Smrt u znaku knjige

Za osam godina, koliko je trajalo lutanje po grobljima u potrazi za motivima knjige na večnim kućama velikana ili njemu nepoznatih ljudi, Jugoslav Vlahović otkrio je mnoge specifičnosti nekropola. NJih su pratile ili formirale karakteristike datog podneblja, kao i svojstva mentaliteta i religija. U Španiji su dominirale knjige od kamena, u Nemačkoj od metala, u Mađarskoj, konkretno mestu Baja, bilo je ih i od drveta, u Francuskoj od porcelana. U Podgorici, one se često prave od stakla, što SPC ne podržava, kako Vlahović objašnjava, ne zalazeći u razloge neodobravanja takvog posthumnog znamenja od nadležnih za pitanja smrti. Za Jevreje je svojstvena Tora (Zakon) u formi svitaka, a na Jevrejskom groblju u Beogradu postoji i spomenik svetim spisima, čime taj narod, poistovećen sa verom, poručuje da knjige tretira u ravni čoveka. Druge religije svoje mrtve vezuju za Kuran, Bibliju, Knjigu mormona, na kakva je obeležja Vlahović usput nailazio. Ove i bezbroj drugih utisaka, poznati ilustrator ovekovečio je na fotografijama i od obilja materijala napravio izložbu Bibliotheca mortalis, koja u Narodnoj biblioteci Srbije traje do 30. septembra. Barabar sa svetskim primerima knjige kao večnog belega, predstavljeni su i mnogi memorijalni artefakti u ovom obliku iz Srbije. Iako ih ima i malih i gigantskih, pa se jedna pruža na komadu mermera od tri puta dva metra, nešto im je mahom zajedničko. „Umesto naslova, na koricama piše ime pokojnika ili epitaf, a ponekad i čitava pesma“, kaže Vlahović. Uklesani su neretko i raspon života, profesija ili osobine umrlog, a nekad i portret ili kakav dekorativni element sa jasnom simbolikom. Posredstvom knjige kao memorabilije, može se pratiti i razvoj umetničkih izraza i zanatskih tehnika. Nekada je knjiga prikazivana kao silueta, u dve dimenzije, kasnije u vidu bareljefa, da bi zatim postala trodimenzionalna. U prošlosti je ulagan trud u krasnopis natpisa, da bi ga zamenila digitalna uravnilovka, osim u slučaju jednog groba u Beču, gde je instaliran pokretni epitaf na svetlećoj traci koja radi na solarnu energiju. Promenila su se i pravila sahranjivanja, kako primećuje Vlahović. Grobno mesto sa dignitetom nije više privilegija aristokratije, već i obični građani počivališta bližnjih ukrašavaju ogradama od kovanog gvožđa, bistama, kapelama.., pa čak i obeliscima. „Sreće se i slomljeni antički stub koji može da znači da je neko umro mlad ili se loza ugasila i porodica izgubila poslednjeg muškog člana“, zapaža autor izložbe. Slično značenje može da ima i situacija kada je na knjizi ugao lista presavijen u tzv. „magareće uvo“. Dušu preminulog veoma često čuvaju anđeli, čitajući mu iz majušnih molitvenika. Neka su groblja turistički atraktivna, pa parisko Per Lašez poseti dnevno sličan broj ljudi koliko ih ima sahranjenih. Svi bi da vide gde počivaju DŽim Morison, Oskar Vajld, Šopen, Delakroa, Marsel Prust... U Beču se masovno odaje počast Johanu Štrausu (i ocu, i sinu), Bramsu, Betovenu, Mocartu... Tek poneko, kao što je Vlahović, zastane i kod mezara nekog anonimnog, u smislu opštepriznatih životnih uspeha. „Bibliotheca mortalis je moj skromni doprinos kulturi sećanja, koji svedoči o ljudskom otporu prolaznosti“, on naglašava. NJegov pristup motivu knjige na grobljima nije naučni, već umetnički, iako bi poznati ilustrator da inicira raspravu o karakteru i kvalitetu grobljanske arhitekture u Srbiji. Svojom osmogodišnjom pasijom karikaturista NIN-a zaokružuje i sopstveno kreativno biće, ne odstupajući od misije profesora (grafike knjige) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, što je bio do penzije. I danas je ovaj „mirni čovek fine radoznalosti“ splet svega što je radio, od glume, performansa, muzike.., do ilustracije i dizajna, kako naglašava novinar i publicista Peca Popović za predgovor u katalogu na 168 stranica. Ili više ilustrovanoj knjizi, po formi i obimu. „Vršeći dužnost umetnika Jugoslav je uvek hrabro pokušavao da uvede nešto posebno u svet likovne stvarnosti na našim prostorima, demonstrirajući pritom ukus i meru“, kaže Popović. Epitafi, kojima je Vlahović ovog puta poklonio svoju pažnju, nisu uvek činjenice, već i mitovi o pokojniku, kako predgovornik publikacije što prati izložbu opisuje narav sećanja. Ipak, ti narativi, često i na jeziku vizuelne umetnosti, uvek služe da sa groblja odemo obogaćeni, ili sa izložbe Bibliotheca mortalis preporođenog duha. Svesni tanane niti što nas spaja sa svim prethodnicima. Dragana Nikoletić