Он је ту, на свом месту, уклесан у брдо и окружен столетном шумом: тако постојан истрајава вековима. Исти је као на сликама које показујем студентима, или оним менталним од пре четрдесет година, из дечачког сећања на туристички обилазак с родитељима. Реке данашњих гледалаца, хиљаде њих, прилазе му страга, из правца где се некад налазила скена и од које су, а с обзиром на то да је била саграђена од дрвета, остали само камени темељи. У театрон, огромне камене, полукружне трибине уклесане у брдо и с капацитетом од десет хиљада гледалаца (!), данашња публика улази кроз пародосе, два пролаза са стране. Кроз њих је у антици, подељен у два полухора, хор ступао у свој извођачки простор – кружну, централно постављену орхестру... Он је, наравно, театар у Епидаурусу, најспектакуларније, највеће и најбоље очувано античко грчко позориште из класичног периода, на полуострву Пелопонез.