Veliko razdvajanje

Sa svakim novim danom produžetka napada Rusije na Ukrajinu, poskupljenja energije i rasta inflacije, sve je manje neizvesnosti: nastupila su neočekivana, preteška vremena. „Temperatura“ u odnosima između Kine i SAD ubrzano pada, a zloslutnici se ne ustručavaju da predvide da će svet dočekati još i prvu upotrebu taktičkog nuklearnog naoružanja posle Hirošime i Nagasakija ukoliko Putinova vojna mašinerija sasvim zakaže. Svet je, pritom, donedavno izgledao sasvim drugačije: raspad Sovjetskog Saveza krajem prošlog veka podstakao je zanesenjake da predviđaju „kraj istorije“ i neminovni dolazak neopozivo sjajne budućnosti. U tom trenutku je trijumfovao „liberalni međunarodni poredak“, onako kako su ga SAD i Zapad posle Drugog svetskog rata podsticali diljem sveta. Otada „Kapitalizam, sam“ (Branko Milanović, 2020) više nema suparnika. No, budućnost sistema koji vlada svetom kao da se više ne doživljava nespornom - sve je više brige da li će odoleti trenutnom naletu svih „jahača apokalipse“ istovremeno: osvajačima (Rusiji i Kini), ratovima, gladi i pošasti. Strah na Zapadu najviše izaziva Kina: bez vodeće ekonomske sile na svetu se ne može, a i sa njom se ne može jer sve više i bezobzirnije nameće svoje interese i ideologiju. Da li je spas u „velikom razdvajanju“, kako moguće naredno razdoblje u svetskim privrednim i političkim odnosima nazivaju autori na Zapadu? Da li uporedo sa ekonomskim ratom sa Rusijom i presecanjem snabdevanja naftom i gasom iz najveće države sveta treba početi i odvajanje od Kine? Smanjenje ekonomske razmene sa Kinom posebno bi pogodilo države čije blagostanje najviše zavisi od nesputane svetske trgovine. Među zapadnim zemljama, Nemačka je tu na vodećem mestu, zajedno sa Holandijom. Oko 40 odsto motornih vozila nemačkih proizvođača prodaje se u Kini. Polovina nemačkih industrijskih firmi zavisi od poluproizvoda koje nabavlja u Kini. Trećina „kritičnih“ sastojaka (neizostavno potrebnih materijala) u proizvodima nemačke hemijske industrije potiče iz Kine. Oko 800.000 radnih mesta u Nemačkoj zavisi od Kine. Zato je razumljivo da se nemačka industrija opire „kratkovidim“ zahtevima da se naglo i obuhvatno raskinu veze. Upozorava se na dalekosežne posledice na nacionalnu ekonomiju u celini zbog međusobne zavisnosti i bitan pad blagostanja stanovništva koji bi usledio. Klemens Fist, direktor minhenskog ekonomskog instituta Ifo, ovako je objasnio dosadašnju logiku privrednih odnosa Nemačka i EU sa Kinom: polazište je bilo da će Zapadu biti bolje ukoliko Kina napreduje. Ako njeno bogatstvo raste, povećaće se i svetska trgovina i međunarodni tokovi kapitala. Dalje otvaranje kineskog tržišta verovatno ne bi proizvelo političko napredovanje ka više demokratije i većem poštovanju ljudskih prava, ali bi se međusobna zavisnost povećala. Obostrana zavisnost je manje problematična od jednostrane zavisnosti EU i njenih članica od Kine – ili bilo koje druge sile. Zato cilj spoljnoekonomskih odnosa Nemačke i EU ne treba da bude prekid ekonomskih veza sa Kinom, nego smanjenje njenih mogućnosti da nameće svoje interese, pre svega kroz prevazilaženje postojećih kineskih monopola. No, dva činioca kvare ovakvu računicu: prvi je da je ruski napad na Ukrajinu iznova ogolio vojnu zavisnost članica EU od SAD. U Vašingtonu se strepi od Kine kao geopolitičkog suparnika koji bi da potisne SAD kao svetskog hegemona. Zato američka politička klasa veruje da SAD slabe ukoliko Kina ekonomski jača – jer time raste i njena politička i vojna moć. Fist i drugi zapadnoevropski umovi u oblasti političke ekonomije zato očekuju da će SAD pojačati pritisak na Evropu da ograniči ekonomsku razmenu sa Kinom. Povrh toga, ukoliko bi Peking otvorenije podržao Rusiju u sukobu sa Zapadom, SAD bi uzvratile dodatnim kaznenim merama i primorale EU da sledi njihov primer. S druge strane, u Pekingu se izvlače neminovni zaključci na osnovu proučavanja toka sukoba SAD/Zapad/Nato sa Rusijom u vezi sa Ukrajinom: brzina i žestina s kojom je Rusija obasuta kaznenim merama, kao i pritisak da ceo svet postupi po uputstvu Zapada, najozbiljnije su upozorenje Kini. NJu bi mogao da zadesi sličan baraž ukoliko bi se do kraja zaoštrio sukob oko Tajvana. Zato kineska vlast ubrzano radi na „razdvajanju“ od Zapada, pre svega na tehnološkom osamostaljivanju, uključujući najsloženije civilne i vojne primene. Šta sledi u međusobnim odnosima jasno je rečeno na sastanku šefova država ili vlada Severnoatlantskog pakta u Madridu u julu: u novoj strategiji NATO Kina je označena kao „strateški izazov“. Bilo je izveštaja da je Vašington zahtevao da se odredi da je Kina „strateška pretnja“ Zapadu, ali da su Nemačka, Francuske i još neke evropske članice NATO izdejstvovale blažu reč - izazov. Spoljna trgovina je pokretač privrede Nemačke i drugih članica Evropske unije. Popusti li globalna razmena, izvoz kao zamajac ekonomskog rasta u Nemačkoj bi mogao da zaškripi, a od njega u bitnoj meri zavise socijalni mir i politička stabilnost. Mogućnost da se svet ponovo razdeli na ekonomske blokove iza političkih bodljikavih žica je noćna mora za zapadnoevropske privrednike. Pad međunarodne podele rada smanjio bi svuda privredni rast i društveno blagostanje. Sprečavanje daljeg zagrevanja planete i drugi ekološki ciljevi bitni za preživljavanje planete bili bi još manje ostvarljivi nego sada. Martin Brudermiler, šef nemačkog giganta BASF, jednog od najvećih svetskih hemijskih konglomerata, ovako je izrazio svoje zebnje: ako bi težili da uspostavimo autarkiju unutar blokova, da živimo u odvojenim svetima, to bi bilo pogubno! Zato nemačka privreda visoko ceni obazrivo postupanje socijaldemokratskog kancelara Olafa Šolca u odnosu na ruski napad na Ukrajinu i američko zaoštravanje prema Kini. Podržava se i kancelarovo nastojanje da ojača jedinstven nastup EU u vezi sa osiguranjem energetskih izvora, sklopi nove trgovinske ugovore sa SAD i latinoameričkim državama i bitno proširi veze sa afričkim zemljama i drugim krajevima sveta. Za Evropu je bitno da ima nesputan pristup „južnim“ tržištima kada se bori da nadomesti delimični ili možda čak i potpuni nestanak istočnih partnera. Naročit značaj dobija osiguranje pouzdanih i povoljnih transportnih veza. Očito je da Indija, Brazil, Južnoafrička Republika i najveći deo svetskog „juga“ ne nameravaju da se podvrgnu blokovskoj disciplini koju bi želele SAD i njeni sledbenici u istočnom delu Evropske unije. Metež na severnoj polulopti, izazvan američko-rusko-kineskim nadmetanjem nije njihov problem. Nemaju namere da se usprotive Rusiji i Kini, štaviše koristi im što sada mogu jevtino da nabavljaju rusku naftu. Kao i da je Kina još spremnija nego dosad da ulaže veliki višak kapitala kojim raspolaže u Pojas i put, njen poduhvat da ekonomski i politički dostigne svetski uticaj. Među većim nedoumicama trenutno je ta šta je zapravo volja SAD - uklanjanje Rusije kao geopolitičkog protivnika kroz rat u Ukrajini do iscrpljenja, preventivno hvatanje ukoštac sa Kinom dok još nije postala vojno nesavladiva ili nešto treće, što ni saveznici u Evropi ne mogu da dokuče? NJima je u svakom slučaju jasno da sve više zavise od SAD, što se izgledi za još gore sukobljavanje na severnoj polulopti povećavaju. Zato mnogi imaju utisak da u ovom trenutku stiže još jedan jahač apokalipse, ali sada sa zapada: 8. novembra biće izbori za svih 435 mesta u Predstavničkom domu i za 35 od 100 mesta u Senatu parlamenta SAD. Ukoliko republikanci sa Donaldom Trampom ili još gorima od njega nastave osvajački pohod kroz parlament i sudove SAD, biće sve više onih u Evropi koji će poželeti, makar u potaji, da dođe i do transatlantskog razdvajanja. Autor je šef briselskog biroa Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove (SWP) Tekst izražava isključivo stavove autora