Šampioni u vređanju političkih protivnika

Nejasno je samo odakle masovna iznenađenost zbog izbora Vladimira Orlića za predsednika Skupštine Srbije. Jer, 39-godišnji doktor elektrotehnike je kao nacrtan za funkciju „dirigenta“ u parlamentu koji iz faze jednoumlja prelazi u (fasadni) višepartizam: osim što zaista poznaje skupštinske procedure, zahvaljujući iskustvu (poslanik od 2014, potpredsednik parlamenta u prethodnom sazivu), Orlić se dokazao i kao specijalac za ućutkivanje opozicije. U predizbornoj kampanji pokazao je da ne zna za prepreke – nikakva pravila, kućno vaspitanje, poštovanje sagovornika i društva u celini ni u jednom trenutku ga nisu pokolebali u nameri da onemogući predstavnike opozicije da iznesu stav u TV emisijama u koje su privremeno pušteni. Kao član SNS-a od osnivanja, Orlić je lojalnost Aleksandru Vučiću dokazivao mnogo duže od jedne kampanje. Šira javnost mogla je da prati njegovu transformaciju od poslanika koji na relativno pristojan način prati zadati trend davanja podrške zvaničnoj politici i Vučiću kao takvom, do „jastreba“ koji niti bira niti štedi uvrede na račun kritičara vlasti, bilo da je reč o političarima, novinarima, predstavnicima nevladinog sektora. Da ni obični smrtnici nisu baš sigurni kad mu se nađu na putu ukazuje slučaj profesorki Visoke medicinske škole u Ćupriji, koje je direktor škole Hristos Aleksopulos otpustio kako bi zaposlio njega, Aleksandra Martinovića, tadašnjeg šefa poslaničke grupe SNS i državnog sekretara Ivana Bošnjaka. Osim tog, po otpuštene profesorke i sudbinu školstva tužnog slučaja, ima i zabavnih primera koji govore o nedostatku blama novog skupštinskog spikera: početkom godine, recimo, održao je konferenciju za novinare bez novinara, što nam je, verovatno nenamerno, otkrio kamermanov „švenk“. Poruka koja se, izborom Orlića na treću najznačajniju funkciju u državi, šalje samom SNS-u i biračima oslonjenim na provladine medije, međutim, mnogo je povoljnija. Jer, reč je o čoveku sa regularnim obrazovanjem i to ozbiljnim (Matematička gimnazija, Elektrotehnički fakultet i doktorat stečen na njemu pre javne političke karijere). Orlić ima dokaz i o postojanju umetničke crte svog karaktera (član je Udruženja pisaca „Poeta“ na Čukarici), a stranački kolega Nikola Selaković ga je opisao kao „izuzetnog borca za demokratiju, za legalnost, za glas naroda“. Nije nevažna ni činjenica da je „izvorni“ član SNS, a ne preletač iz neke druge stranke, kakvi su često imali direktan prolaz ka važnim funkcijama, što među „pravim“ naprednjacima nije moglo proći bez izazivanja nezadovoljstva. Onako uporan i ambiciozan, umeće Orlić da ispuni i eventualni zadatak spuštanja tenzija, ukoliko se za nečim tako egzotičnim zaista ukaže potreba i ako takva direktiva stigne iz najvažnijeg kabineta. Na to ukazuju konsultacije sa šefovima poslaničkih klubova koje su, prema svedočenjima, protekle u sasvim pristojnoj atmosferi. A ako mu, u takvom slučaju, koncentracija popusti pred navikom da se arogantno i agresivno obraća političkim neistomišljenicima, u pomoć može da mu pritekne nova zamenica predsednika Skupštine - Marina Raguš, nekadašnja poslanica Srpske radikalne stranke (2008-2012) i članica komiteta za odbranu Vojislava Šešelja, poznata po izrazito kulturnom skupštinskom nastupu. Kada je, u julu 2012, saopštila da nije više u SRS, izgledalo je da se Marina Raguš povukla iz politike. Nastupala je kao politikolog, a u izjavi NIN-u, aprila 2015, pokazala je da joj je sve i te kako jasno: „... Imao je (Vučić) skoro idealnu priliku - politički uticaj i podršku Zapada, kao i dalje najuticajnijeg faktora na ovom prostoru. Umesto raskida sa nasleđenim katastrofalnim stanjem, dobili smo atmosferu koja od izbora na lokalnom nivou, preko svakodnevnih tabloidnih afera, do odgovora na ’nepodobna’ pitanja liči na ’rat svih protiv sviju’. I, to je nepodnošljivo.“ Onda je pristupila SPAS-u Aleksandra Šapića i na izborima 2020. Vratila se u poslaničke klupe i to kao šefica poslaničkog kluba - sve do kolektivnog „utapanja“ u SNS i novog političkog ciklusa, koji upravo počinje i ne zna se kuda vodi. Jedno, međutim, ne deluje previše izgledno – da će njen civilizovan nastup obeležiti novu fazu naprednjačke vladavine i uticati na promenu stila stranačkih kolega. Naprotiv – na sasvim suprotan zaključak navodi ostatak „podmlađenog“ skupštinskog prvog tima SNS, o kome nas je u ponedeljak obavestio Milenko Jovanov, novi šef poslaničkog kluba te stranke. Ni taj izbor nije veliko iznenađenje. Koliko god među naprednjacima žestoka bila konkurencija u disciplini pljuvanja po kritičarima, Jovanov je već uspeo da rezerviše mesto u ligi šampiona. Imao je mnogo bravura, ali je do sada neprevaziđeni primer potpune neodgovornosti u izmišljanju uvreda i optužbi ostala izjava iz marta 2017: „Najveća kriminalna banda u Srbiji danas je u okruženju Vuka Jeremića, a braćom Burgije, Paucima i drugim kriminalcima, kao i celokupnim narko-tržištem u Srbiji upravlja njegova žena Nataša Jeremić.“ Specifičan politički talenat iskazao je još dok se kalio u DSS-u, gde je, između ostalog, baš on najavio formiranje stranačkih „jezičkih patrola“ sa zadatkom da utvrde u koliko naseljenih mesta, posebno na severu Bačke, građani mađarske nacionalnosti ne govore srpskim jezikom. U preletače se upisao 2015, sa obrazloženjem da motiv za ulazak u vladajuću partiju nisu izbori, već „želja da se zaustavi propadanje Vojvodine“. Zastupanje radikalnih političkih stavova i spremnost da se politički protivnici napadnu svim sredstvima doneli su mu prvi rezultat još u maju 2016, kada ga je Vučić uporedio sa sobom iz mladih dana, rekavši i da „ima izvanrednu energiju“, te da je „borac bez mane i straha“. Iako je te 2016. godine izabran za potpredsednika SNS, za širu javnost njegov dalji politički uspon nije delovao tako munjevito: poslanik u Skupštini Srbije postao je „tek“ 2020. I spremno je dočekao priliku da uvredljivim govorima doprinese zagađenju javnog prostora i zasluži poziciju prvog među skupštinskim naprednjacima. Taj princip napredovanja shvatila je i Sandra Božić, nova potpredsednica Skupštine iz redova SNS. I mnogo se i prilježno trudila da, kombinacijom izražavanja divljenja Vučiću i napada na opoziciju, obezbedi sebi političko lansiranje uvis. Doduše, imala je i gafove koji su inspirisali salve duhovitih reakcija na društvenim mrežama, kao, recimo kada je tražila da se preispita odakle Mariniki Tepić „ogroman stan od jednog hektara u Novom Sadu“. Silna sprdnja na njen račun, inicirana nepoznavanjem jedinica mere, ostala je daleko od očiju šire javnosti i nije je obeshrabrila od upuštanja u dalje verbalne bravure. Da je reč o osobi kojoj sledi uspon u hijerarhiji bilo je, uostalom, jasno i kada je, sa kolegom Aleksandrom Martinovićem, unela inovaciju u političku teoriju i praksu, stupajući u štrajk glađu vlasti protiv opozicije (zvanično - „zbog nereagovanja tužilaštva i sudstva na fašističke ispade Boška Obradovića“). Na sličan način, žestoki napadi na kritičare vlasti i bezgranično divljenje prema Vučiću omogućili su napredak i mladoj Neveni Đurić, kojoj je pripala uloga sekretara poslaničkog kluba. Za nekog koga je Vučić pohvalio još više nego Jovanova („podsetila me na vreme kad sam ja bio mlad, ali ona je pametnija i bolja od mene“) možda ne izgleda kao dovoljno veliki napredak u karijeri, ali je više nego jasan putokaz za ostale polaznike naprednjačke Akademije za mlade lidere. A kaže nešto i o „smirivanju tenzija“ i „demokratskom dijalogu“. Vera Didanović