Isplivavanja

Sećam se jednog druga iz srednje škole, nazalnog glasa, s rečenicama koje su uvek počinjale sa „ono“, kako se žalio na izvesni lokalitet na moru, ne baš od renomea, i prepričavajući u školskom dvorištu te svoje smešne dogodovštine izgovorio za nas tada antologijsku rečenicu: Ono, plivaš ti, pliva govno. Ostale su posle, u našem internom zezanju, primenjive te njegove reči na razne okolnosti, ne samo higijenske, već pre svega društvene, posebno na one situacije u koje čovek samog sebe dovede sopstvenim izborom i iz kojih mu makar neko vreme nema izlaza, pa onda životari okružen raznovrsnim fekalnim alegorijama. Koga je moglo da iznenadi to što novopečeni gradonačelnik Beograda ne zna da je Ratko Mladić počinio bilo kakav zločin, ili što zna da je dotični masovni ubica, lažljivi egzekutor nevinih i kukavica koja se krila u mišjoj rupi dok ga nisu iz nje za uši izvukli, veliki branitelj srpskog naroda? Aleksandar Šapić koji je pre nekoliko godina nastavak svoje političke karijere najavio slikovitim opisom političke krpe, to što sada tvrdi da zna ili ne zna nije tako kuražno saopštavao u danima Mladićevog hapšenja, kada je bio funkcioner DS, pa ni u vreme kad je Narodna skupština i vlast kojoj je pripadao usvojila Deklaraciju o Srebrenici u potpunosti zasnovanu na presudi Međunarodnog suda pravde kojom je Šapićev branitelj srpskog naroda osuđen za genocid. Krpa, uostalom, od trenutka kad stekne svojstvo krpe, ima upravo takvu neupitnu sudbinu da joj se s vremenom obaveze uglavnom preusmeravaju sa manjih ka većim prljavštinama. Suština Šapićevog odgovora Inicijativi mladih za ljudska prava nije ništa drugo do njegovo (bez)lično pozicioniranje u sveopštoj egzaltaciji parapolitičkog vraćanja države i društva u brlog nacipopulizma 90-ih, iz kojeg, istina, godinama vire blatnjave njuške mnogih mediokriteta željnih da posrnuloj građanskoj Srbiji zadaju poslednji udarac, da prekriju blatom i pomijama svaki preostali trag razuma i razboritosti. Novi gradonačelnik je kao jedan od svojih prvih gestova, nakon što se proslavio idejom da za poplave u Beogradu optuži meteorološki zavod, odabrao da stane uz ratne zločince i batinaše, da se zauzme za primitivno huligansko znamenje i terorisanje građana koji, u gradu u kojem je on vlast, sopstvenu fasadu ne smeju da okreče, uprkos prethodnoj opštinskoj odluci, u strahu od odmazde režimskih falangi: istih onih koje uz eufemistički naziv privatno obezbeđenje divljaju po Novom Sadu, osiguravaju pustošenje institucija, mlate, hapse i prete lomljenjem vratova, odmenjuju i ponižavaju policiju, izbacuju na ulicu, u ime sudskih izvršitelja, građane prevarom lišene prava na krov nad glavom. Između uličnog i državnog kriminala više nema vidljivih tačaka separacije. Ne znam koliko je realna pobuna u policijskim redovima, ali verujem da ona, ako je bude, uz sva poniženja koja ova institucija trpi od strane ministra crnokošuljaša koji se ovih dana hvali poslovnim ponudama stranih obaveštajnih službi, neće biti toliko stvar političke odluke koliko ishod primoranosti pripadnika policije da od kriminalne države brane sopstvene živote i živote svojih kolega, neposredno izložene pretnjama državnih egzekutora. Bednik koji je nekad proterivao zemunske i vojvođanske Hrvate, sada sa mesta predsednika Republike najavljuje novo pisanje udžbenika istorije. Papagajski ponavlja baljezganja svoga kriminalnog mentora, još jednog osuđenog zločinca i ideologa etničkog čišćenja. U času kad Srbijom neprikosnoveno vlada sistematsko poništavanje sećanja, nije slučajno i svakako nije lišeno strašne simbolike bahato uništenje 7.000 godina starog arheološkog lokaliteta, pre nekoliko dana nestalog pod betonom nekog imbecilnog investitora. I zato zamišljam ovih dana onog mog druga kako izgovara svoju rečenicu o plutajućim govnima, a mi, okupljeni oko njega, ne samo da se ne prepuštamo adolescentnom kikotu, već ostajemo potpuno ozbiljni, zagledani u pod, pred tom slikom pasivnog pristajanja na raspomamljenost plutajućih fekalija, zapitani gde je kraj. Da li je kraj negde blizu, pred nama, ili je već odavno iza nas. Da li smo kao društvo prošli, a da nismo ni primetili, kroz ogledalo sopstvenog srama, neodlučnosti i apatije, ogledalo koje je predugo pred nama stajalo i pozivalo na suočavanje, a mi nismo smogli snage da se s njime suočimo, sve dok se nije pretvorilo u neprimetnu membranu kroz koju se prođe neosetno, gotovo bezbolno, i evo nas sada u svetu sazdanom od nesavladanih lekcija, u nekim gradovima, nekada lepim, nekada našim, koji su iščezli pred našim očima.