Postavljeno u bezdan

Parfemski magnat ulaže novac u intelektualnu seriju s osnovnom namerom da holivudska zvezda kasnije snimi par reklama za njegovu mirišljavu vodicu; francuski reditelj kaže da se njegova žena uvek tokom snimanja iseli sa decom pošto tvrdi da je tada nepodnošljiv; lična asistentkinja holivudske zvezde je zombirana i androgina dvadesetpetogodišnja rediteljka koja čita Žila Deleza i uskoro će dobiti priliku da režira debitantski film „o devojci koju roditelji šalju na Zemlju da bi je spasili od građanskog rata, nakon čega ona mora da se prilagodi i pronađe neki vid sreće“; Kristen Stjuart u jednoscenskom pojavljivanju igra pop zvezdu čiju publiku na koncertima „čine jedanaestogodišnjakinje i njihove majke i babe koje bi pre crkle nego slušale njenu muziku“. „Imam trideset i jednu godinu. To ništa ne valja“, zaključuje; nemački glumac koji ne može da radi ako nije na „kreku“, a povremeno završi i u bolnici posle sesija autoerotskog vešanja o šipku plakara, tvrdi „da živimo u dosadnim, mračnim vremenima“. „Gde nam je osećaj za avanturu? Gde je haos? Industrija je preuzela film. Advokati, masovne datoteke, franšize, platforme... A nezavisni filmovi nisu ništa bolji. Propovedaju dok vam se ne smuči“. Početak teksta o seriji Irma Vep (autor Olivije Asajas; HBO) jeste eksperiment traganja za imanentnom zanimljivošću i odgovora na pitanje da li bi osam sati događaja tog tipa bili izazovni za gledaoca koji ne poseduje predznanje o pradavnoj istoriji filma, te o biografiji autora serije. I, čini se da su idealni konzumenti osobe koje ili nemaju nikakvo predznanje, ili spadaju u par promila onih koji se posvećeno, verovatno i profesionalno bave Asajasovim opsesijama. Što je problem, budući da živimo u vremenu dominacije poluintelektualaca koji od dramskog dela žele da dobiju i ubijanje slobodnog vremena putem aristotelovske priče. Irma Vep je, pak, nešto drugo – meta-serija koja zahvata sve, od antičkih korena dramaturgije do postdrame 21. veka. Krajem 1915. i početkom 1916. godine Luj Fejad stvara serijal iz deset delova Vampiri (Les Vampires), eskapističku igračku za naciju opterećenu Prvim svetskim ratom, inspirisanu surovim pariskim uličnim bandama iz „belle époque“ ere. Međutim, izleti u smeru fantastike, te glavna junakinja Irma Vep, utegnuta u odelo „žene mačke“ (anagram reči „vampir“), dodali su „kemp“ osnovnom sloju ubistava, pljački i prevara. „Vampiri“ su, svakako, zapisani kao jedno od velikih, uticajnih dela „pregrifitovskog“ nemog filma, posećivano od strane umetnika u predstojećim decenijama, pa tako i od Olivijea Asajasa koji je 1996. godine kroz priču o reditelju koji snima filmski rimejk ispitivao stanje francuskog filma u svom vremenu. Danas, Asajas – stvarajući seriju o stvaranju serije – sasvim uranja u „mise en abume“ (direktni prevod vizuelno-filozofskog konstrukta „slike u slici u slici“ jeste „postavljeno u bezdan“). Megi Čung iz 1996. godine zamenjena je Alisijom Vikander koja igra Miru (jasno: Irma – Mira), Šveđanku koja je izgubila početni nacionalni identitet i sada je smatraju za američku glumicu (poput Vikander). Rene Vidal (genijalni Vensan Makenj) je – nakon Žan-Pjera Leoa kojim se u filmu iz 1996. godine uspostavlja veza sa Trifoom – Asajasova direktna emanacija, s rizičnim uplivima u detalje privatno-profesionalne istorije. Vidala, kao avet ili anđeo čuvar iz prošlosti, posećuje bivša žena (u tumačenju Vivijen Vu iz Poslednjeg kineskog cara) kao dramska verzija Megi Čung koja je, opet, u filmu iz 1996. godine igrala dramsku verziju same sebe. Sav taj postmoderni ambis, začudo, ima poentu ili dve, od poslednjeg dijaloga koji utvrđuje Asajasove stavove u pogledu prevlasti života ili umetnosti (ili, stavove koje želi da prikaže javnosti; stavove koji odgovaraju završetku Vidalovog dramskog putovanja?), do motiva duhova poteklih iz mašte ili prošlosti, bez kojih se pretvaramo u algoritme što opsedaju na početku teksta pomenutog germanskog hedonistu. Uz flegmatični nastup Alisije Vikander kojim se, ciljano, stvara početna distanca gledaoca prema glavnoj junakinji, uz varljivo neinventivni solipsizam autora, Irma Vep je, pre svega, majstorski rad o emocijama i nagonima. Pavle Simjanović