Rat bi bio katastrofa za svet

Na julskom Aspenskom bezbednosnom forumu - čiji sam kopredsednik - kineski ambasador u Sjedinjenim Državama, Ćin Gang, pozvao je na bolje razumevanje njegove zemlje. Ali stručnjaci okupljeni na forumu jesu vodili ozbiljnu debatu o tome šta su kineski ciljevi. Predsednik Si Đinping proklamovao je nameru da Kina do 2030. prestigne Ameriku u razvoju ključnih tehnologija poput veštačke inteligencije i sintetičke biologije, a mnogi analitičari predviđaju da će kineski BDP (meren kursom na deviznom tržištu) do kraja naredne decenije prestići američki. Da li to Kina pokušava da SAD svrgne s pozicije vodeće svetske sile pre nego što se 2049. navrši 100. godišnjica komunističke vladavine? Neki od onih koji pozivaju na uzbunu Kineze figurativno opisuju kao „tri metra visoke“ (eng. fraza to feel ten feet tall znači silno se ponositi sobom, ili biti pun samopouzdanja, prim.), ali je jedan iskusni učesnik skupa u Aspenu, šaleći se, rekao kako će pre biti da je Kina trenutno na oko 180 santimetara, u poređenju s američkih 190. U svakom slučaju, Kina u proteklih par decenija jeste ostvarila impresivan napredak, a američki stratezi je kvalifikuju kao „rastući izazov“ u nadmetanju velikih sila. Šta će se dogoditi u naredne tri decenije zavisi od mnogo nepoznatih. Neki analitičari veruju da Kini predstoji opadanje jer neće uspeti da izbegne upadanje u „zamku srednjeg dohotka“. Drugi predviđaju da će zapasti u stagnaciju zbog demografskih ograničenja, niske faktorske produktivnosti i Sijeve politike favorizovanja državnih kompanija na račun onih privatnih. Osim toga, Kina se suočava s ozbiljnim problemima rastuće nejednakosti i ekološke degradacije. Sijev „kineski san“ bi, kao i bilo koja druga linearna projekcija, mogao da bude doveden u pitanje nekim nepredviđenim razvojem događaja, poput rata oko Tajvana ili finansijske krize. I tu su neki eksperti u Aspenu bili veći pesimisti od drugih. Ali ne postoji samo jedna budućnost, samo mnogo mogućih scenarija; koji će od njih postati verovatniji zavisiće delom od toga kako će Kina postupati i kako će SAD na to izabrati da odgovore. Kao što ima mnogo mogućih budućnosti, tako i Amerika rizikuje brojne neuspehe u pokušajima da odgovori na kineski izazov, pa zato svaka savesno osmišljena strategija u vidu mora da ima više njih. Najdramatičniji neuspeh predstavljalo bi izbijanje velikog rata. Čak i ukoliko bi u njemu SAD odnele prevagu, vojni konflikt između dve najveće svetske ekonomije imao bi takve posledice da bi u poređenju s njima efekat koji na globalnu privredu ima ruska invazija na Ukrajinu delovao skromno. Bezbednosni stručnjaci u Aspenu bili su fokusirani na Tajvan - koji Kina smatra svojom odmetnutom provincijom - kao potencijalni okidač kinesko-američkog rata. SAD su dugo nastojale da odvrate Tajvan od proglašavanja de iure nezavisnosti, a Kinu od pribegavanja sili. Ali kineski vojni kapaciteti se stalno uvećavaju, dok na drugoj strani, iako predsednik DŽo Bajden negira da se stav Vašingtona o tom pitanju promenio, Peking tvrdi kako su posete visokih američkih zvaničnika Tajvanu - poslednja u tom nizu je ona predsednice Predstavničkog doma Nensi Pelosi - proklamovanu američku politiku potpuno ispraznile od sadržaja. Moguće je zamisliti situaciju u kojoj dve strane i bez stvarne namere bivaju uvučene u ratni sukob na isti način na koji se to velikim evropskim silama desilo 1914. Drugi tip katastrofe predstavljao bi produženi hladni rat podstaknut rastućom demonizacijom Kine u američkoj unutrašnjoj politici. Takav ishod bi učinio nemogućom kinesko-američku saradnju u upravljanju svetskom ekonomijom ili suočavanju s ekološkom međuzavisnošću, prvenstveno kad je reč o kolektivnom odgovoru na pandemije i klimatske promene. Slično tome, kinesko-američko nadmetanje koje bi onemogućilo saradnju na usporavanju proliferacije nuklearnog i biološkog oružja moglo bi sve nas mnogo da košta. SAD bi trpele i ukoliko ne bi bile u stanju da pod kontrolu stave unutrašnju političku polarizaciju i reše nagomilane socijalne i ekonomske probleme, jer bi to za posledicu imalo gubitak fokusa i ozbiljno slabljenje tehnološkog dinamizma koji je Americi omogućio da se uspešno nadmeće s rastućom Kinom. Slično tome, porast populističkog nativizma koji sputava useljavanje u SAD ili slabi američku podršku međunarodnim institucijama i savezništvima takođe bi mogao da vodi američkom neuspehu u nadmetanju s Kinom. Konačno, moguć je i neuspeh američke vizije i američkih vrednosti. Naravno, realizam i savesnost neophodni su uslovi za uspešnu strategiju za odnose s Kinom. SAD nemaju kapacitet da od Kine načine demokratsku zemlju; to mogu samo Kinezi sami. Ali je važno da postoji i svest o tome da su demokratske vrednosti i ljudska prava takođe važni za generisanje meke moći koja Americi omogućava da saveznike stiče pridobijajući ih, a ne potčinjavajući ih. To je razlog zbog koga uspešan američki odgovor na uspon Kine kreće s domaćeg terena, i zbog čega mora da počiva na očuvanju vlastitih demokratskih institucija. SAD bi takođe trebalo da investiraju u istraživanje i razvoj, uključujući 280 milijardi dolara vredan zakon (kojim se uz ostalo predviđaju velika ulaganja u domaću proizvodnju poluprovodnika, prim.) upravo usvojen u Kongresu, kako bi zadržala tehnološku prednost u ključnim industrijskim granama. Amerika bi takođe trebalo da ostane otvorena prema svetu (uključujući tu i kineske studente koji bi da studiraju u SAD), umesto da se povlači iza zavese sačinjene od straha i uverenja kako je zemlja nepovratno na silaznoj putanji. Kada je reč o spoljnoj i bezbednosnoj politici, SAD moraju da transformišu tradicionalne oružane snage kako bi se prilagodile tehnološkim izazovima, te ojačala struktura njenih savezništava s članicama NATO i partnerskih odnosa s Japanom, Australijom i Južnom Korejom. Uostalom, udeo svetske privrede koji otpada na Ameriku i njene saveznike dvostruko je veći od udela koji zajedno imaju Kina i Rusija. SAD moraju da ojačaju odnose i s Indijom, uključujući diplomatski okvir Kvadrilateralnog bezbednosnog dijaloga, neformalne četvoročlane grupe koju uz ove dve zemlje čine i Japan i Australija. Amerika bi trebalo da ojača prisustvo i uveća doprinos u postojećim međunarodnim institucijama u čijem formiranju je učestvovala. Konačno, važno je i sarađivati s Kinom tamo gde je to moguće na planu transnacionalne međuzavisnosti. U nedavno objavljenoj knjizi The Avoidable War: The Danger of a Catastrophic Conflict Between the US and Xi Jinping’s China, bivši australijski premijer Kevin Rad zalaže se za fokusiranje na „kontrolisano strateško nadmetanje“. Na kratak rok, rastući nacionalizam u Kini i asertivne politike Sijeve administracije vode tome da će SAD verovatno morati više da se bave rivalskom nego partnerskom stranom odnosa s Pekingom. Ali ako Amerika izbegne ideološku demonizaciju, zaboravi na pogrešne hladnoratovske analogije i sačuva savezništva koja ima, biće u stanju da se uspešno nosi s kineskim izazovom. DŽozef Naj profesor na Univerzitetu Harvard © Project Syndicate, 2022.