Hodočašće pokajanja

Iako sa već ozbiljnim zdravstvenim problemima i prošlogodišnjom teškom operacijom kolena, papa Franja ipak je posetio Kanadu. Razlog je previše važan da bi i čoveka njegovih godina (84) i zdravstvenog stanja, koji je već govorio o tome da bi se mogao povući, išta sprečilo da uradi ono što je prošlog aprila obećao delegaciji kanadskih starosedelaca koja ga je posetila u Rimu. Sa gotovo vek i po zakašnjenja, otkriveno je šta se događalo u školama koje je crkva organizovala za domorodačku inuitsku decu, koja su tu prevaspitavana na način koji mnoga od njih nisu preživela. Tema koja je otvorena, naterala je Katoličku crkvu, ne prvi put, i ne samo nju, da se suoči sa onim što su njeni predstavnici radili nezaštićenim i bespomoćnim zajednicama. Od prvih škola osnovanih 1881. do zatvaranja poslednje, 1997. godine, više od 150.000 dece nasilno je odvedeno u te ustanove zbog navodnog asimilovanja, prilagođavanja evropskoj kulturi i obrazovanja. Od roditelja su oteti, a u institucijama su maltretirani, izgladnjivani, prebijani, seksualno zlostavljani, mnogi su i umrli. Glad, infekcije, zanemarivanje, to je ono što je otkrila kanadska Komisija za istinu i pomirenje, osnovana 2008, koja je nazvala „kulturnim genocidom“ ono što je prošla zajednica indogenih naroda. Smisao je bio da se uništi njihov identitet, da se potpuno utope u novo društvo, a metode su ponajmanje ličile na školske. Danas se ta mesta mogu smatrati kampovima za prevaspitavanje u kojima su zarobljenici bila deca. Porodice su bile nemoćne, nije bilo načina da pomognu svojoj deci, od onih koji su se vratili saznavali su šta su prošli, a mnogi se nisu vratili. Među njima bilo je dece koja su izvršila samoubistvo. Sve su to znale inuitske zajednice, ali ne i ostatak sveta, ne i kanadski građani koji su za sve saznali kada su počele da se otkopavaju grobnice u kojima su sahranjivani oni koji nisu mogli da izdrže. Vlada je, međutim, znala da deca umiru, prema podacima još od 1907. godine, dok se još uvek vodila evidencija o tome. Koliki je tačan broj umrlih teško je utvrditi, procene se kreću od četiri do više od deset hiljada, ali je podatak koji je ostao zabeležen - da je još 1920. smrtnost bila tolika da se prestalo sa evidencijom - dovoljan da ilustruje kako su ti kampovi izgledali i koliko će vremena biti potrebno da se utvrde imena svih žrtava. Za zajednicu Inuita, za koju se procenjuje da broji nešto više od 60.000 ljudi, rasutih po teritoriji Kanade, Aljaske i Grenlanda, strašna prošlost nije završena. Dvadeseti vek je bio pri kraju kada je poslednja institucija tog tipa zatvorena, ali to ne znači da je i došao kraj njihovim strahovima i položaju koji ih i dalje čini ranjivim. Posle otkrića grobnica u kojima su bila tela više stotina dece i istrage i rada Komisije i izvinjenja predstavnika vlade i isplate odštete od oko tri milijarde dolara, kanadska vlada pozvala je 2015. papu Franju da poseti članove zajednice. Sada je ta poseta kao „hodočašće pokajanja“, kako ju je nazvao sam papa, završena i njegove reči izgovorene su pred žrtvama i celim svetom: „Žao mi je. Molim za oproštaj, posebno zbog načina na koji su mnogi članovi crkve i verskih zajednica sarađivali, ne samo sa svojom ravnodušnošću, u projektima kulturnog uništenja i nasilne asimilacije koje su promovisale vlade tog vremena, što je kulminiralo u sistemu internata.“ On se sastao sa preživelima, posetio grobove, obišao inuitske zajednice, održao govore, pokazao iskrenu žalost i pružio im kakvu-takvu utehu. Ivana Janković