Okrutna igra sudbine

Bivši japanski premijer Šinzo Abe upisao se u kolektivno sećanje Zemlje izlazećeg sunca na najmanje četiri načina. Prvo, kada je 2006. u 52. godini života postao predsednik Vlade, bio je najmlađi vršilac te dužnosti u Japanu od kraja Drugog svetskog rata. Drugo, bio je prvi premijer rođen nakon globalne klanice u kojoj je Japan činio zverstva po kopnenom delu Dalekog istoka, naročito u Kini, Južnoj Koreji i Indoneziji. Samim tim, postao je novo lice japanske unutrašnje i spoljne politike koje je, iako izdanak političke dinastičke loze, uspelo da ubedi 125 miliona sunarodnika da će tradicionalni problemi tamošnjeg društva možda dobiti neki vid razrešenja. Treće, kada se taj jednogodišnji mandat od sredine pretprošle decenije spoji s njegovim drugim mandatom, od 2012. do septembra 2020, kada je podneo ostavku zbog zdravstvenih razloga, dobije se najduže rukovođenje Vladom Japana u istoriji zemlje. Naposletku, kada je na njega prošlog petka izvršen atentat, od čijih je posledica podlegao, postao je prvi japanski političar visokog profila kojem se to desilo još od 1960. Tada je, u okrutnoj igri sudbine, njegov deda Nobusuke Kiši, takođe premijer, šest puta izboden nožem. Za razliku od Abea, međutim, deda Kiši je napad preživeo, kao uostalom i istrage zbog mogućih ratnih zločina pre toga. Abeov otac i Kišijev sin, Šintaro Abe, bio je svojevremeno šef japanske diplomatije. Abe je 8. jula učestvovao u predizbornoj kampanji uoči izbora za gornji dom parlamenta u gradiću Nara od oko 370.000 ljudi. Dok je kao bivši premijer i bivši predsednik Liberalno-demokratske partije promovisao lokalne kandidate, na njega je zapucao muškarac, dva puta, prvo ga pogodivši u vrat, a potom u srce. Abe je prebačen u bolnicu gde je usled obilnog krvarenja izdahnuo. Atentator se nije opirao hapšenju. Paradoksalno, dva dana kasnije, LDP je na izborima osvojio 75 od 125 mandata i pobedio ubedljivije nego što se pre atentata predviđalo. Doduše, napadač na Abea možda i nije razočaran, jer je odmah naznačio da nije imao nijedan prigovor politici koju je Abe sprovodio. Ne, bivši 41-godišnji pripadnik mornarice Tecuja Jamagami je Abeu zamerao na navodnim vezama s međunarodno prisutnom Crkvom ujedinjenja, koja je kao hrišćanska sekta 1956. nastala u južnokorejskoj prestonici Seulu. I, dok je neki opisuju kao opasni kult koji, kao i većina sličnih organizacija, služi da iz pastve izvuče pare i pretvori je u faktor političkog uticaja – koji se, u ovom slučaju, sliva ka ujedinjenju Južne i Severne Koreje u jednu državu – za Jamagamija je reč bila o organizaciji koja je njegovoj majci isprala mozak i oterala je u bankrotstvo. Na osnovu prvih raspoloživih informacija moglo se zaključiti da je atentat zaista bio posledica delovanja izolovane, usamljene i po svoj prilici psihički nestabilne osobe. Koliko god teoretičari zavere širom sveta u različitim naznakama nalazili opravdanje za veru u suprotno. Recimo, jedna fotografija nastala nekoliko trenutaka pre prvog pucnja pokazuje da je Abe za govornicom okružen prilično razuđenim policajcima, a da Jamagami stoji bezmalo osamljen iza njega. Kao da mu neko otvara put ka sada već pokojnom bivšem premijeru. Šef policije u Nari Tomoaki Onizuka priznao je da je bilo bezbednosnih propusta u organizaciji Abeovog gostovanja, ali ne treba u tome tražiti skrivene igre moći. Više je reč o apsolutnoj nepripremljenosti japanskih sila represije na ovakve situacije. Prvo, u Japanu je slobodna prodaja oružja toliko kontrolisana da se praktično može smatrati zabranjenom. Uostalom, Jamagami je atentat izvršio pumparicom iz domaće radinosti, a u njegovom domu je nakon hapšenja nađeno još vatrenog oružja, sklepanog pomoću štapa i kanapa, pa neka navodno nisu ni mogla da rade. Drugo, politički motivisano nasilje u ostrvskoj zemlji toliko je retko da bi se pre moglo pomisliti da će Abe u bolnici završiti zbog napada ulceroznog kolitisa, a ne zbog prostrelnih rana. Povrh svega, atentat se desio u malom, provincijalnom mestu, udaljenom oko 500 kilometara od Tokija. No, Abe je trasirao put savremenom Japanu toliko jasno i uporno da će i pogibija u sećanju na njega izvesno biti tek fusnota. Štaviše, svojim političkim delovanjem je trasirao put i određenim ideološkim koktelima koji će se u međuvremenu preliti i na Evropu. Japanski LDP je desničarska partija, pa ne treba da čudi da je Abe 1993, kada je nasledio svog oca u parlamentu, prve političke uspehe ostvario jašući na nacionalističkoj retorici. U mladosti je sarađivao s lobističkom organizacijom ekstremno desnog usmerenja, Nipon Kagi, čiji se uticaj jasno očitava u japanskoj politici od kraja Drugog svetskog rata do danas. Pažnju je naročito izazivao skeptičnim tumačenjima ratnih zbivanja, pa je ili osporavao ili umanjivao nepočinstva japanske uprave u komšijskim državama, poglavito organizaciju prisilnog rada i prostitucije na okupiranim teritorijama. Recimo, svaki put kada bi Južna Koreja potezala pitanje posleratnih reparacija, Abe bi ih optužio da krše sporazum iz 1965, kojim su posle 14 godina teških pregovora diplomatski odnosi između dve države kako-tako obnovljeni. I, iako taj sporazum jeste na papir stavio nekih 800 miliona dolara zajmova i grantova namenjenih Južnoj Koreji, u njemu niti rečju nije pomenuto na stotine hiljada individualnih potraživanja. Nije ih pominjao ni Abe. Biće upamćen i po kovanici „abenomija“, koja je, slično nekoliko decenija starijoj „reganomiji“, označavala širu ekonomsku politiku vladavine konkretnog političara. U slučaju Abeovog Japana, to je značilo mešavinu monetarnih olakšica u režiji centralne banke, stalno pregovaranje s međunarodnim kreditorima i povećanu javnu potrošnju. Iako ovaj koncept nije iznedrio uvek pozitivne rezultate, uspeo je da zauzda dve decenije dugu stagnaciju japanske ekonomije. Ipak, Abeova glavna zaostavština biće i ostaće geopolitičkog karaktera. „Nema sumnje da je Abe bio dobar prodavac svoje ekonomske agende koju je uspešno promovisao pod oznakom ’abenomija’, ali će se na kraju njegova spoljna politika ispostaviti kao transformativna. Abe je doneo jasnoću, svrhovitu snagu i – zahvaljujući dugom trajanju na mestu premijera – kredibilnost japanskoj spoljnoj politici. Činjenica da danas termin ’indo-pacifički’ redovno koristimo kao opis bezbednosne i diplomatske strategije u Aziji, u velikoj meri postoji zahvaljujući njemu, jer je Abe preuzeo postojeće japanske težnje ka jačim vezama s Indijom i iskoristio ih da uokviri i produži poziciju svoje zemlje, kako regionalno, tako i globalno“, piše bivši glavni urednik Ekonomista Bil Emot u autorskom tekstu objavljenom za Project Syndicate na čije korišćenje NIN ima pravo. Rečju, Abe je shvatio da snaga i održivost japanskog geopolitičkog položaja neće zavisiti samo od dobrih odnosa sa zapadnim zemljama – premda je i njih održavao, od formalnih i neformalnih poseta Donaldu Trampu nadalje – već i od direktnog učešća u azijskim pitanjima, ili, preciznije, od Moskve do Manile, od NJu Delhija do Tokija. Iskoristivši višedecenijsku, delimično neostvarenu težnju Indije da se uključi u globalne finansijske i političke tokove, Abe je utro put plodonosnoj saradnji sa zvaničnim NJu Delhijem. On je među prvima, još davne 2007, počeo da Indiju integriše u bezbednosna pitanja i izazove, znajući da je Indija tradicionalno nepoverljiva prema Kini, te da strahuje od otvaranja svojih tržišta kineskim proizvodima i proizvođačima i građevinskim firmama. Brojne infrastrukturne i ekološke investicije, kao i inicijative, poput one o diversifikaciji regionalnih lanaca snabdevanja, koji bi zaobišli Kinu, učinili su Japan omiljenim partnerom Indije, a potom su ga ustoličili i kao glavnog kontinentalnog „igrača iz senke“. To, naravno, ne znači da je Abe prepustio japansko-kineske odnose entropiji. Štaviše, kao što je uspeo da, uprkos pomenutim proklizavanjima, popravi odnose sa Seulom, tako je aktivno radio i na normalizaciji odnosa sa zvaničnim Pekingom, uglavnom učestvovanjem u različitim forumima, čiji je vrhunac bio Japanko-kineski samit iz 2014. Abeova taktika bila je jasna: svaki put jasno uvažiti astronomski uspeh Kine u 21. veku, ali se i neumorno postavljati kao regionalni regulativni faktor bez čijeg je mišljenja nemoguće doneti važne odluke. Pa ipak, za potrebe unutrašnje politike, Abe je 2013. posetio kontroverzni šinto hram Jasukuni u Tokiju, koji služi i kao svojevrsni ratni muzej u čijim su knjigama popisana imena bezmalo 2,5 miliona ratnika koji su u ime Japana vojevali od 1867. do 1951. I, dok su južnokorejski i kineski zvaničnici negodovali što se među popisanim imenima nalaze i imena više od hiljadu osvedočenih i osuđenih ratnih zločinaca, Abe je izrazio žaljenje što hram nije posetio ranije. Ta se izjava sasvim očekivano ugrađuje u militaristički sentiment po čijim je žicama Abe svirao kad mu je odgovaralo, a odgovaralo mu je često. Pre sedam godina je Japan stupio u opsežnu vojnu reformu, na koju se nadovezala i ustavna reforma koja je trebalo da se ozvaniči 2020. Naime, član 9 posleratnog Ustava, kojeg su zajedno pisali zvaničnici savezničkih snaga, Japanu praktično onemogućio objavljivanje rata drugim državama, što je predstavljalo jedno od, iz nacionalističke perspektive, poniženja kojima je Japan bio izložen od pedesetih do danas. Abeova logika ponovo je bila jasna – suverena država bi trebalo da može da odlučuje da li će nekome objaviti rat ili ne, u retoričkim igrarijama je kao moguće razloge navodio tenzije u Južnom kineskom i Istočnom kineskom moru, iako je preovlađujuće mišljenje bilo da ustavne reforme koristi za osnaživanje nacionalnog ponosa. Mada, sada, kad rat u Ukrajini deluje beznadežno, nijednu mogućnost ne treba odbaciti… U svakom slučaju, ubistvo Šinza Abea će u Japanu i drugde promeniti daleko manje stvari nego što ih je sam Abe za svog dugačkog vakta promenio. To je prepoznao i predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić, koji je Abea na Vidovdan 2022. odlikovao Ordenom Republike Srbije na lenti zbog zasluga za prijateljske odnose dveju zemalja. Stefan Slavković