Neprobojne stene

Ni nagli pad temperature koji se dogodio nekako baš na sredini festivala, nije sprečio ljubitelje književnosti da se okupe u dvorištu knjižare Bajbuk (Buybook) u samom centru Sarajeva, gde se već sedmu godinu održava Bukstan (Bookstan), međunarodni festival književnosti. I zaista, to idilično dvorište pokazalo se odličnim pribežištem od svakodnevice u pisanu reč, dopunjujući je i čineći književni iskorak u vreme koje živimo i ono koje je za nama. Otud i taj naizgled preteći slogan festivala – Stanje opsade – koji nas podseća da smo, svesni ili ne, u tom stanju zapravo učestalo. U uvodnoj reči, Lamija Milišić, izvršna direktorka Festivala, upravo to dodatno pojašnjava: „Festival nastoji skrenuti pažnju na stanje opsade kao književni motiv, prisutan u djelima nekolicine savremenih autora i autorica, koji nam dolaze iz Ukrajine, Palestine, Irana i drugih država. S druge strane, Bukstan prepoznaje sam proces stvaranja književnog djela kao mehanizam opsade, dakle umjetnost kao gotovo voajerski čin vrebanja života kroz izvjestan okvir, traženje novog značenja i prevazilaženje ine banalnosti.“ I zaista, jedna za drugom, ređale su se promocije autora i njihovih dela koji na različite načine pristupaju i tumače opsadu, kao književni motiv. Počev od Mahmuda Darviša (čiji je naslov najnovije knjige preuzet kao slogan festivala), preko Igora Borozana, Marijane Čanak, Reze Amirkhani, Slađane Nine Perković, Ivane Bodrožić, Zvonka Karanovića, Adanije Šibli, Katarine Volckmer, Adise Bašić, Selvedina Avdića, Magdalene Blažević... pa sve do nove zvezde pesničke scene Radmile Petrović, svaka od navedenih promocija obeležena je dinamičnim i dubokim razgovorima o značenju i ulozi knjige danas, u svetu promenjenih okolnosti. Utoliko je veliku pažnju privuklo zum uključenje ukrajinskog pisca Andrija LJubke, iz Užhoroda na krajnjem severu ove zemlje zahvaćene ratom, i to pred njegov polazak na krajnji istok, u Donbas, gde se poslednjih meseci vode najintenzivnije borbe. LJubka se predstavio na Bukstanu knjigom kratkih priča Soba za tugu (na srpski je preveden njegov najpoznatiji i najnagrađivaniji roman Karbid, u izdanju Arhipelaga). Ali, kao izdanak vojne škole, LJubka se poslednjih meseci manje bavi pisanjem, a više prikupljanjem vojne i humanitarne pomoći, koje je baš tada odnosio na istok, što smo kasnije pratili putem društvenih mreža. „Soba za tugu je svojevrsna šifra koja se na Balkanu bolje razume i oseća nego u Ukrajini i u drugim zemljama, jer je preuzeta iz pesme Tošeta Proeskog“, priča LJubka. „Hteo sam da razumem Balkan, a da bih to postigao putovao sam i po selima kojima je đavo rekao laku noć“. Tako je posećivao mesta ali i groblja, jer se tamo „sve vidi“. I dok je putovao Balkanom, slušao je ovdašnje pesme, te su na zbirku priča veoma uticali i pop-kultura i turbo-folk. Naravno, Andrij LJubka nije propustio priliku, s pravom, da kritikuje tu, kako je i sam naveo, „otvorenu formu šizofrenije“ u nekim državama Balkana koji mu je toliko blizak, gde se i dalje podržava politika Rusije i Vladimira Putina. „Sve do početka rata, mi smo gajili veliku mržnju prema Rusiji, zbog svega što se dešavalo i što je dovelo do sukoba. Ali onda, navikli smo se na okolnosti rata. Više ne reagujemo ni na sirene. Rusija nas više uopšte ne zanima. Trenutno vlada jedna velika apatija prema toj zemlji. Jedino što su proizveli ovim ratom, jeste jedna velika stena između dve zemlje, koju su sami izgradili. A ta stena je sada neprobojna“, zaključuje Andrij LJubka. Na sasvim drugoj strani sveta, popularna spisateljica Iv Ensler objavljuje roman Izvinjenje, kratku a dramatičnu ispovest njenog oca, koju ovaj za života nikad nije izgovorio. Poznato je da autorka, koju su proslavili Vaginini monolozi, nikada nije krila da ju je otac u detinjstvu seksualno i psihički zlostavljao, te je život i karijeru posvetila aktivizmu protiv nasilja u društvu i, posebno, nasilja prema ženama. Sada, odlučila je da svu traumu izbaci kroz fiktivni ispovedni roman, u kome njen otac govori ono što je čekala čitavog života da čuje. Po objavljivanju ovog romana, Ensler odlučuje da u potpunosti raskine s tradicijom i očevom prošlošću, te se odriče i imena i prezimena datih po rođenju i sada svoja dela potpisuje pod pseudonimom V (Vi). „Čekala sam godinama da čujem ’izvini’. Pitala sam se odakle to izvinjenje uopšte treba da dođe. Isto se dogodilo i sa pokretom ’me too’ u Americi. Nisam čula nijednog muškarca da se izvinio i da je preuzeo odgovornost za to što je uradio. Baš naprotiv, svi su se samosažaljevali što su otkriveni u nedozvoljenim seksualnim aktovima“, govori Vi. „I zato sam ja odlučila da napišem ono što bi moj otac morao da kaže meni. Morala sam da čujem ’izvini’ da bih se oslobodila te stege“. Pisanje takvog štiva za nju bio je izuzetno mučan proces. Jer prolazeći sve te nivoe, ponovo se povezala sa ocem koji je već dugo mrtav. „Čudno je to sa mrtvima. Oni su svuda oko nas. Samo je potrebno dozvati ih. I ono što sam tada shvatila u vezi s mojim ocem, jeste to da je on ostao negde zaglavljen u prostoru, jer nije još završio s onim što mi je učinio. Počeli smo razgovor tako što sam ga pitala – dobro, hoćeš li da napišeš to izvinjenje? Onda sam mu obećala da ću napisati sve kako on želi, samo da čujem kako to i izgovara. I dolazio je tako često, provodio vreme sa mnom, a ja sam pisala. Tako da često nisam sigurna ko je zapravo napisao ovu knjigu“, kaže Vi kroz gorak smeh. „Tada sam upoznavala svog oca na način na koji zapravo nisam želela da ga upoznam. Počela sam da uviđam koliko je patio, koliko je patrijarh uticao na njega. Zbog čega nije mogao da bude slobodan, već je osećao stalni pritisak okruženja, što je otvaralo taj bes i te mračne senke.“ Kao i svaka žrtva, Vi je dugo optuživala samu sebe za sve što se desilo, međutim tek kada je napisala knjigu shvatila je koliko je kao petogodišnjakinja bila nemoćna da se odupre sili koju je nosio njen otac. Izvinjenje je stoga, za njegovog života, bilo potpuno nemoguće. Ali, za nju, izvinjenje za počinjene zločine danas, u svetu, pitanje je mnogo kompleksnijeg problema koji korene nalazi još u Svetom pismu, u kome se, kako kaže, niko nikome ni za šta ne izvinjava – „a Bibliju su pisali muškarci“, dodaje kroz smeh – pa sve do narastajuće desnice i agresivnih politika u čitavom svetu, u čijem vokabularu izvinjenje kao forma ne postoji. Knjiga Izvinjenje je tek mali korak ka normalizaciji tog stanja svesti. Jedna novooformljena edicija zaslužno je zauzela centralni dnevni termin prezentacija na Bukstanu. U pitanju je Edicija Dnevnik u kojoj se, u vrlo luksuznoj opremi, objavljuju dnevničke zabeleške, nastale poslednjih godina, od nenadanog zaključavanja usled pandemije virusa korona. Prvi književni uradci stigli su na rafove i između tvrdih korica kriju se intimni uvidi u živote pisaca, koji mahom prevazilaze forme dnevnika i pretvaraju se u ispovedne romane. Lana Bastašić sa Crvenim koferom, Marko Pogačar sa Adolfovim ušima, Selvedin Avdić sa Malim smakovima i Almin Kaplan sa Kućnim ljudima govore o različitim trenucima tog specifičnog stanja, tražeći iznova kroz literarnu formu ponovni izlaz iz njega. Kaplan tako isporučuje najduži rukopis ne samo u ovoj ediciji no i u svom dosadašnjem opusu. Razlozi zbog kojih je počeo da piše dnevnik bili su, kako kaže, potpuno neknjiževni, da bi tek kasnije razmišljao o rukopisu kao književnom tekstu. U Kućnim ljudima, on povezuje dva godišnja doba, govori neometano o svojoj porodici, ponekad pušta samom dnevniku da određuje tok dnevnih životnih događaja, dopušta svojim ukućanima najpre a zatim i rodbini, prijateljima i poznanicima da postanu književni likovi zbog čega su, kako je to šaljivo rekao, mnogi i promenili način ponašanja. Ipak, kako i samim naslovom sugeriše, Kaplan se posebno fokusira na kult kuće, tako snažan na Balkanu inače, a posebno u regiji iz koje dolazi. „Kuća je u nama dok smo mi u njoj“, ističe on. I tako slušajući pisce i priče, još bolje razumemo to stanje opsade u koje odlazimo pritisnuti spoljašnjim uticajima. Od istoka do zapada, preko naših nezakopanih rovova Balkana, Bukstan je uverljivo ukazao u kojoj meri je opsada stanje alarma, bez obzira na geografsku odrednicu. Dragan Jovićević