Svaka odluka je politička

Finiš minulog izdanja Festivala evropskog filma na Paliću krunisao je svojim prisustvom Mišel Azanavisijus, francuski reditelj i dobitnik Oskara za film Glumac od pre deset godina, koji je tom prilikom nagrađen „Lifkom“ za doprinos kinematografiji Starog kontinenta. Azanavisijus, poznat po dva parodijska filma o tajnom agentu 117 (2006-2009), snimljena pre svetske slave i Oskara za Glumca (2011), dočekan zatim na nož zbog filma Potraga (2014), da bi potom odao počast Žan-Liku Godaru zbog kojeg je i počeo da se bavi filmom dekonstruišući ga istovremeno u filmu Siloviti (2017), a onda napravio i izlet u dečji film Zaboravljeni princ (2020), na Palić je stigao sa najaktuelnijim Rezom, rimejkom danas kultne zombi meta-komedije One Cut of the Dead (slobodan prevod bi bio Jedan rez mrtvih, iz 2017). Nonšalantan, kako smo ga i zamišljali, s gotovo budističkim mirom i osmehom francuskog bonvivana, Azanavisijus je precizno odgovarao na svako postavljeno pitanje prilikom našeg susreta u dvorištu palićke Letnje pozornice. Poznato je već da je prvobitni naslov novog filma morao da promeni tik pred premijeru, na otvaranju Kanskog filmskog festivala. Naslov Z isprva nikome nije smetao, jer je to u Francuskoj oznaka za film najniže kategorije, a ujedno i asocijacija na zombije o kojima je u filmu reč. Međutim, to slovo preko noći postalo je simbol agresije, kada je ruska vojska s tim obeležjem otpočela napade na Ukrajinu. Iako svestan da je umetnost uvek pod pritiskom politike, Azanavisijus nije uopšte dugo odlučivao o daljoj sudbini naslova svog filma: „Znate, sve je politika. U slučaju tog naslova, svaka odluka bila je politička“, kaže Azanavisijus na početku razgovora za NIN. „Da sam ostavio Z, tumačilo bi se na jedan način. To što sam ga promenio, tumači se na drugi. Dakle, obe opcije su vrlo političke. Kada smo prošle godine počeli da radimo na filmu, odmah smo se svi lako složili da naslov treba da bude Z. Nije bilo ni reči tada o bilo kakvom drugom značenju tog slova. I onda se ono odjednom pojavilo kao rusko obeležje u napadu na Ukrajinu. Ali ja čak ni tada nisam uopšte pomišljao da to može da unese neku zabunu. Jednostavno, ono je u mojoj glavi imalo samo jedno značenje. Čim je objavljeno da smo selektovani za Kan, vest o filmu koji nosi to odjednom zloglasno slovo obišla je svet za pola sata! I tek tada, Z u kontekstu novih događaja potpuno je promenilo značenje istog slova u naslovu mog filma. Pisali su mi ukrajinski reditelji i molili me da promenim takav naslov, i tada sam postao svestan dva izbora koja su bila preda mnom – promeniti ili ne promeniti! Lično, ne promeniti naslov bio bi dokaz moje ravnodušnosti prema onome šta se dešava u Evropi. A ja nisam ravnodušan uopšte. Za mene, promena naslova bila je jedina opcija. I ponosan sam što sam to uradio.“ Da li vas je priča o alternativnoj realnosti u filmu Jedan rez za mrtve navela da obradite taj film? Nisam razmišljao o priči u tom smislu. Pripremao sam jednu drugu komediju, koja bi se dešavala na filmskom setu. I slučajno, moj producent, znajući da radim na tom tekstu, poslao mi je link za japanski film, za koji je upravo bio otkupio autorska prava na rimejk. I kad sam ga pogledao, veoma mi se dopao. Bio je to mali, studentski film, s mnogo mogućnosti za dalju obradu. Naravno, morao sam nešto da promenim, ali Rez je vrlo veran originalu. Zadržao sam sve što je izgledalo dobro. A promenio sam ono za šta sam mislio da može da unapredi priču. Za mene, originalni film bio je izuzetno duhovit i smešan, a opet dirljiv. I u toj kombinaciji, takva priča ne postaje budalasta. Konstrukcija scenarija je izuzetno pametno izvedena. Postojalo je mnogo dimenzija i osetio sam da ja to mogu da uradim. Taj japanski film bio je vrlo intiman. I zato je bilo izazovno ostati dosledan priči, koja je u osnovi pripadala nekom drugom. Ono što volim u vašim filmovima jeste taj meta-pristup narativima. Gotovo uvek bavite se kinematografijom i uvek je preispitujete. Šta zapravo želite da otkrijete u umetnosti filma? Nikad nemam određene ciljeve. Lično bi mi bilo dosadno kada bih se trudio da kažem nešto ili nešto da otkrijem. Mnogo se bolje osećam kad se opustim i prepustim priči. Pa donekle i da se izgubim u njoj, ne znajući zapravo za čim tragam i zbog čega. To je kao da ste u šumi i lutate. I možda ćete na nešto naići, na nešto dobro. Uvek ću se uputiti u tom pravcu... Dakle nemam konkretne ciljeve. Ne postoji ništa što bih želeo da kažem. Bilo bi previše lako kada bih neku veliku misao izgovorio u dve rečenice. Ali, duboko sam ubeđen da je bitnije od onoga što želite da kažete, način na koji ćete nešto izgovoriti. Stav autora je veoma važan. Recimo, posle Romea i Julije svaka ljubavna priča je ista. I možete sve da promenite u tom tekstu, mogu da budu dve žene, dva muškarca, bilo šta, ali u suštini ostaje isto. Međutim, način na koji ćete ispričati tu priču definiše vas kao autora, ono što jeste i iskazuje stavove vaših vizija. Bio sam veliki fan vaših filmova o agentu 117 i posebno zato što je to angažovana komedija. Koliko je bilo teško spojiti vaše društveno-istorijske komentare sa tim žanrom? Znate, postoji jedno pravilo u komediji – ako je već radite, onda ona mora da zasmeje publiku. To je prvo pravilo. Pravljenje angažovane komedije, međutim, veliki je trik. Može da se desi da bude inteligentno osmišljena, ali – da nije smešna. I tu ste već omanuli! U slučaju mojih filmova o izmišljenom agentu, naravno da sam hteo da prokomentarišem neke događaje, ali pre svega sam želeo da ih izvedem kroz žanr burleske. Odmah sam osetio da je ta vrsta teksta spoj fizičkog humora i komičnih replika, koje su bile gotovo školske, ali to je dobro radilo. Burleska traži da likovi budu klišeizirani, čemu sam takođe pristupio i to je takođe funkcionisalo. Onda sam sve to podigao na jedan viši nivo, kreirao dinamiku i non-stop razmišljao o tome da li će publika da se smeje svim tim podvučenim komentarima. Kada ste osvojili Oskara za Glumca pre deset godina, niste se zadržali u Holivudu, već ste otišli u Gruziju! Da li za vas nije bilo mesta u Americi? Da, otišao sam u pravu Gruziju, a ne u neki studio koji bi je glumio! (smeh) Znate, ja ne sudim ničemu i nikome. Mnogi moji omiljeni reditelji, scenaristi, glumci... žive i rade u Holivudu. I očito znaju kako da naprave filmove. Ali ja sam pratio svoj trag. I da budem iskren, imao sam mnogo ponuda u Americi, ali to su bili neki potpuno drukčiji scenariji od onih koje sam ja realizovao i većina njih je ispala kasnije dobra, u režiji drugih autora. Ali, imao sam čudan osećaj da su sve ponude dolazile zahvaljujući Oskaru, a ne zbog filmova koje sam snimao i onoga što je moje autorsko biće. I onda sam rekao sebi da ću sačekati i možda jednog dana snimati u Holivudu. Ali u tom trenutku nije mi se činilo kao dobra ideja. S druge strane, način na koji mi snimamo filmove u Francuskoj i dalje se vodi kao umetnički. A Holivud je ipak industrija. Mnogo mi je važnije da uživam u životu i onome što radim. I da budem koristan i sebi i filmu. Da li danas mislite da vam nisu oprostili Oskara u vašoj matičnoj zemlji? Već sledeći film je bio „sahranjen“ u istom Kanu koji vas je prethodno slavio zbog filma Glumac. Kao da su malo bili preterali u kritikovanju filma Potraga... Znate, često mi ljudi govore to da su kritičari preterali u kritikovanju tog filma. Neki su mi čak rekli da su mnogi bili nepristojni i da je delovalo kao da se utrkuju u što grubljim recenzijama. A onda mi obavezno svi kažu kako ne bi bilo tako loših kritika da sam taj isti film snimio pre Oskara! Evo i pre dva meseca, francuska kritika je ocenila različito Rez, ali neki su opet bili žestoki u kritikovanju. Međutim, nije bilo toliko strašno kao onda, kada se pojavio film Potraga. Meni je tada bilo baš teško u Kanu. Možda im se film iz nekog razloga nije zaista bio dopao. Ali, kada odete u Kan, tog trenutka vaša stvarnost se menja. Sve odjednom postaje preveliko. Ogromno. Prenaglašeno. U Kanu se ne kaže da je neki film dobar, već mu se aplaudira minutima stojeći. Ne kaže se da je neki film loš, nego se pišu ekstremne recenzije u kojima se pozivaju ljudi da ubiju reditelja (smeh). Naravno, kada sa 44 godine dobijete Oskara za francuski film, to nije uopšte normalno. Tako da mi je možda i bilo potrebno to kasapljenje kako bih se vratio u realnost. I jedino što mi je bilo preostalo jeste da razmišljam o svom daljem poslu. I da preispitam šta sam zaista uradio loše. Kada već govorimo o realnosti, kako ste vi doživeli mogućnost da Mari le Pen postane predsednica Francuske? I kako uopšte vidite situaciju u vašoj zemlji u odnosu na Evropu? Nisam uopšte optimističan. Naravno da mrzim sve ideje koje dolaze od Mari le Pen, ali sada u Francuskoj, Makron meša sve, levicu i desnicu, kako bi kreirao socijaldemokratiju i ostao u centru. S druge strane, i levica i desnica mnogo koriste frustracije među ljudima, koje su nadošle s godinama. I u takvoj situaciji, meni lično je dosta teško da se vežem i za jednu opciju, jer se ne nalazim ni na jednoj strani. Znam da su mnogima poznati moji levičarski stavovi, ali u ovom trenutku mi se čini da se oba krila, sa svojim ekstremima, kreću ka centru, čineći i njega ekstremnijim. Tako da znam tačno gde su i dalje moja viđenja, ali ne prepoznajem se više u tako haotičnoj situaciji. Kuda onda Francuska ide? Veoma je teško predvideti dalju budućnost. Mislim da ćemo morati da istrpimo jedan period kada će ekstremisti vladati i kada će narod konačno shvatiti zbog čega to nije dobro. Onda će potražiti druge opcije. Nadam se samo da neće biti kasno. Dragan Jovićević