Odmeravanja kazne za osuđena lica

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 1. decembra 2019. godine, na snagu je stupila odredba čl. 55a, sa naslovom „Višestruki povrat“, kojom je predviđeno da za krivično delo učinjeno sa umišljajem za koje je propisana kazna zatvora, sud će izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne pod sledećim uslovima: 1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jedne godine, 2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina. I dok u pogledu uslova koji bi trebalo da budu ispunjeni da bi došlo do primene ovog člana u praksi nije bilo većih nedoumica i problema, sa definicijom „polovina raspona propisane kazne“ to nije bio slučaj. U vezi sa tim, na sednici Vrhovnog kasacionog suda, dana 20. novembra 2020. godine zauzet je stav da se polovina raspona propisane kazne izračunava tako što se od maksimuma propisane kazne oduzme minimum propisane kazne i da se isti podeli sa brojem 2. U praktičnom smislu to bi značilo da ukoliko optuženom treba odrediti kaznu zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa iz čl. 204. st. 1. tač. 1. Krivičnog zakonika, primenom citiranog člana, a za koje delo je propisan raspon kazne od jedne godine do osam godina, razlika između njih bi bila sedam, odnosno da bi kazna koja bi bila minimum na koji bi optuženi mogao biti osuđen tri godine i šest meseci. Međutim, ovde se kao logično nameće, pre svega, pitanje da li su citirane norme u toj meri nejasne i nadalje da li je navedeno tumačenje suda imalo za cilj da dođe do namere zakonodavca i istu, kao takvu, primeni? Tako, ukoliko bi izvršili jezičku analizu dela definicije „polovina raspona propisane kazne“ i to svih pojedinačnih reči, koje, eventualno, dovode u zabunu ili nisu jasne, utvrdili bi da reč „polovina“ označava tačku sa koje je rastojanje do početka i do kraja merene distance jednako i da reč „raspon“ označava rastojanje između dve tačke, te da oni uz nesporne „propisana kazna“ predviđaju tačku sa koje je rastojanje do minimuma propisane kazne jednako daleko kao i do maksimuma propisane kazne. U primeru koji je prethodno naveden, ukoliko bi se kao sredina raspona propisane kazne uzela kazna od tri godine i šest meseci (kako to sud tvrdi), jednostavno je uvideti da je rastojanje od minimalne kazne do sredine raspona dve godine i šest meseci, a od sredine raspona do maksimalne kazne četiri godine i šest meseci. Razlika je drastičnija ukoliko bi se ovakav stav primenio kod izračunavanja kazne za, recimo, krivično delo ubistvo iz čl. 113. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvora u rasponu od pet do 15 godina, s obzirom na to da bi se došlo do toga da je polovina raspona propisane kazne pet godina, odnosno minimalna kazna. Još jedan od primera koji dovodi u pitanje zaključak suda postoji kod krivičnog dela poreska utaja iz čl. 225 st. 2. KZ, za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od minimalno dve godine do maksimalnih osam godina. Po stavu suda, to bi značilo da je polovina raspona propisane kazne tri godine, odnosno da je ista manja nego kod krivičnog dela teška krađa, koja inače propisuje minimum kazne od jedne godine, odnosno blaže kažnjavanje nego kod poreske utaje. Primeri koji osporavaju ovakav stav suda su brojni, a sa druge strane njegova argumentacija bi bila teško prihvatljiva. Nadalje, s obzirom na ovakav stav suda, postavlja se pitanje svrhe i namere donošenja ovakve odredbe od strane zakonodavca, tj. da li je želeo da još jednom ukaže da je sud potpuno slobodan prilikom odmeravanja kazne za osuđena lica, a sve imajući u vidu da je već donošenjem Krivičnog zakonika sudskoj vlasti data sloboda u pogledu određivanja visine kazne na taj način što ona nije određena fiksno već u određenom rasponu, uz mogućnost ublažavanja kazne, ili je, suprotno tome, njegov cilj ovakvim izmenama bio da u određenim situacijama istu umanji, kroz sužavanje prostora suda u pogledu kazne na koju se osuđuju lica, verovatno nezadovoljan kaznenom politikom sudova u slučaju višestrukog povrata osuđenih lica? Odgovor na ovo pitanje nadalje implicira i odgovor na pitanje iz naslova teksta - da li je sud, na ovaj način, preuzeo na sebe ulogu koja mu ne pripada i to ulogu zakonodavca, menjajući kroz tumačenje zakonske odredbe koje je smatrao neprihvatljivim ili je dao tumačenje nejasnih zakonskih odredaba sa ciljem utvrđivanja ili razjašnjenja stvarne želje zakonodavca? Na kraju, ukazao bih na događaj čiji sam akter i sam bio, a koji je u velikoj meri uticao na formiranje ovakvog mog stava, jer je na najpraktičniji način objasnio posledice jednog i drugog stanovišta: jednom prilikom, neposredno posle stupanja na snagu pomenutih izmena i donošenja zaključka od strane suda, sedeli smo u restoranu, kolege pravnici, nastavnik geografije i ja i diskutovali na ovu temu. Nastavnik se nije previše uključivao, da bi u jednom trenutku, verovatno vođen željom da se ova diskusija što pre okonča, pitao: „Da li taj stav podrazumeva da bi, ukoliko sada konobaru kažem da donese između 800 grama i kilogram jagnjetine, isti trebalo da donese 100 grama?” „Dobro si razumeo, ali…“, odgovorio je neko, „poručiću kilogram, za svaki slučaj…“, dovršio je nastavnik.