Ne smaraj, baba

Iako Srbija spada među najstarije zemlje sveta po prosečnoj starosnoj dobi stanovništva, Nacionalna strategija o starenju, istekla 2015, još nije zamenjena novim krovnim dokumentom. Kasni se i sa donošenjem pratećih zakona kojima bi se obezbedilo odgovarajuće zbrinjavanje starijih osoba i bila im pružena adekvatna podrška. I kojima bi ti ljudi sa mnogo znanja i iskustva bili prepoznati kao aktivni učesnici društvenog, kulturnog, naučnog i ekonomskog života. I kad se u nekom strateškom dokumentu pominju kao ranjiva grupa, nema akcionih planova da se poboljša položaj starih, što otvara put ka diskriminaciji. Stoga se ponekad čini da su „naše bake i deke“ nužno zlo srpskog društva. Ili - otpisani. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da ovde živi 1.456.000 ljudi starijih od 65 godina, ili 21 odsto stanovništva, i to sa primanjima od prosečno 30.000 dinara mesečno. Dakle, za 8.000 manje od minimalne potrošačke korpe koja se svodi na osnovne namirnice. Među starima, njih 160.000 nema nikakva primanja, dok 70.000 radom izraubovanih prima penzije manje od 15.000 dinara. Na sve njih se ne odnosi „zlatno doba“ iz retorike predsednika. To bi značilo da blagodeti sveopšteg „napretka“ ni mi nećemo osetiti, čim, ili – ako dosegnemo starosnu granicu kada će nas društvo smatrati teretom. A starost je, zapravo, jedina sigurna budućnost, pod uslovom da imamo sreće. U toj su kategoriji sve ugrožene manjinske grupe, kao i većinska populacija. Penzija je, opet, socijalna kategorija, ili naprosto – milostinja. Naime, penzionim fondom od 2014. ne raspolažu oni koji su u njega ulagali decenijama. Visina udeljenog zavisi od svote opredeljene budžetom, a ne od stvarnih potreba, niti realnog uloga. Premda je ekonomska stabilnost osovina dostojanstva u pozno doba života, i druge bi stvari pomogle da starost bude bar prihvatljivija. Recimo, da krenemo od najbenignijeg – da mladež vremešne osobe ne tretira kao „leva smetala“ koja se bez nužde muvaju po gradskom prevozu. I samo „guraju da sednu“ ili „pametuju“ (da ne upotrebimo teži izraz). Ili, da ih ne drže za politički nekompetentne, pa na društvenim mrežama zagovaraju da im se oduzme pravo glasa, što bi bila vrsta socijalnog lapota. Jer, zapravo to je jedino zbog čega su stari bitni sistemu. Postoje negativni primeri i među navodno vrhunskim intelektualcima, koji sebi daju slobodu na osnovu hronoloških beneficija. I u stanju su da uđu u stan komšinici koja je bitno pojačala zvuk televizora, budući da ne čuje dobro. I da se, dok smanjuju ton, na datu staricu izderu, zaboravljajući na persiranje, čime je prestraše i ponize. I lekari se prema starima ophode kao prema kognitivno klonulim, i adresiraju ih na „ti“, kao malu decu. „U tom pristupu, nema ničeg od bliskosti, već se isključivo radi o ispoljavanju nadmoći“, žrtve ejdžizma ponekad svedoče. Stari nisu prioritet ni hitne medicinske pomoći, i mogu satima da drežde u hodniku urgentnog centra. Na operaciju katarakte, primera radi, čekaju najmanje dve godine, preduge posebno ako nemaju porodicu. „Usamljenost je bolest broj jedan među starim licima“, upozorava Snežana Šantić, iz Udruženja penzionera Stari grad iz Beograda. A to je ona situacija kad nema ko da vas pozove telefonom i pita – kako ste. I da li vam nešto treba. Usluge gerontodomaćica za mnoge su misaona imenica, usled nedostatka zaposlenog kadra. Palijativno zbrinjavanje gurnuto je u zapećak, pa umesto davno opredeljenih 440 postelja po srpskim bolnicama, danas je dostupno svega 14. Na kućno lečenje mogu da računaju samo (malobrojni) Beograđani. Banje su rasprodate i mahom isključene iz zdravstvenog sistema. Zato onaj koji ih je svojim novcem izgradio, mora da čeka na prijem za oporavak i po nekoliko godina. Takozvani starački domovi postali su poluga ozbiljnog biznisa. Međutim, generacija rođena četrdesetih prošlog veka i nešto kasnije, mahom odbija da ide u privatne, jer veruje „samo državi“. To poverenje ne može da potre ni surova realnost, gde su stari suštinski - poslednja rupa na svirali. Pa moralno i fizički postradaju čak i prilikom tobožnjeg straha političkog vrha da se ne zaraze koronom. Sve nabrojano rezultuje stavom da je stabilna porodica jedina šansa za malo dostojanstva u starosti. Kad nje nema, stari je čovek prinuđen i da sam obilazi šaltere. Tada se službenici na njih brecaju rečima „baba, kako si dosadna“, ili, „deda, nije mi ni do čega, imam svojih problema“, čime se ponovo ispoljava superiornost mlađih nad starijima. Digitalizacija koja se sprovodi da bi se i navedeno zaobišlo, takođe ne ide naruku starijima. Ako se i organizuju kursevi za digitalno opismenjavanje, pristupi nisu prilagođeni onima koji su se sa kompjuterom kasno susreli. Ovo rađa još stida i potištenosti. Osećaja bespomoćnosti. Možda najviše poražava fakat što stariji ponekad nisu bezbedni ni u sopstvenoj kući. Jer, ima primera da im potomci oduzimaju penzije i zaključavaju ih u sobu, s njima kontaktirajući samo da bi im dali obroke. Uostalom, Ustavom nije precizirana obaveza potomaka da se staraju o svojim roditeljima i starateljima, kad za to kucne čas. Stari se ne isplate ni bankama, pa su usluge kredita ograničene poslednjom ratom sa navršenih 79 godina. Osiguravajuće kuće odbijaju da daju zdravstvene polise starijim licima za duža putovanja, kako se osujećuje njihov kontakt sa porodicama u inostranstvu. „Neoliberalan pristup kapitalu zapatio je duboko korenje u ovom društvu, u čijem mentalitetu nije odbacivanje ostarelih“, kako primećuje Milan Grujić iz Udruženja sindikata penzionera Srbije. Poređenja radi, on kaže - još je 1946. donet dekret o osnivanju organizacija koje su udruživale stare u cilju obnove države. A sad se osobe istih godina drže za nemerodavne i u mnogo prostijim situacijama. Sve nabrojano se sliva u podatak da je diskriminacija na osnovu starosne dobi jedan od najčešćih razloga za podnošenje pritužbi povereniku za zaštitu ravnopravnosti. „U prošloj godini, broj pritužbi po ovom osnovu bio je na trećem mestu, računajući sve starosne kategorije“, kaže poverenica Brankica Janković. Stari bi se žalili još više, da nema pomenutih digitalnih smetnji i nedovoljne informisanosti o zaštitnim polugama. Ali i da ostarele nije sramota da prijave diskriminaciju, budući da neretko potiče od najbližih. Ejdžizam, kao krovni pojam svih vrsta marginalizacije starijih, pojava je slična rasizmu, i globalni je problem, naglašava poverenica. Paradoksalno, ejdžizam je posledica dva velika trijumfa čovečanstva - eliminacije neželjenog rađanja i ranog umiranja, prema opservaciji demografkinje Mirjane Rašević. U tom procepu, ni svet se nije najbolje snašao, te ni oko definicije pojma „star“ nema konsenzusa. „U literaturi se najčešće primenjuje trenutak prestanka aktivnog radnog odnosa“, kaže dr Margareta Bašaragin, istraživačica Udruženja Ženske studije i istraživanja Novi Sad, podružnica Subotica. U Republici Srbiji taj presudni momenat je 65 godina za muškarce, a 63 godine i 4 meseca za žene. „Postoji i jedna privilegovana grupa: profesorke i profesori univerziteta mogu obavljati profesionalnu delatnost još nekoliko godina, ukoliko o tome dobiju saglasnost najvišeg tela u ustanovi“, Bašaragin objašnjava. Iako dodatno povlašćeni profesori i profesorke emeritusi mogu biti predavači do kraja života, nadležnosti im važe samo na postdiplomskim studijama. O novinarima, dizajnerima, umetnicima, ajtijevcima ... niko nije razmišljao kao o trajnije radno sposobnima, niti se uzima u obzir individualnost starenja. „Starost nije samo neka hronološka vrednost i kasnije životno doba. Ona uključuje subjektivni doživljaj neke osobe, stanje tela i duha, ali i društvenu konstrukciju poimanja starenja“, Bašaragin dodaje. Da baš ne znamo šta ćemo sa tom kategorijom „veterana“, pokazuju i nedoslednosti u terminologiji, u rasponu od starijih ili starih osoba, staraca i starica, osoba 65+, penzionera i penzionerki, pa do seniora i seniorki. Svaka od determinacija ima manjkavosti, upravo zbog individualnih razlika. Preporuka svetskih demografa je da se za granicu odredi 70 godina, ma kako pripadnike te populacije kasnije nazivali. Marketinški stručnjaci ovim se finesama ne bave, kao ni masmediji, najočiglednije degradirajući starija lica. Inače, izraz „stariji“ se preporučuje jer uzima u obzir i problematiku podrazumevane bliske smrti, ali i pogled u budućnost. Koja realno pripada i star(ij)ima. Ali i ta budućnost se zloupotrebljava i porobljava stereotipima. Stavlja se u službu reklamiranja antiejdžing preparata, suplemenata za poboljšanje zdravstvenog statusa, penzionerskih popusta... U toj igri predrasudama, daleko su ugroženije žene od muškaraca, podložne kako ejdžizmu, tako i seksizmu. Ograničene na fizički izgled, čemu je starenje – neprijatelj. „Ono čega nema u reklamama (kao ni u sistemskom vrednovanju, prim. nov.) jeste perspektiva starosti kao potencijala i iskustva i znanja o životu, naročito starijih žena“, Bašaragin naglašava. Odražavajući društvo u kom živimo, u reklame su upisani i izrazi i poslovice koje su diskriminatorski nastrojene prema „vešticama“, „usedelicama“, „baba-serama“, „zadušnim babama“ i sličnom verbalnom inventaru za podsmevanje „staricama“. „Kod nas ne postoji kultura starenja, a ona bi trebalo da neguje međugeneracijski dijalog koji pretpostavlja uvažavanje i poštovanje starijih, kao i suživot i prožimanje svih generacija“, Bašaragin ističe. „U tome odlučujuću ulogu imaju mediji jer imaju moć. Potrebno je da afirmišu dostignuća i doprinose starijih kao aktivnih i delatnih članova/ica našeg društva, posebno starijih žena jer su diskriminisane više“, ona zaključuje. Put ka boljitku odnosa mlađih prema starijima prate i istraživanja, kakva samoinicijativno realizuje institut poverenika, ali i organizacije civilnog društva. Stoga ćemo ovu potencijalno tužnu priču bez kraja završiti citatom iz knjige Starost i rod u vremenu i prostoru Udruženja Ženske studije i istraživanja. „Šta je to starost? Je li to doba kada ljudi sumiraju svoje greške i pokušavaju da ih izbrišu iz svesti u besanim noćima, ili vreme beslovesnih osmeha upućenih praznini ispred očiju? Dokle god može da bira kome će se smešiti i koga će da pomiluje s ljubavlju, čovek nije star na način koji ga poništava“, reči su jedne profesorke emeritusa. Pitanje je i kako preživeti sa manje od 15.000 dinara, da to shvati i politička vrhuška. I napravi realnu strategiju starenja uz izvodljive akcione planove koji će se i praktično sprovoditi. I, ako ostane snage, vaspitavati mlade da poštuju starije, čisto da im se degradiranje u svoje vreme ne vrati. Dragana Nikoletić