo oko 80, a u martu, u vreme uvođenja sankcija, oko 150 rubalja. Osnov mera koje su uvođene je u činjenici da Rusija raspolaže energentima koji su potrebni EU, pa se njihova kupovina vrši uz obaveznu konverziju u rublje, što je podiglo tražnju za ruskom valutom i odrazilo se na njeno jačanje. Ako i kada se EU bude oslobađala od energetske zavisnosti tada će se i menjati pozicija rublje“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Šoškić, slično Saviću, navodi nekoliko razloga zbog kojih je rublja ojačala. „Prvo, kratkoročno je vezana za cenu zlata. Drugo, ispostavljen je zahtev da se energenti, a verovano uskoro i hrana, plaćaju u rubljama. Ali i treće, ne manje važno, sankcije Zapada su bitno smanjile uvoz Rusije i time su doprinele jačanju trgovinskog suficita ove zemlje. Međutim, jaka rublja, iako je dobra za obuzdavanje inflacije u Rusiji, nije dobra za podsticanje izvoza i konkurentnosti ruske ekonomije. Otuda verujem da će Ruska centralna banka, odmah nakon obaranja inflacije na jednocifrenu, relaksacijom monetarne politike početi da slabi vrednost svoje valute.“ NIN-ovi sagovornici aktuelnu ratnu situaciju ne bi istovremeno nazvali i pravim valutnim ratom, mada Šoškić ističe da je očekivanje Zapada da sankcije Rusiji slome rublju i izazovu „rastakanje finansijskog i privrednog sistema te zemlje“ moglo makar i delimično da opravda taj epitet. „Ipak, zahtevanje Rusije da se roba plaća u rubljama više je posledica sankcija poput ’zamrzavanja’ ruske imovine na Zapadu i isključivanje iz Swift-a nego što je potreba Rusije da ulazi u valutni rat. Očigledno je, međutim, ako imovina na računima u bankama na Zapadu nije sigurna i ako pristup Swift-u nije zagarantovan svima, da će pojedine kompanije iz nekih zemalja težiti alternativnim mehanizmima čuvanja novca i međunarodnih plaćanja. Sve to skupa imaće posledice na rasprostranjenost korišćenja ali i na vrednost glavnih međunarodnih valuta u budućnosti“, tvrdi nekadašnji guverner NBS. Savić, opet, kaže da je odnos valuta u budućnosti teško predvideti, ali da ima osnova u tvrdnjama da će dolar i dalje jačati ako se nastavi sa trgovinom energentima dominantno u dolarima, ali ne isključuje ni mogućnost da započeti proces povećanja uloge juana tek dobije na značaju. „Geopolitički gledano, svet je ušao u multipolarnost i ovo je otvaranje procesa koji će u nekoj narednoj fazi biti vezan pre svega za poziciju Kine. Činjenica je da dolar više nije onako dominantan kao što je bio pre, odnosno da je započet proces disperzije valuta koje će se koristiti za plaćanja i držanje deviznih rezervi“, ističe Savić. Istraživanje švajcarske banke UBS, sprovedeno između aprila i juna ove godine među 30 vodećih svetskih centralnih banaka, pokazalo je njihovu sve veću zainteresovanost za čuvanje rezervi u kineskom juanu. Iako se i ta odluka dovodi u direktnu vezu sa dešavanjima u Ukrajini, odnosno sveprisutnim globalnim prestrojavanjem i nepovratnim multipolarizmom, činjenica je da se svrgavanje dolara i jačanje značaja juana najavljivalo znatno pre otpočinjanja aktuelnog rata. Trgovinski rat Kine i SAD, koji je otpočela administracija bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, pokrenuo je istovremeno i „obaranje ruku“ dolara i juana, a krize, poput pandemije ili rusko-ukrajinskog sukoba i globalni ekonomski poremećaji izazvani ovim krizama, samo su ubrzali već započeti proces. Tako je, u pomenutom istraživanju UBS-a, četiri petine ispitanika ocenilo da će od stvaranja multipolarnog sveta koristi imati juan, dok je manje od polovine ustvrdilo da će od toga profitirati dolar. Činjenica je, navodi se u rezultatima ovog istraživanja, da je interes za kineski juan povećan nakon odluke Zapada da zamrzne oko 300 milijardi dolara ruskih deviznih rezervi, kao i da oni koji upravljaju deviznim rezervama sada traže sigurnije alternative. „Valute međusobno konkurišu na globalnom tržištu. Juan je dosta toga promenio i njegova uloga raste bez obzira na to što njegova vrednost trenutno slabi u odnosu na dolar. Danas u ukupnim transakcijama dolar učestvuje sa 40 odsto, evro sa 36, a juan sa oko tri. Kada se radi o deviznim rezervama, učešće dolara je opalo sa 71 odsto iz 1990. na 59 odsto, evro je na stabilnih oko 20 odsto, a juan beleži rast. Treba očekivati povećanje uloge juana zbog jačanja kineske privrede i činjenice da je i MMF 2015. proglasio renminbi (naziv za kineski juan) kao jedinicu mere, jednom od glavnih svetskih valuta i uključio ga u korpu valuta specijalnih prava vučenja uz dolar, evro, funtu i japanski jen“, kaže Nebojša Savić. Šoškić dodaje da je Kina, mereno vrednošću BDP-a i korigovano za paritet kupovne snage, najveća svetska ekonomija, najveća industrijska i izvozna privreda i da je prirodno to što druge zemlje pokazuju sve veću zainteresovanost da čuvajući devizne rezerve u juanu omoguće nesmetani uvoz iz te zemlje. „Verujem da će sve više zemalja težiti da sve veći deo rezervi drži u toj valuti, ali i da međunarodna plaćanja obavlja u većoj meri u juanu“, zaključuje sagovornik NIN-a. Pobednik, barem onaj valutni, čini se da je već jasan, koliko god kriza u Ukrajini da traje i kako god se ona na kraju bude završila. Iako je dolar i ovog puta pokazao svoju otpornost, naročito u kriznim vremenima, a veruje se i da bi evro mogao da ojača, nakon ovog trenutnog „pada imuniteta“, nema toga ko ne očekuje da juan nastavi svoj dalji prodor ka vrhu. Uostalom, pre više od godinu dana Kenet Rogof, čuveni profesor Univerziteta Harvard i bivši glavni ekonomista MMF-a, pisao je za Project Syndicate kako je krhkost dolara veća nego što se čini i uprkos tome što i dalje neprikosnoveno vlada globalnim tržištima. „Očekivane buduće promene u režimu deviznog kursa u Kini verovatno će izazvati značajnu promenu u međunarodnom monetarnom poretku. Iz mnogo razloga, kineske vlasti će verovatno jednog dana prestati da vezuju renminbi za korpu valuta i preći će na moderan režim ciljanja inflacije pod kojim će dozvoliti da kurs mnogo slobodnije varira, posebno u odnosu na dolar. Kada se to dogodi, očekujte da će većina Azije pratiti Kinu i u dogledno vreme bi dolar, trenutno osnovna valuta za otprilike dve trećine svetskog BDP-a, mogao da izgubi skoro polovinu svoje težine... Dugogodišnji argument za fleksibilniju kinesku valutu je da je Kina jednostavno prevelika da bi svojoj ekonomiji dozvolila da pleše po melodiji američkih Federalnih rezervi. Kineski BDP, meren međunarodnim cenama, nadmašio je američki još 2014. godine, a i dalje raste brže od SAD i Evrope, što ovaj argument čini još jačim i ubedljivijim“, pisao je Rogof zaključujući da bi SAD mogle lako izgubiti privilegiju koju im dozvoljava status dolara u globalnoj ekonomiji, odnosno da bi modernizacija kineskog deviznog kursa mogla zadati izuzetno bolan udarac tom privilegovanom statusu. Petrica Đaković