Loš vic, a naša realnost

Taman smo u prošlom tekstu, kao uostalom i mnogi građani tih dana, izrazili bojazan na šta bi mogao da liči mandat novog gradonačelnika Aleksandra Šapića i pomoćnika mu Miroslava Čučkovića, kad eto ti poplave u Beogradu. Pa da smo se kamenom na Boga gađali poslao bi nam eventualno skakavce, ali poplave?! Protekle zime smo, u jednom danu, shvatili da su dovoljni malo veća hladnoća i malo veći sneg, pa da energetski sistem potpuno kolabira. Sada smo shvatili da je dovoljna i jedna malo jača kiša pa da se delovi glavnog grada ekspresno nađu pod vodom. I dok su se građani i te kako uzbudili, gradonačelnik Beograda je krajnje opušteno izašao na konferenciju - koja je izgledala kao da ga strahovito smara da je drži - i još opuštenije nam, otprilike, poručio da se bezveze uzbuđujemo i da nije to baš tako strašno, pa nismo od šećera, majku mu?! Nije Šapić ovo doslovno rekao, već je neka generalna poruka tako glasila, ali doslovno je rekao neke još zanimljivije stvari i reklo bi se da je već sada ispunio svoju godišnju kvotu bizarnih izjava. Gradonačelnik je najpre odgovornost za poplavljene ulice i zgrade svalio na nekoga ko realno ne može da se brani. To jest, da se okrivljeni javio da se brani, to bi bilo veće čudo čak i od Šapićevih izjava, ali Šapić je upravo i računao na to da se ovaj neće oglasiti. „Mi još uvek nismo ovladali veštinom čitanja budućnosti, a naročito ne čitanja vremenskih nepogoda. Tada smo već svi bili na terenu. Da li je njih (RHMZ) iznenadilo, verovatno jeste… Ovde je sada najmanje važno ko je kriv, na Boga ne možemo da utičemo“, izjavio je, između ostalog, Šapić. Nakon ove epizode u maniru „Ne bih sad da drukam ko je kriv, ali ime mu počinje sa B, a završava se sa og,“ ostaje nam da vidimo za šta će se još Šapić vaditi na Boga, pošto ovo daje dosta širok prostor za opravdavanje bilo kakve brljotine božijom voljom. Ili je bolje da i ne saznamo. A, opet, ima onih koji su uvereni da u Srbiji mnogo toga više zavisi od nečije druge volje. Gradonačelnik je na konferenciji takođe izneo i jednu veoma zanimljivu ideju kako rešiti problem sa poplavama. On je predložio najpre da se ljudi ubuduće savetuju da ne izlaze napolje kad padaju jake kiše, ali druga ideja je još bolja. On je predložio da na kritične tačke, tamo gde voda lako potopi neku ulicu ili bulevar, prosto bude postavljeno obaveštenje da se ne ide tuda kad pada kiša. Dakle, gradonačelnik nije predložio rešenje za problem već je upotrebio jednu mnogo inventivniju taktiku – zaobilaženje problema! Druga stvar je to što je jedna od tih tačaka, na primer, auto-put, koji prosto mora da funkcioniše u svim prilikama i neprilikama, ali dobro, razradiće oni još malo taj plan, nije još baš savršen. Nije poznato ni šta ćemo ako se desi da takvih ulica bude sve više i više, a sva je prilika da će tako biti u budućnosti. Da li ćemo onda na kraju za ceo Beograd morati da stavimo jednu veliku tablu sa natpisom „U slučaju kiše – ne koristiti!“? Znamo još odranije da Šapić voli viceve, ali on voli da ih ispriča tako što unese neki svoj lični pečat. Tako smo u pomenutom rešenju o zaobilaženju problematičnih tačaka u stvari dobili onaj vic kada pacijent doktoru kaže: „Doktore, boli me ovde kad se pipnem“, a doktor ga nonšalantno posavetuje: „Pa, ti nemoj da se pipaš“. U stvari, kad malo bolje razmislimo, ceo ovaj aranžman sa Šapićem i Čučkovićem na čelu Beograda liči na jedan vic, koji nažalost uopšte nije smešan. Čak nije ni iz kategorije onih koji su toliko glupi da su smešni. Ovaj je samo glup.