Naš anđeo seksa

I šezdeset godina od smrti Norme DŽin Bejker, širom sveta poznate Merilin Monro, ne prestaje da intrigira i iznova se postavlja pitanje – šta je ta žena nosila u sebi, da je mit stvoren oko nje i dalje sveprisutan. Na jedno od tih pitanja pokušaće da odgovori i sjajni reditelj Endru Dominik u filmu Plavuša, koji stiže uskoro, baš u godini njenog odlaska. Ali taj film, rađen po romanu DŽojs Kerol Outs, u kome naslovni lik tumači Ana de Armas, samo je jedna od mnogobrojnih interpretacija koje su pokušale da odgonetnu šta je jednu ženu učinilo večnom. Tim dilemama pozabavio se i nekadašnji NIN-ov kritičar, Bogdan Tirnanić, koji je u svom tekstu od 14. avgusta 2003. ušao duboko u analizu života i prerane smrti, ali i odlaska u kuću slavnih jedne od najikoničnijih pojava i izdanaka pop-kulture 20. veka. Prenosimo tekst u celosti, uz neznatna skraćenja uslovljena izmenjenim okolnostima u odnosu na minulih dvadeset godina i nekoliko redakcijskih korekcija. Tirnanić piše: Ona je, pod nerazjašnjenim okolnostima, umrla u svom zagušljivom apartmanu 4. avgusta 1962. godine. Nije ostavila oproštajno pismo. Veruje se da je izvršila samoubistvo popivši bočicu smrtonosnih pilula. Ali, možda ju je ubio neki od njenih ljubavnika. Na primer, onaj koji će stradati 23. novembra sledeće godine. Je li Merilin Monro (1926-1962) prava ikona 20. veka, najveći mit popularne kulture kraja jednog milenijuma? Jeste. Ona je mrtva majka svih naših erotskih snova. Samo što kod ovakvih konstatacija treba ipak biti oprezan. Odrasla u nedaći i poniženju, u stalnom strahu od ludnice, uvek sa nečijim masnim rukama na kolenu, Monro je bila mit još za svog nesrećnog života. NJu je vrebao haos. NJena posthumna slava, taj mit koji i dalje živi, nešto je sasvim drugo. Upravo je u toj razlici, koju je Merilin prespavala da se više nikad ne probudi, stvarna suština fenomena MM. Taj se fenomen neprekidno obnavlja: Merlinka je večno vraćanje. Ali to nije večno vraćanje istog. Jer je tako nešto nemoguće: iz jedne njene biografije čitaoci neke male biblioteke u provinciji iscepali su sve fotografije Merilin Monro, čak i onu njenog groba. Nije teško dokučiti zašto i otkud. Posprdni nadimak izveden iz njenog imena - Merlinka - nije ovde, krajem pedesetih godina 20. veka, označavao ništa drugo do vulgarnu seksualnost prigradskih devojaka koje bije glas da su laka roba za kamiondžije. Monro oca nikada nije upoznala, njen deda po majci najveći deo života proveo je u ludnici, dok će baka (opet po majci) pokušati da je udavi jastukom na dan njenog prvog rođendana; detinjstvo je uglavnom provodila sama, posećujući povremeno majku u duševnoj bolnici. To je sada daleka prošlost, njena i naša podjednako, koja kao da nikada nije ni postojala. Ko je bila Monro? Prvo je bila žena jednog ubogog patroldžije, policajca najnižeg ranga, kome je na dan svadbe prosula na beli smoking sok od paradajza. On je crven kao krv. Kasnije se udavala još dva puta. Za DŽoa di Mađa, zvezdu bejzbola, s kojim je ostala u dobrim odnosima i posle brzog razvoda (on joj svake subote donosi crvene ruže na grob). Najzad, po treći put, bila je u braku sa Arturom Milerom, intelektualnom dikom, verovatno pritajenim komunistom, koji još misli da se oženio anđelom, nikad ne shvativši da se „njeno zastrašujuće ponašanje zasniva na klimavim temeljima dečjih strepnji“ (Di Mađo). Na početku je uboga starleta koja se - odevena samo u šanel 5 - slikala za onu duplericu Plejboja namenjenu posebno usamljenim muškarcima. Onda postaje Telo boginje seksa. Takvi na ovoj planeti, poput svih proroka, retko dočekaju četrdesetu. O njoj će biti ispisana tona hartije, čitave knjige. Bila je filmska diva koja se uspinje i pada, omiljena žrtva proćelavih kritičara, san miliona, slika požude. I član biblioteke. Hana Šigula: „Holivud nije mesto za žene koje imaju preko četrdeset i člansku kartu biblioteke.“ Uprkos tome, njen fatalni kraj jedne avgustovske noći 1962. godine izaziva nacionalnu konsternaciju otkrivajući čitavom svetu da je, iza politure glamura, u moru šampanjca bio jedan veliki životni nesporazum. Ali ne i misteriju njenih kasnih sentimentalnih veza (Kenedijevi), koje su je - po svoj prilici - nagnale da digne ruku na sebe i na jednu sliku sveta. Do tada je, uprkos povremenim krizama, sve to dobro podnosila. Jednom joj je Keri Grant rekao: „Svi bi voleli da budu Keri Grant. I ja bih!“ Ona je odgovorila: „Ja ne. Ja sam Merilin!“ Zna ona sebe. NJena karijera počela je DŽunglom na asfaltu (1950) i, mada se reditelj DŽon Hjuston prema njoj očinski ponašao kao da je nedostižna flaša viskija, sve se ipak svelo na pojavu konfekcijske pin-ap gerle, ovde u ulozi priglupe naložnice jednog matorog advokata podzemlja. Onda sledi Sve o Evi DŽozefa Mankijeviča, film čijoj slavi Merilin nije posebno doprinela. Teško je to kada je nasuprot tebe harizmatična Bet Dejvis. Velika promena nastaje sa Hatavejevom Nijagarom, jednim mokrim filmom. Posle dolaze zrele Hoksove komedije Majmunska posla i Muškarci više vole plavuše („Ali se žene crnkama!“ - rekla je tada Merilin), Kako se udati za milionera Žana Neguleska, Reka bez povratka Ota Premindžera... Igrala je i u dva remek-dela Bilija Vajdlera - Sedam godina vernosti i Neki to vole vruće. Izgleda da se tom prilikom udvarala reditelju. Znameniti sineasta, po kome se danas zove jedan trg u Holivudu, bio je na ivici iskušenja, ali ga je njegov scenarista A. A. Dajmond odvratio rečima. „Suviše si star i bogat da bi sebi opet priredio pakao.“ Slede Kjukorov Hajde da se volimo, Loganova Autobuska stanica, Princ i igračica Lorensa Olivijea. Kraj je opet sa Hjustonom u Neprilagođenima (1960) i opet sa Kjukorom u nedovršenom Nešto treba dati, dva filma čiji naslovi mogu biti veoma primamljivi za one koji se, najčešće uzaludno, trude da objasne enigmu života i mita Merilin Monro. Da li je ona ikada radila sa slabim rediteljem? Nikada. Uvek samo sa najvećima. Da li je Monro bila dobra glumica? Bila je. Čak i kada se nije mnogo trudila. Ali je oličavala klasični holivudski kliše glumice-tipa. Ona nije tumačila ovakve ili onakve karaktere u ovim ili onim tematskim sadržajima, već je iz filma u film prenosila jednu te istu ličnost - fatalnu naivku - koja pred kamerama živi jedinstven život u različitim kostimima od obično lakog materijala. Istini na volju, u slučaju Monro čak se ni te haljine nisu često menjale jer su bile beznačajne: Merilin je bila ono ispod. Ispod je bila čista seksualnost u filmskom ključu Novog sveta. Dramska spisateljica Sonja Domazet otuda smatra da sve što povezuje filmove MM jeste „njeno lice, podatno, ljupko, malčice smešno u želji da se dopadne“. Ali, u čemu je razlika? Domazetova je bila na putu da se tek rodi kada su ovi filmovi snimljeni; ona je samo fan posebnog mita MM. Otuda Bazenova nedoumica nije bila nimalo slučajna, jer je seksualnost Merilin Monro bila zbilja protiv svih postojećih pravila. Ne samo da u prenaglašenoj mekoći njenih oblina nije bilo ničega od svojstava ranijih vampova - Mi Vest, koja joj je bila nalik, jeste takođe nešto drugo, iz paralelnog sveta holivudske početne nevinosti - nego se njena bitna erotska osobina sastojala - ako tako možemo da kažemo - u nekoj vrsti lepljivosti sasvim organske prirode kakva se ranije nije zapažala ni kod poslovično zavodljivih holivudskih plavuša. Takve su bile hladne kao led. Merilin Monro je bila prva i poslednja prava filmska zvezda, i nije čudno da je, kao erotski mit, kao seks simbol nove poželjnosti, lansirana upravo pomenutom Nijagarom, filmom u kojem sve curi. Ali, to nije bio tzv. mesečni ciklus. Norman Mejler u svojoj knjizi o Merilin negde kaže da je ona kipela unutrašnjim sokovima: „Bila je naš anđeo seksa.“ I zbilja, taj Stradivarijus seksa beše kao stvoren da postane erotska činjenica prvog reda u svetu koji se, sredinom pedesetih godina, iz poratnog siromaštva uputio ka vremenu potrošnje i obilja. Senatora Makartija ćemo ovog puta zanemariti. Čak i više od njenih filmova, koji su saobražavali takav duh vremena, poziciju Monro u modernoj istoriji seksualnosti možda najbolje markiraju platna pop-princa Endija Vorhola, sa multipliciranim portretom anđela seksa, slike koju je neko globalno nazvao „Trideset je bolje nego jedna“. Sirota naivčina. Jer, mada jedinstvena i neponovljiva, čist unikat, Monro je, u svom vremenu, često izjednačavana sa koka-kolom i konzervama Kembelove paradajz čorbe - takođe omiljenim Vorholovim objektima - i, kao takva, nalik utvari, jedna fatamorgana, svedočila je posredno o akutnoj potrebi za svakovrsnim gomilanjem. Za savremenike njene filmske karijere, Monro je pre bila oličenje obilja vremena iznova pronađene mladosti, negoli objekt mogućeg ekskluzivnog uživanja; zapravo - bila je erotski simbol uživanja u obilju, seksualni kvalitet kao čista funkcija potrošačkog kvantiteta, nešto kao seks-izraz vrlog novog sveta bez oskudice. Ona je idealno čedo Oldosa Hakslija i Plejbojevog dugogodišnjeg ilustratora Alberta Vargasa. Ovakav ishod analize svojevremenog erotskog simbola Merilin Monro izaziva nedoumicu. Isto koliko se svet u kom je Monro figurirala kao simbol erotike vremena u međuvremenu promenio, toliko i njena seksualnost nije po današnjem prosečnom, masovnom ukusu. Danas pogotovu važi Bazenova tvrdnja da se erotika punačkih žena ne može shvatiti ozbiljno. Jedini zadovoljavajući odgovor koji sebi (i drugima) možemo pružiti pred ovim očevidnim paradoksom jeste onaj isti s početka ovih redova: Merilin nije večno vraćanje istog. NJen mit je vaskrsao pod drugačijim okolnostima od onih koje su ga uslovile sredinom prošlog veka. Nova Monro nije Merilin filma Sedam godina vernosti, gde promajom zadignute suknje stoji iznad rešetke podzemne železnice, već Monro filma Tomi povremeno ludog Kena Rasela, u kome se ta njena figura sa promajom zadignutom suknjom nad rešetkom podzemne železnice javlja kao ikonički simbol opet transformisanog sveta i nove religije čiji je prvosveštenik Erik Klepton, pilula nafora, a džoni voker zamena za krv Hristovu. Značaj koji je nekada Merilin Monro imala kao holivudska glumica (i član biblioteke), kao vamp ili erotski parametar ere prvobitne akumulacije potrošnje, kao zvezda ili olimpijac masovnog društva - sve to o čemu su mnogi zvani i nezvani ispisali toliko sumnjivih zaključaka i mutnih pretpostavki - ne uslovljava proces njene remitizacije, ponovnog rađanja, već se, upravo obrnuto, mit Merilin Monro sa sredine sedamdesetih godina (i dalje - sve do naših dana početka trećeg milenijuma) javio kao potreba za ponovnim čitanjem mitoloških naslaga jednog prohujalog vremena, kao instant-mit o slatkim pedesetim kada je svet poslednji put bio mlad. Ali - zašto baš Merilin Monro? A zašto (avaj!) Kenedi? Zašto Hemfri Bogart? Jer su - rekao bi Makluan - oni, svako na svoj način, ikoničke tvorevine, jer imaju snagu korporativne slike koja na svom majušnom prostoru upotpunjuje neko ogromno polje iskustva. U jednom intervjuu Norman Mejler, vraćajući se svojim pretpostavkama o navodnoj vezi Merilin sa jednim od pokojne braće Kenedi, ili s obojicom, kaže da Monro, baš kao i Kenedijevi, pripada američkom snu, svetu koji više ne postoji. DŽon Goti, poslednji veliki njujorški gangster, nije u to verovao. Zato je umro u zatvoru. Merilin i predsednik Kenedi su u politici opredmetili onu istu osobu koja na prijem stiže na praznom tanjiru. Smrt. Upravo u tome počiva suština njenog modernog fenomena. Mit Merilin Monro koji se događa na razmeđi dva milenijuma jeste svojevrsna operacija nostalgija, utopijski povratak svetu kojeg više nema, svetu izgubljenom za čitave generacije. Izgubljenom zauvek. Laku noć, majko. Pozdravi devojke. Večna Merilin. Bogdan Tirnanić Objavljeno u NIN-u br. 2748 14. avgust 2003. godine