Najviši dom na niskim granama

Univerzitetski profesor u penziji, bivši diplomata i narodni poslanik iz poslaničke grupe Ujedinjeni Vladeta Janković je, kao najstariji u Narodnoj skupštini, s mesta predsedavajućeg prilikom konstituisanja aktuelnog saziva rekao da Srbija deset godina nema poštene izbore, te da je pitanje i da li će Skupština zaista biti najviši organ zakonodavne vlasti i kontrolor izvršne vlasti, kako Ustav nalaže. Reakcije na Jankovićevo obraćanje ni u opoziciji nisu bile jednoglasne – šef poslaničke grupe Srpski pokret Dveri – Patriotski blok Boško Obradović ocenio ga je kao „lekciju iz parlamentarizma“, a njegov kolega ispred koalicije NADA – Novi DSS – POKS Miloš Jovanović rekao je da je Janković možda u pravu, ali da je svejedno zloupotrebio svoj kratki mandat na mestu predsedavajućeg. S druge strane, novi šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Milenko Jovanov nastupio je u skladu s očekivanjima od poslanika vladajuće većine, nazvavši sporno obraćanje „političkim govorom dostojnim tribine u Malom Mokrom Lugu“. Da, to je isti onaj Jovanov koji je 2017, recimo, u kampanji za predsedničke izbore Natašu Jeremić, suprugu tadašnjeg kandidata i predsednika Narodne stranke Vuka Jeremića, nazvao „šefom narko-kartela“, i koji se prošlog ponedeljka zapitao da li su poslanici koji su Jankovićevo obraćanje pozdravljali aplauzom tog dana uzeli - terapiju. No, zna Jovanov vrlo dobro i šta i kako izgovara, pa se u njegovim rečima može nazreti i taktika koju će poslanici vladajuće koalicije sprovoditi na sednicama novog saziva parlamenta. Tapiju na eventualne zloupotrebe parlamenta i ostatka javne sfere – nezavisno od toga nose li u sebi zrnce ili tonu istine ili ne – izgleda da će imati prvenstveno kadrovi vladajuće koalicije. Jer, novi šef poslaničke grupe SNS-a je, jasno je svakome ko je pratio partijsko-politički život u Srbiji poslednjih godina, samo jedan od „naprednjačkih jastrebova“ koji su se oglašavali praktično samo kada je trebalo klevetati neistomišljenike i veličati osobu koja sedi preko puta zdanja Narodne skupštine, u zgradi na Andrićevom vencu. I, dok je prethodni, bezmalo jednopartijski saziv parlamenta prevashodno služio za retoričko uvežbavanje novih i razgibavanje starih kadrova SNS-a i pripadajućih im satelita, od Luke Kebare i Marka Atlagića do Nebojše Bakareca i Marijana Rističevića, sada sa svih strana stižu uveravanja da će novi saziv poštovati Poslovnik o radu Narodne skupštine i braniti dostojanstvo institucije. Budući da je za funkciju predsednika izabran Vladimir Orlić, izverziran u tehničkim aspektima njenog funkcionisanja koliko i u ocrnjivanju protivnika, pitanje je od koga će više zavisiti Ustavom predviđen rad parlamenta: od onih koji ga godinama zlorabe ili od poslanika opozicije, koja je popunila trećinu od ukupno 250 poslaničkih mesta. Boško Obradović za NIN kaže da je sada lopta na režimskoj polovini terena. „Kvalitet rada Narodne skupštine zavisi pre svega od predsednika, a potom od vladajuće većine, koji diktiraju teme i ton skupštinskih rasprava. Ako oni budu želeli normalan parlament, tako će i biti. Opozicija treba da pruži svoj doprinos korektnoj parlamentarnoj debati, ali i da se drži zajedno u suprotstavljanju svakom pokušaju vladajuće većine da obesmisli i unizi najviši državni dom. Narodnih poslanika opozicije sada ima mnogo više nego ranije i neće biti lako vladajućoj većini da ih ponižava i gazi ako se budu držali jedinstveno u odbrani osnovnih principa parlamentarne demokratije“, predočava Obradović. I zaista, čini se da prvi put od 2020. godine, a izvesno i od ranije, srpski parlamentarni život ima bar neke od osnovnih preduslova za artikulaciju unutardruštvenih i međupartijskih političkih razlika. Prema rečima našeg sagovornika, „prava normalizacija bila bi kada bi opozicija mogla da glasa za dobre predloge vlasti, a vlast za dobre predloge opozicije“. Pre toga, smatra on, predlozi opozicije bi morali da uopšte dođu na dnevni red, ministri da redovno dolaze na sednice, a mediji bi morali da budu otvoreniji i da pokažu više interesovanja. No, pre nekoliko imaginarnih koraka unapred po pravilu sledi makar jedan realan unazad. Dalja trvenja u tumačenju uloge parlamenta zasejao je upravo njegov predsednik, rekavši da će se postarati da se „sprovodi ona politika koja je omogućila da Srbija (…) nastavi da pobeđuje“ – ili, implicirano, politika Aleksandra Vučića. Predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke Zoran Lutovac je, između ostalih, odgovorio podsećanjem da je zakonodavna vlast odvojena od izvršne. Za sada, makar zvanično. Uprkos ovoj Orlićevoj omašci, izvesno promišljenoj, zamenik predsednika poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije Đorđe Milićević ga je nazvao čovekom „impozantne biografije“ – profesionalna jeste nesporna, ali je politička upitna – a upozorio je i da „nije vreme za političke pamflete, već za postizanje što šireg konsenzusa za građane Srbije“. Da li je taj konsenzus upravo Vučićeva politika? Čemu onda služe rasprave i poslanici opozicije? I nisu li prethodne godine bile krcate upravo pamfletskim parolašenjem i govorom netolerancije, pa i mržnje u Skupštini? Pokušali smo da na ova i druga pitanja dobijemo odgovor i od predstavnika poslaničkih grupa vladajuće većine, ali bez uspeha. Zamenica predsednika poslaničkog kluba DS-a Dragana Rakić imenovanje Jovanova i Orlića na važne funkcije tumači kao jasan pokazatelj politike kontinuiteta, makar u održavanju tenzija na međupartijskom nivou. „I Jovanov i Orlić su ljudi konflikta, a ne ljudi kompromisa, oni su ljudi monologa, a ne dijaloga, oni političke neistomišljenike doživljavaju kao neprijatelje, tako da njihov izbor na ovako važne funkcije nije dobar indikator da će doći do demokratizacije srpskog parlamenta, naprotiv; i dalje će parlament biti pod čvrstom kontrolom jednog čoveka, Aleksandra Vučića“, kaže Rakić za NIN. Sličnog je mišljenja i šef poslaničke grupe Zeleno-levi klub – Ne davimo Beograd – Moramo Radomir Lazović, čija opcija prvi put učestvuje u parlamentarnoj politici. „S jedne strane imamo priliku da svoj opozicioni rad predstavimo svim građanima Srbije, a koji se zasniva na potkrepljenoj kritici vlasti i promociji naših vrednosti i rešenja, dok nam s druge strane dosadašnje iskustvo pokazuje da SNS neće prepustiti ni najmanju kontrolu nad radom parlamenta. Već su poštovanje zakonske obaveze prema kojoj predstavnici opozicije treba da predsedavaju radnim telima i odborima predstavili kao izraz svoje dobre volje. Kao kad bi rekli da, eto, oni nama dozvoljavaju da se uopšte javljamo za reč. Zato ne razumem one delove opozicije koji zagovaraju nekakvu konstruktivnu kritiku vlasti. Pa opet, raduje me spremnost dela opozicije na tehničku saradnju po određenim pitanjima koja zadiru u kontrolu rada Skupštine“, kaže Lazović za NIN i kao posledicu te saradnje navodi u međuvremenu usvojeni predlog da Lutovac bude potpredsednik parlamenta u ime grupe poslanika NS, DS, Ne davimo Beograd i njihovih koalicionih partnera Zajedno. Nije lider DS-a jedini predstavnik opozicije među sedmoro potpredsednika Narodne skupštine. Pored Sandre Božić iz SNS i Snežane Paunović iz SPS, te predstavnika manjinskih partija Elvire Kovač iz Saveza vojvođanskih Mađara i Usame Zukorlića, tu su još Božidar Delić iz NADA i Borko Stefanović iz Stranke slobode i pravde. Uz to, pet od dvadesetak skupštinskih odbora dobilo je predsednike iz redova opozicije. Odborom za spoljne poslove predsedavaće Borko Stefanović, Odborom za kulturu i informisanje Siniša Kovačević iz NS, Odborom za zaštitu životne sredine Aleksandar Jovanović Ćuta iz partije Zajedno, Odborom za Srbe u dijaspori i regionu Milica Đurđević Stamenkovski iz Zavetnika, dok će Odbor za stabilizaciju i pridruživanje voditi Marinika Tepić iz SSP-a. „Sramota je za celu državu bila da od 2020. ima gotovo jednopartijski parlament, iako je SNS i to pokušavao da prikaže u svoju korist, ali znaju oni koliko je to bilo štetno. Ovi vanredni parlamentarni izbori u aprilu su direktna posledica toga. Naravno, jasno vam je da većinu u svim tim odborima ima režimska koalicija, ali ipak imamo mogućnost da se i kroz njih bolje i dalje čujemo, ali i da neke prakse promenimo“, kaže Tepić za NIN i najavljuje da će poslanički klub Ujedinjeni, kao najveći opozicioni, podržati one zakone i rešenja koji će Srbiju približiti EU, ali i kritikovati one koje proceni za štetne i opasne po građane Srbije. Ipak, sagovornica NIN-a strahuje da će javnost Srbije, zajedno s poslanicima, morati da prođe kroz mnogo naveliko poznatog blata da bi se došlo do rada u odborima i debata o predlozima zakonskih rešenja. Tepić veruje da vreme kleveta, uvreda i institucije „flastera“ – poslanika vladajuće većine čije je zaduženje bilo da se „nalepi“ na opozicionog političara i zaspe ga figurativnom, ali svejedno kobnom teškom artiljerijom – nije prošlo, koliko god režimski poslanici izgubili apsolutnu većinu i koliko god opozicioni poslanici bili brojniji no ranije. No, napominje ona, ko je prošao kroz tog „toplog zeca“ – treba se setiti da je Sandra Božić svojevremeno rekla da potpredsednica SSP-a ima „stan od jednog hektara“ u Novom Sadu (?!) – već se navikao na sličan tretman. „Brine me, međutim, kako će se ponašati budući premijer ili, čini se, stara-nova premijerka i njeni ministri, koji po Poslovniku mogu da pričaju koliko žele, a koji su se do sada ponašali kao kod nesrećnog Sarape na Pinku, a ne u parlamentu. Tu očekujem najveće debatne okršaje, a od Vladimira Orlića prvi test već do kraja avgusta, kada očekujem novu sednicu za izbor Vlade“, zaključuje Tepić. Predsednica poslaničke grupe Srpska stranka Zavetnici Milica Đurđević Stamenkovski za NIN kaže da su rezultati aprilskih izbora i posledični sastav parlamenta jasno ukazali da „građani ne žele ni jednopartijski monopol, ni dvopartijski sistem“. „Narod ne želi da mu Skupština liči na sednice Glavnog odbora vladajuće stranke, a neprihvatljiva mu je i ideološka i stranačka jednobojnost opozicije. U borbi za prevlast i pobedu, između dva bloka, u borbi koja je obeležila minulu deceniju, najviše je izgubila Srbija. Zato se danas u srpskom parlamentu nalaze nove snage koje personifikuju i novu vrednost u ovom domu. Stranački fatalizam protiv nacionalnog patriotizma, besprizorne rasprave umesto civilizovanih polemika, radikalizacija javnosti, haos i nered na političkoj sceni, obračuni s manjkom skrupula, a viškom agresije, uticali su da politički potencijal Srbije oslabi, ali ne i da se potpuno potroši“, kaže Đurđević Stamenkovski. Prema njenom mišljenju, od ponašanja novog saziva zavisiće i obnova ovdašnjeg poverenja u politiku. Ako će se „po hiljaditi put reprizirati drame ideoloških i programskih srodnika iz bivše i sadašnje vlasti“, onda će sednice manje ličiti na skupštinske, a više na „vašarište stranačkih sujeta, političku pijacu i rijaliti cirkus“. Na glasine da će Zavetnici u sazivu funkcionisati kao „lažna opozicija“ – glasine koje ovu partiju prate praktično od začeća – odgovara: „Kukavičja jaja se kod nas ne ležu, u šta su građani imali prilike da se uvere. Insistiranje na ovoj tezi u određenim medijskim krugovima, bez bilo kakvih argumenata, može da znači samo nedostatak arsenala koji se može ispaliti na Zavetnike, jer smo očito stranka kojoj se nema šta osporiti“. Međutim, ako je deo opozicije koji je 2020. bojkotom parlamentarnih izbora želeo da jasno artikuliše besmisao skupštinskih sednica, pa i povezanu eroziju poverenja u rad parlamenta, ovi procesi su počeli ranije. Još se prepričava sednica iz 2018. godine, kada je Zakon o budžetu usvojen o istom trošku (narodnih para) zajedno s još 29 zakona. Pripadnici vladajuće većine tada su podneli nepojamnih 436 amandmana, od čega četiri stotine samo na prvu od šest tačaka dnevnog reda, pa je deset sati predviđenih za raspravu potrošeno na njihovo izlaganje. Rasprava o drugim tačkama, pa i o Zakonu o budžetu, koji je bio treća tačka dnevnog reda, potpuno je izostala. „Ako smo nešto u proteklih par godina videli ’prvi put u novijoj istoriji’, onda su to svakako vlast koja štrajkuje glađu i opstruisanje parlamenta putem kilometarskih amandmana, koje su podnosili oni koji u njemu imaju većinu. Opozicija nije homogena, ona je heterogena, a DS je deo proevropske demokratske opozicije. Nastojaćemo da u našem parlamentarnom delovanju pronađemo mehanizme koji će preduprediti takvo antidemokratsko ponašanje većine“, kaže Rakić za NIN. I ostali sagovornici NIN-a najavljuju da će u slučaju očiglednih opstrukcija rada Skupštine reagovati oštro. S druge strane, malo je verovatno da će vladajuća većina, recimo, dozvoliti da nekim važnijim sednicama predsedava neko od potpredsednika iz redova opozicije. Čini se da bi novi bojkot rada parlamenta, po uzoru na bojkot koji su te 2018. i 2019. godine, u jeku protesta „1 od 5 miliona“, organizovali u danas pomalo zaboravljenom Savezu za Srbiju, poništio i ono malo naznaka parlamentarne normalnosti koja je osvojena na aprilskim izborima. Međutim, dva važna pitanja ostaju otvorena – do koje mere se isplati čuvanje tih naznaka koje mogu da opasno zaliče na puku demokratsku kozmetiku i da li će poslanici opozicije uspeti da je pravovremeno procene i odluče se na neke naredne, možda i radikalnije korake, u javnom interesu. Ovo će, pak, zavisiti i od njene spremnosti na dublju saradnju, uprkos brojnim razmimoilaženjima. Naime, predizborna kampanja najvećeg dela opozicije čvrsto se zasnivala na protivrežimskoj retorici, i, iako je naveliko bilo jasno da štošta ne štima unutar same opozicije, malo se govorilo o njenom kapacitetu da se dodatno ne razjedini, ako već ne može da se održivo ujedini. Sednice novog saziva parlamenta će ovaj kapacitet izvesno staviti na probu. Direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) Bojan Klačar razmirice u opoziciji, međutim, ne sagledava nužno kao njenu slabost. „Od 2018. godine je jasno da sabornost opozicije ne može da da željeni rezultat. Koliko god se birači nadali njenom ujedinjenom, sinergijskom delovanju, ne treba zaboraviti da su te partije na koncu zasebni akteri koji su jedni drugima konkurencija, a da korpus njihovih glasača, nezavisno od ideoloških provenijencija, nije more bez obale ili kaca bez dna. Nove glasače ne mogu izmisliti. Veći je problem što su ta razmimoilaženja, kako međusobna, tako i prema predstavnicima vlasti, bila iracionalna. Samim tim, mislim da razlike unutar opozicije dugoročno mogu da joj idu na korist, ako bi bile konstruktivno predstavljene i vođene. Verujem i da je s ovim izborima generalno završen period u kojem je otvorena konfrontacija s predstavnicima vlasti bio glavni modus delovanja opozicije, ako ni zbog čega, onda zato što se pokazalo da su oni opozicioni akteri koji su na tome insistirali ostvarili slabiji rezultat na izborima u odnosu na očekivanja. To važi i za SNS“, kaže Klačar. Prema njegovim rečima, ponašanje opozicije u parlamentu, ali i šire, već sada se da podeliti na tri puta. „Na jednom se nalaze pojedine manjinske stranke i partije oko SSP-a i Partije slobodnih građana, koje će korigovati svoj nastup iz kampanje i pokušati da otvore teme i nude rešenja, a ne da okosnicu delovanja zasnuju na sukobu sa SNS-om i Aleksandrom Vučićem. Na drugom se nalaze NS, DS i koalicija Moramo – Zajedno – Ne davimo Beograd, koji će pokušati da istraju na poziciji da s vladajućom većinom nema ni diskusije, ni saradnje. Na trećoj se nalaze desničarske stranke, dakle Zavetnici, Dveri i Novi DSS, koje će se ponašati kao i u kampanji – medijske nastupe i parlament će, nezavisno od dnevnog reda, koristiti za bavljenje samo onim temama na kojima mogu politički da profitiraju, a to su uglavnom pitanja Kosova, odnosa s Rusijom i održavanja Evro-prajda zakazanog za septembar“, zaključuje naš sagovornik. U skladu s tim, novi saziv parlamenta će, prema njegovom mišljenju, više ličiti na period između 2016. i 2018. godine, kada je vladajuća većina takođe bila stabilna, ali je unutar opozicije postojala programska i ideološka šarolikost. Priznaje da „optimistično ne očekuje prelaske nekakve crvene linije kada je reč o govoru mržnje i ad hominem napadima, kako je bilo u prethodnom sazivu“, ali da očekuje dinamičnost i polemičnost. Parlament bi u ovim okolnostima bio snažniji kontrolor izvrše vlasti, ali podvlači da ne može da postane najvažnija politička institucija u Srbiji, „jer to nikada nije bio, niti će biti, dok je ovakvog izbornog sistema, koji po prirodi stvari ide u prilog izvršne vlasti“. Obradović podseća da je na konstitutivnoj sednici predložio formiranje radne grupe za promenu Poslovnika o radu Narodne skupštine, kao i radnu grupu za reformu izbornog sistema u celini i dalje poboljšanje uslova za slobodne i poštene izbore. Koji će možda biti već za dve godine, kada se budu održavali i lokalni… Stefan Slavković