Vrlo britanski skandal

Na kraju se svima smučilo. Dobro, skoro svima: Dejli mejlu, recimo, nije. Da je neko neupućen proteklih dana o političkoj situaciji u Velikoj Britaniji naprečac pokušavao da se informiše čitajući isključivo ovaj visokotiražni i vrlo uticajni konzervativni tabloid - naročito njegove redakcijske komentare - stekao bi utisak da se na Ostrvu odvija antička drama, u kojoj ne samo da tragičnog junaka snalazi nepravedna kazna, nego i da na čitavo kraljevstvo pada prokletstvo jer su nezahvalnici proterali najboljeg među njima. Ono što se zapravo dogodilo je sledeće: rođeni blefer - ne samo visoko inteligentan nego i vrhunski obrazovan, ali svejedno: blefer - koga je celog života pratila sreća i koji se uz puno sreće dočepao i kraljevske krune, konačno je potrošio strpljenje dvorske svite i partijskih vlastelina, i dobio ono što mu je i sledovalo: kolektivni šut u stražnjicu. A sasvim u skladu s njegovom nepopravljivom prirodom, kap koja je prelila odavno prepunu čašu - čuj, čašu: kacu - bila je još jedna u moru kompulsivnih laži; banalnija od mnogih prethodno izrečenih drugim povodima, ali igrom slučaja presudna. Decenijama je, najpre kao novinar a onda kao političar - a ni privatno nikad nije znao drugačije - Boris DŽonson lagao, varao, obmanjivao (mada, onako žovijalan, neretko i šarmirao) sve oko sebe: urednike, partijske kolege, strane partnere, prijatelje, supruge, ljubavnice i, konačno, milione birača. Ovi poslednji su tako najpre 2016. poverovali u referendumske bajke o carstvu zemaljskom koje će u Velikoj Britaniji nastati kad napusti Evropsku uniju, a onda na izborima 2019. masovno glasali za Konzervativnu stranku, obezbedivši joj većinu od čak 80 mesta, najveću u novijoj istoriji partije - mada je i tu sreća imala udela, jer je rivalsku Laburističku stranku predvodio beznadežno neadekvatni DŽeremi Korbin. I svaki put, osim u dve prilike - jednom dok se još bavio novinarstvom, drugi put kad je bio poslanik (oba puta, dabome, zbog laganja) - za svoje neprebrojne transgresije ne samo da nije platio cenu, nego mu je karijera stalno išla uzlaznom putanjom. Sve dok za uspešno vođenu kampanju za istupanje iz članstva u EU nije nagrađen izborom za naslednika Tereze Mej na čelu partije, a time i dolaskom na premijersko mesto, o kome je oduvek maštao; da bi se posle pomenutog izbornog trijumfa 2019. među konzervativcima određene provenijencije (a takvi su dotad postali apsolutno dominantni u stranci) stekao status kultnog heroja koji će im, baš takav kakav je, garantovati još čitavu deceniju na vlasti. Ništa se, jasno, u DŽonsonovom ponašanju nije promenilo ni po useljenju u Dauning strit 10, jer nije ni moglo: još se nije rodio taj koji je po dolasku na vlast postao bolji čovek nego što je dotad bio. Da je DŽonson poslednji od koga bi se moglo očekivati da na putu za Damask doživi prosvetljenje znali su, uostalom, svi, pa i oni koji su ga izglasali; naročito oni. Ali koga je bilo briga? Sve dok im je isporučivao pobede o kakvim doskora nisu smeli ni da sanjaju, torijevci (najveći deo njih, u svakom slučaju) za njegove fatalne nedostatke nije mario. Razlika je, međutim, ovog puta bila ogromna, jer su DŽonsonove karakterne mane - nedostatak skrupula, samoživost, prevrtljivost i, iznad svega drugog, duboko usađeno uverenje da ono što drugima nije dozvoljeno njemu jeste - te postupci na koje ga je takva priroda navodila sada rezultirali konkretnim odlukama koje su on i njegova vlada donosili, a koje su imale i još imaju dalekosežne negativne, u slučaju pandemije i direktno tragične posledice (neozbiljnost s kojom je ovoj monumentalnoj zdravstvenoj krizi inicijalno pristupio umalo i njega samog nije koštala života). Pa ipak, ništa od toga - ni farsično loše obavljen posao oko Bregzita; ni nepotrebno veliki broj smrtnih slučajeva zbog neblagovremenog reagovanja na širenje virusa; ni rad na uspostavljanju kvazipredsedničkog sistema, s koncentrisanjem moći u premijerovim rukama; ni korupcionaški skandali u rasponu od nameštanja javnih nabavki tokom pandemije do basnoslovno skupog dekorisanja premijerske rezidencije o trošku jednog partijskog donatora; pa ni, u poređenju sa svim tim naizgled trivijalan, ali na simboličnom nivou enormno važan slučaj serije zabava održanih u vladinim odajama u vreme dok je zbog kovida čitava nacija bila pod ključem - ne bi za krajnju posledicu imalo DŽonsonov pad s vlasti, da konzervativci ovog proleća i leta nisu počeli da ređaju poraze na lokalnim izborima i da ankete nisu počele da pokazuju kako premijer više nije njihov glavni adut, već vodenički kamen oko vrata. Tek je taj nagoveštaj promene političke sreće, kao što je na ovom mestu početkom februara i predviđano, torijevce naveo da aktiviraju sve mehanizme političkog preživljavanja - u čemu su bez premca u demokratskom delu sveta - i DŽonsona odbace poput suvišnog tereta iz korpe balona koji ubrzano gubi visinu. Kao u čuvenoj rečenici iz romana Sunce se ponovo rađa, DŽonsonova propast usledila je na dva načina - postepeno, a onda iznenada. Iako u dobrom delu javnosti odavno nepovratno diskreditovan, posebno otkrićima o kovid žurkama u Dauning stritu 10 u vreme lokdauna - uz uobičajena muljanja oko toga da li je i u koliko navrata njima i sam prisustvovao - neko vreme se činilo da će na kraju ipak prevagnuti logika njegovih branitelja: da je (bez obzira na novčanu kaznu koju mu je policija zbog toga izrekla kao potvrdu da se ponašao upravo suprotno onome što je njegova vlada u to vreme zahtevala od svakog Britanca) u pitanju isuviše banalno etičko ogrešenje da bi DŽonson zbog toga plaćao i političku cenu. A onda je krenula da se zahuktava sasvim druga priča, vezana za februarsko imenovanje torijevskog poslanika Krisa Pinčera za zamenika partijskog „biča“ u parlamentu, uprkos tome što se barem od 2019. (zapravo još od 2017, kada su slične optužbe na njegov račun prvi put zvanično iznete, i kada se prvi put povukao s položaja u kabinetu torijevskog uterivača parlamentarne discipline), znalo za njegovo neprimereno ponašanje - sklonost da, pod dejstvom alkohola, na radnom mestu spopada muškarce koji mu se nađu u blizini. Kada je premijerovom uredu u februaru predočeno kakva reputacija prati Pinčera (čije bi prezime, da sve bude zabavnije, bukvalno prevedeno glasilo štipač), to nije smatrano preprekom za imenovanje; ali nakon što je Pinčer pod teretom svežih optužbi za nedolično ponašanje poslednjeg junskog dana podneo ostavku na mesto zamenika torijevskog biča, više članova premijerovog tima se izređalo u poturanju neistina o DŽonsonovoj ličnoj (ne)upućenosti u slučaj. Prvo je rečeno da u vreme Pinčerovog imenovanja nije znao ništa o optužbama na njegov račun; pa da mu je tada ipak nešto natuknuto o tome, ali ništa konkretno; da bi se onda - zaslugom bivšeg šefa britanske diplomatske službe Sajmona Mekdonalda, koji je o tome obavestio javnost - ispostavilo da je DŽonson bio temeljno informisan o istrazi koja je 2019. vođena protiv Pinčera, ali mu je svejedno poverio odgovornu dužnost. Trenutak Mekdonaldove objave bio je i trenutak kada je DŽonsona sreća koja ga je toliko dugo pratila kroz život konačno napustila. Ono što je u narednim satima usledilo bio je dosad neviđen politički spektakl. S tonućeg broda prvo su, prošlog utorka, skočila dvojica važnih članova vlade, ministar finansija Riši Sunak - formacijski posmatrano, tradicionalno drugi najvažniji član kabineta posle premijera - i ministar zdravlja Sadžid DŽavid, koji je prethodno i sam neko vreme u vladi bio zadužen za finansije. U razmaku od devet minuta (obojica insistirajući da to ne čine u koordinaciji s onim drugim) saopštili su da su podneli ostavke jer su, ko biva, konačno izgubili poverenje u DŽonsona. Čime su pokrenuli lavinu: u narednih 48 sati, ostavke će podneti preko 50 ministara, mlađih ministara i drugih članova proširenog sastava vlade - uključujući Mišel Donelan, koju je DŽonson nepun dan ranije u iznudici postavio na, još jednom ostavkom upražnjeno, mesto ministra obrazovanja. Podjednako urnebesno, u grupi članova vlade koji su otišli kod DŽonsona ne bi li ga ubedili da nema druge nego da se povuče našao se i novoimenovani ministar finansija Nadim Zahavi, premijerovom odlukom netom postavljen za Sunakovu zamenu. (U svem tom haosu, jednog važnog člana svog kabineta DŽonson je stigao i da smeni: Majkla Gouva, naizmenično rivala i bliskog saradnika - zato što je pre drugih došao da ga ubedi da odstupi.) „U jednom trenutku izgledalo je da će vladu nastaviti da vodi s Dilinom, rezidencijalnim psom kao ministrom finansija, a da će ostatak ministarskih mesta međusobno podeliti Nadin Doris, DŽejkob Ris-Mog (ministri koji nisu podneli ostavke, prim.) i rezidencijalni mačak Lari. Bio sam spreman da se kladim da će se Lari pokazati kao najmanje nekompetentan“, napisaće koji dan kasnije Endru Ronsli, glavni politički komentator nedeljnika Obzerver. Do četvrtka je, ipak, i DŽonsonu postalo jasno da je gotovo. Obraćajući se medijima ispred ulaza u premijersku rezidenciju - nijednom rečju, ni reda radi, ne izrazivši žaljenje zbog svojih postupaka - saopštio je da podnosi ostavku na čelnu poziciju u Konzervativnoj stranci, i da će na premijerskom mestu ostati do izbora novog lidera. To je u Britaniji uobičajena praksa u prilikama kad u vladajućoj partiji dođe do promena na vrhu; ali je ovog puta i među mnogim torijevcima - i, prirodno, još više među onima koji im nisu naklonjeni - premijerova objava naišla na veliko negodovanje. Jer, smatraju oni, koliko god da DŽonson formalno gledano ima pravo da ostane na dužnosti do izbora novog stranačkog šefa, on je do te mere diskreditovana figura da je trenutno stanje neuporedivo s onim kada su se s dužnosti povlačili njegovi prethodnici poput Mejove i, pre toga, Dejvida Kamerona: po tom viđenju, u toksičnoj atmosferi čijem stvaranju je sam najviše doprineo, ne samo da je duboko pogrešno nego je i opsceno dopustiti DŽonsonu da još par meseci, koliko će proći do izbora naslednika, nominalno i dalje vodi zemlju. Opozicioni laburisti su zato za ovu sedmicu najavili i pokretanje inicijative za izglasavanje nepoverenja DŽonsonovoj vladi, ali budući da bi tako nešto za sobom povuklo i raspisivanje vanrednih izbora, što je konzervativcima poslednja stvar koja im trenutno treba, niko nije ozbiljno očekivao da bi takav predlog mogao da dobije dovoljnu podršku u Donjem domu. Realno je zato očekivati da će se na smenu na vrhu sačekati do okončanja unutarpartijskih izbora za šefa stranke, čiji su prva dva kruga, po ubrzanom postupku, održana već ove sedmice, po zaključenju ovog broja NIN-a. Kad se selekcijom stigne do dva kandidata s najvećom podrškom među torijevskim poslanicima, o konačnom pobedniku će se izjašnjavati registrovani članovi stranke, a njegovo ili njeno ime biće saopšteno 5. septembra. S obzirom na političke i moralne profile nekih od pretendenata, poboljšanje u odnosu na odlazećeg premijera nije zagarantovano. Samog DŽonsona pak što se tiče, ovo sigurno nije poslednje što će se o njemu čuti: za takve poput njega vremena nikad nisu bila bolja. Vladan Marjanović