Ziloti u naletu

Prema martovskom istraživanju Istraživačkog centra Pju, 61 odsto Amerikanaca veruje da bi u najvećem broju slučajeva abortus trebalo da bude legalan. Pa ipak, Vrhovni sud je poništio Ustavom zagarantovano pravo na abortus, ustanovljeno presudom u slučaju Ro protiv Vejda iz 1973. Reakcija je, nimalo iznenađujuće, bila burna. Jedna članica Kongresa iz redova Demokratske stranke, Aleksandrija Okasio Kortes, zatražila je impičment dvoje sudija Vrhovnog suda zbog laganja pod zakletvom, kada su njihove kandidature za članstvo u ovom sudu razmatrane pred Senatom (jer su tada tvrdili da podržavaju pravo na abortus, prim.). Uspaničeni komentatori upozoravaju na kraj demokratije u Sjedinjenim Državama. Drugi krive mizoginiju i „toksični maskulinitet“. Manje pažnje posvećuje se jednom važnom elementu američke debate o abortusu: kontinuiranom rastu uticaja jedne duboko reakcionarne struje katolicizma na američki javni život. Naravno, katolici nisu ništa manje od drugih podeljeni oko mnogih pitanja, uključujući i pravo na abortus. Liberalni katolici, poput predsednika DŽoa Bajdena i predsedavajuće Predstavničkog doma Nensi Pelosi, kao i mnogi od približno 50 odsto katolika koji su glasali za demokrate, podržavaju ustavno pravo na abortus. Isto važi i za sutkinju Sonju Sotomajor, jednu od troje predstavnika liberalne struje u aktuelnom sastavu Vrhovnog suda. Ali, petoro od devet članova suda priklanja se ultrakonzervativnoj struji katolicizma koja zastupa stav da čak i embrion poseduje dušu, i da ga to čini svetim. Sudija Semjuel Alito, koji je sročio najveći deo teksta odluke kojom se ukida važenje Ro protiv Vejda, citirao je u obrazloženju engleskog juristu iz 17. stoleća, Metjua Hejla, koji je abortus smatrao ubistvom (Hejl je, inače, verovao i u postojanje veštica). Takvi pogledi daleko su od mejnstrima savremenog američkog života. Ali radikalni katolici - jer oni su upravo to: radikalni - već skoro pola veka glavna su pokretačka snaga zagovornika zabrane abortusa. U vreme kada je doneta, čak su i konzervativni protestanti podržavali odluku u slučaju Ro protiv Vejda. Južnjačka baptistička konvencija je 1973. saopštila da su „verska sloboda, jednakost ljudi i pravda unapređeni odlukom Vrhovnog suda o abortusu“. Pa ipak, deceniju kasnije, evangelistički konzervativci, u strahu da bi talas progresivnog sekularizma mogao da ugrozi institucije do kojih im je bilo stalo - poput hrišćanskih koledža na kojima je i dalje primenjivana rasna segregacija - počeli su da pronalaze zajednički jezik s radikalnim katolicima. Ro protiv Vejda postao je tačka njihovog okupljanja. Zajednička misija bila im je da sruše zid između države i crkve, koji su autori američkog Ustava tako pažljivo sagradili. Neki radikali sada čak tvrde da razdvojenost države i crkve nikad nije ni bila prava namera. Rečima radikalno desno nastrojene republikanske članice Kongresa Loren Bobert: „Dosta mi je tog đubreta o razdvojenosti države i crkve, čega nema u Ustavu“. Ali, stvari se brzo odvijaju. Samo nekoliko dana nakon što je oboren Ro protiv Vejda, Vrhovni sud je odlučio da jedan trener američkog fudbala u saveznoj državi Vašington ima pravo da sazove molitvu posle mečeva održanih u državnoj školi u kojoj predaje. Ovo, takođe, predstavlja raskid s presedanom koji je zabranjivao izražavanje verskih osećanja, kao nečega što pripada domenu privatnosti, u državnim institucijama kakve su škole. Radikali se pozivaju na „versku slobodu“. Po toj logici, ako trener želi da se moli na fudbalskim utakmicama, okružen igračima koji možda baš i nisu spremni da mu se suprotstave, on samo upražnjava svoje pravo na slobodu govora i verskih uverenja. Ali, načelo razdvajanja države i crkve, barem u većini protestantskih demokratija, u koje spadaju i SAD, uvedeno je upravo da bi se verske slobode odbranile. Dok je francuski princip laiciteta za cilj imao da katolički kler drži podalje od mešanja u javne poslove, američki Ustav osmišljen je tako da verske autoritete zaštiti od državne intervencije, ali i obrnuto. Jedan od razloga za to što su protestantske elite donedavno bile podozrive prema katolicima, mimo snobovskih antiirskih ili antiitalijanskih sentimenata, bio je strah da će katolici biti odaniji svojoj veri - time i autoritetu Vatikana - nego američkom Ustavu. To je razlog zbog koga je DŽon F. Kenedi 1960. u predizbornoj kampanji morao da ističe kako veruje u „Ameriku u kojoj je razdvojenost države i crkve apsolutna, i u kojoj nijedan katolički prelat neće predsedniku (ukoliko je i on katolik) govoriti šta treba da radi“. To čega su se protestantske elite pribojavale sada predstavlja realnu pretnju. Katolički radikali i protestantski ziloti intenzivno rade na tome da svoja verska uverenja nametnu javnom domenu. Alito i drugi katolici, poput bivšeg državnog tužioca/ministra pravde Vilijama Bara, sekularizam doživljavaju kao pretnju (Barove reči) „tradicionalnom moralnom poretku“. Što će reći, striktnoj interpretaciji hrišćanskog morala. Po Alitu, brak je „sveta institucija koju čine jedan muškarac i jedna žena“. Jednog dana - možda i uskoro - Alito bi mogao da donese i odluku kojom bi bila anulirana sedam godina stara odluka Vrhovnog suda, kojom je na saveznom nivou priznato pravo na sklapanje istopolnih brakova. Opasnost od upliva verske agende u politiku ili pravo nije ograničena samo na erodiranje autonomije sekularnih institucija. Taj upliv razumnu političku debatu čini nemogućom. Nema ničega pogrešnog u tome da neki političar, ili pravni stručnjak, veruje u to da su religiozne vrednosti važne. Ali postoji ozbiljan problem kad se verskoj ortodoksiji daje primat nad svim drugim pristupima. Izraelski filozof Avišaj Margalit je u svojoj knjizi Kompromis i truli kompromisi (srpsko izdanje objavio je Albatros plus, prim.) to dobro opisao. „U politici shvaćenoj kao ekonomiji“, materijalni interesi su „predmet pogađanja, o svemu se može razgovarati - dok se u verskoj vizuri, fokusiranoj na ideju svetosti, o onome što je sveto ne može razgovarati“. To je, onda, objašnjenje zašto su političke prilike u SAD trenutno tako opasne. Sekularna levica i religiozna desnica vode sve intenzivniji kulturni rat koji se vrti oko seksualnosti, roda i rase, i u kome se o politikama više ne može razgovarati. Kad se dođe dotle, institucije počinju da se urušavaju, a teren postaje spreman za harizmatične demagoge i politiku nasilja. Ijan Buruma publicista i pisac čija poslednja knjiga je The Churchill Complex: The Curse of Being Special, From Winston and FDR to Trump and Brexit ©Project Syndicate, 2022.