Када сам почео да пишем, осетио сам да некако не могу да пишем фикцију. Да је то нешто што не могу себи да приуштим. У детињству, у прошлости, суочен сам са много различитих врста насиља, сиромаштва, одбачености. Помислио сам да не треба писати ни о чему другом и осетио сам да морам да се бавим људима које сам знао, људима што су патили – рекао је раније за НИН француски писац Едуар Луј, који у новој књизи A Woman’s Battles and Transformations приповедa о својој мајци. „Очигледно је било да треба приповедати аутобиографски. Нисам имао избора! Осећао сам да уколико ја не кажем нешто о својој мајци, оцу, брату, нико други о њима неће проговорити. Пошто сам објавио прву књигу, схватио сам да аутобиографија има политичку снагу какву фикција нема. Читате аутобиографију и она вас тера да признате да људи из тих прича заиста постоје. Стварно пате и гладују. Читалац је суочен. Нисам пре знао... Схватио сам да су читаоци узнемирени сазнањем да је моја књига аутобиографска.”