U nekoj mračnoj ulici, dole niz put

Igrao je Markiza de Sada, fantoma iz opere, gradonačelnika u gradiću koji teroriše 2.001 manijak i čitav niz drugih zlikovaca, ali u istoriju sedme umetnosti upisan je kao jedan i jedini Fredi Kruger, gospodar ružnih snova iz kultnog serijala Strava u ulici brestova. Ovog leta smo ga upravo videli u upečatljivoj epizodi u seriji Čudnije stvari. Američki glumac Robert Ingland – po pravopisu ili kako se ovde odomaćilo – Englund bio je gost Grosmana, festivala filma i vina u LJutomeru, u Sloveniji, gde je dobio i nagradu za životno delo. Tom prilikom razgovarali smo s njim o liku iz košmara koji ga je proslavio, ali i o drugim njegovim ulogama… Naučnofantastična serija V vas je 1984. godine učinila međunarodno slavnim, i likom i imenom. Odmah za njom dobili ste priliku da igrate malu ulogu, u smislu minutaže, s licem pokrivenim maskom, u niskobudžetnom hororu Strava u ulici brestova. Da li ste u to vreme znali za Vesa Krejvena i da li ste gledali neki njegov film? Evo kako je bilo. Imao sam pauzu u snimanju između mini-serije i serije V, i dobijao sam mnogo pisama od fanova. Iznova sam pregovarao o svom ugovoru i bio je to prvi put da sam dobio neke ozbiljne novce kao glumac. I bilo mi je fino, udobno, radio sam. Shvatio sam koliko novca leži na televiziji. Bilo je to čudesno. A ja sam bio filmski glumac. Dakle, morao sam da se pomirim s tim da potpišem za tu seriju. Mogao sam u njoj da igram pet godina. I kad sam za to završio pregovore, imao sam pauzu. Jedini projekat koji se uklapao u taj vremenski procep bio je film Strava u ulici brestova. A direktorka kastinga bila je moj veliki fan, već sam ranije radio s njom. Tada sam već znao za Vesa Krejvena. I morate da shvatite, 1983/84. o Krejvenu smo mislili kao o nekome nalik Dejvidu Linču. U to vreme bio sam zaljubljen u kelnericu u jednom nju vejv baru, pank-rokerskom mestu koje je na oba kraja šanka, i levo i desno, imalo po jedan televizor u gvozdenom ramu i na jednom ekranu su se u beskraj vrtele odabrane scene iz Glave za brisanje a na drugom crno-bele scene iz Zadnje kuće levo i Brda imaju oči. I te Vesove stvari su na neki način korespondirale sa Linčovim. Takođe su me podsećale na horor film koji je režirao Ingmar Bergman. I tako, bio sam radoznao po pitanju Vesa, i otišao sam na audiciju za tu ulogu. Čuo sam u glavi onaj glasić koji sam vam ranije pomenuo, o glumi pod jakom šminkom, od strane onog klinca koji je sa drugarima gledao horor filmove i voleo ih, u subotnjem matineu, filmove Hamer produkcije, duple predstave, i setio sam se koliko sam voleo Vinsenta Prajsa i Kristofera Lija i Pitera Kušinga. Ali moram vas podsetiti, iako sam upravo igrao u toj velikoj, popularnoj TV seriji SF žanra, i dalje sam pomalo bio snob. Uvek sam pratio najnoviji francuski ili italijanski film, ali onaj glasić je ostao živ u meni… Da li ste dobili čitav scenario ili samo delove sa vašim likom, Fredijem? Verujem da sam pročitao celu stvar. Ali nisam siguran. Onda mi je Ves ispričao čitav koncept i pošto je on prirodan govornik, uživao sam da ga slušam. Onda sam uzeo nešto pepela od cigareta iz pepeljare u mojim kolima i… Nisam tada izgledao ovako kao sada: kosa mi je bila plava, svetlija, a ja sam je zalizao unatrag, a pošto mi je kosa retka, zalepio sam je tako da mi se mogao videti oblik lobanje, i zurio sam u Krejvena, nisam treptao… Razlog za ovo pitanje je to što se pitam kada ste tačno videli i osetili Fredijev lik? Da li je to bilo tokom čitanja scenarija, ili razgovora sa Vesom, ili u nekoj drugoj fazi nastanka filma? Nije se to desilo sve dok nisam počeo da idem na probe maske kod Dejvida B. Milera u dolini San Fernando, u Severnom Holivudu, u jednoj garaži kuće iz pedesetih godina, dok nisam seo u njegovu berbersku stolicu. Bili su to sati i sati testova i proba, a pored mene je stajala ta užasna knjiga sa fotografijama ljudi sa teškim opekotinama. A ja se sve vreme posmatram u ogledalu dok mi oni menjaju i podešavaju šminku. Ali, sećam se, Dejvid je imao četkicu na čijem vrhu se stvrdnuo lepak koji je koristio, i ona se pretvorila kao u neku strelicu, i u jednom trenutku dok mi je podešavao šminku on me je nehotice bocnuo u obraz, a ja se gledam u ogledalu i dreknem: „Dođavola, Dejvide!“ Znate, sa mojim pomalo grubim, hrapavim jutarnjim glasom. A on se slagao s tom šminkom. I tako sam tu, u tom trenutku besa, počeo da nalazim taj glas. A oni su ga modifikovali u raznim brzinama tokom postprodukcije, činili su ga dubljim, sporijim, bržim… Tu sam pronašao glas. Ali samog Fredija nisam pronašao dok nismo već bili nedelju dana na snimanju. Pozvali su me u pet ujutro. DŽoniju Depu i Heder Langenkamp su dali one male plastične ventilatore na baterije da se njima rashlađuju. I sad, oni su mladi i lepi, koža im je nežna i vlažna i imaju ovolike trepavice – uopšte im ne treba šminka. Ja nisam dobio taj ventilator. A sedim tu pokriven želatinom koji se koristi kao seksualno mazivo kako bih na filmu svetlucao pod osvetljenjem, i ja počnem da se nešto predomišljam oko učešća u ovom filmu. Proradi mi zavist dok ih posmatram, tako mlade i lepe, ja sam tada već imao trideset godina, a oni su pred sobom imali čitave svoje karijere. Deo mene je počeo da ih mrzi, i ta zavist prema njima, pomislio sam, to je to, s tim mogu da radim. To bi moglo da bude to, to je Fredi, on ubija decu koja predstavljaju budućnost. On ubija budućnost zato što sam nema budućnost. Tako mi je to pomoglo da tu napravim neku vezu. A koliko vas je Ves navodio u građenju tog lika? Koliko je sugerisao po pitanju glasa, govora tela, pokreta…? Da li ste imali potpunu slobodu da radite šta god poželite? NJemu mora da se sviđalo ono što sam radio, jer me nije mnogo dirao. Vrlo rano sam odlučio da hoću da radim sa svetlom i senkama i kadrom. Ja sam pod svetlom sna, pomalo u stilu Dalija, nadrealnom, i taj kadar morate osvojiti, oživeti, ispuniti. Morate plesati u tom kadru. Kada sam bio pokriven svom tom šminkom, to je za mene bilo oslobađajuće. To me je oslobodilo i mogao sam da koristim neke trikove iz pozorišta. Ves me je puštao na miru. U tome je bio njegov genije. A mislim da je moja omiljena glumačka izvedba Fredija bila u četvrtom delu Strave…, jer me je i Reni Harlin ostavljao na miru. On je razumeo da Fredi nije stvaran: on ne postoji u nekoj mračnoj ulici, dole niz ovaj put. On samo postoji u snovima svojih potencijalnih žrtava, što je nešto veće od života, podsvest, jedno nadrealno, frojdovsko mesto. Pejsaž snova, to je mesto koje on opseda. Dakle, Fredi ne bi trebalo da bude prizeman, trebalo bi da je pomalo veći od života, onakav kako ga zamišljaju ljudi koje je povredio taj čovek sa prljavim džemperom, sa šeširom i izgorelim licem. Naravno, on zna sve vaše tajne. Šta mislite o Fredijevim promenama tokom vremena i nastavaka? Koliko ste vi imali upliva u to? Pretpostavljam da ćete se složiti sa mnom da je u poznijim nastavcima serijala Fredi sve manje strašan, a sve više vickast. Publika je volela taj humor. Nemojte zaboraviti da je prvi deo započeo s tim: ja sebi odsečem prste i izbacim šalu; kroz telefon isplazim jezik, itd. Pretpostavljam da se desilo ovo: Fredi je prilično mračan u drugom delu, ali ima one nezaboravne replike kao: „Ti imaš telo, ja imam mozak“. I na te stvari smo od publike imali zaista zapanjujuće reakcije. Te fraze su već ušle u popularnu kulturu. Čuli biste ih u nekoj zabavnoj emisiji. Fredi Kruger je bio u stripovima, u figuricama i fliper-mašinama, video-igrama… U Americi se svi uspavljuju gledajući kasne emisije i Fredi Kruger je postao nezaobilazna referenca za osvrt na protekli dan. Sada je deo svetskog jezika. Onda, da li se taj lik menjao pod uplivom producenata ili…? Ne, njega je stvorila publika. Isto kao i Fredi protiv DŽejsona: fanovi su tražili da se oni susretnu. To što je publika stvorila korigovali smo u Novom košmaru Vesa Krejvena, ali fanovi su voleli humor. A ono što je super oko toga, naročito kako su specijalni efekti postajali sve složeniji, ako publici dopustite da se nasmeje tad kad joj kažete da se smeje, time ih lakše spremate za plašenje, koje sledi odmah zatim. Ako sve radite ozbiljno, i imate samo nasilje i krv i stravu i užas i plašenje, onda naiđe jedna tačka, tokom tih 90 minuta, kada ljudi koji sede u mraku više ne mogu to da podnesu. Smejaće se filmu. Smejaće se vama. Zato što znaju da je to sve pretvaranje, da je kobajagi. Ili kad junakinja potrči uz umesto niz stepenice… Prosto, smejaće vam se. Ali ako su se smejali minut pre toga, onda kad začuju jezivu muziku oni će biti uključeni i posvećeni. To je velika mudrost koju je doneo Ves Krejven, kao i Sem Rejmi za njim: oni su pokazali da horor filmovi mogu imati smisao za humor. Imali smo Zle mrtvace. A zatim Fredi protiv DŽejsona. On to sve izvrće naopačke. On je meta, on dekonstruiše stvari… Igrao sam u jednom odličnom hororu, pod naslovom Iza maske: uspon Leslija Vernona (2006) koji je dekonstruisao slešer pravila. Ali istinit je prema fanovima koji proziru ta pravila, i uvek su ispred njih, vide ih na kilometar… Dakle, ima prostora za to. Ne podsmevate se sami sebi, samo namigujete. Ja volim da Fredi bude mračan. Evo šta se desilo u trećem, četvrtom i petom delu serijala. Recimo da ubijam crnog momka i scena se time završava. Proburazio sam ga, on diže ruku kako bi me odgurnuo, ja ga primičem bliže sebi, i imamo kadar u kojem moje metalne kandže njemu izlaze na leđa, probile su mu ceo trup, i ja ih izvučem, on klizi naniže, blago mi povuče džemper i ja ga poljubim poljupcem smrti. Dakle, snimili smo to tako. Ali smo takođe uradili i alternativni kadar u kojem izgovaram neku vickastu repliku. Ali filmski montažer, u stalnoj trci sa vremenom, čuje pošalicu i scenu je lakše izmontirati u skladu s njom. Pa-bam-pam! I previše su naginjali u tom pravcu, više nego što je trebalo. Imali smo mračne završetke nekih od tih ubistava, ali na kraju su te scene u montaži okončane kratkim vickastim replikama. Dali smo im ili-ili opciju, ali je montažer češće birao duhovitu repliku jer montaža ima jači udar kad se scena završava šalom. Sarađivali ste četiri ili pet puta sa Tobom Huperom, rediteljem Teksaškog masakra motornom testerom. Bili ste nezaboravni kao Markiz de Sad u njegovim Noćnim užasima. Da li vas je Tob uopšte režirao ili bi vas prosto pustio na slobodu? Jer, naročito u filmu Presa, vaša uloga je toliko preterana, veća od života… To vam je Stiven King! Ne možete Kinga raditi suptilno. Postoje različiti stilovi: realizam, naturalizam, neorealizam, dokumentarizam… Muzička komedija, komedija naravi, farsa… a onda postoji i melodrama. U stilu Vinsenta Prajsa. Eto šta je bila Presa: melodrama. I tako, u filmu o mašini iz perionice veša koja ždere ljude nećete primenjivati metodsku glumu, ne kad igrate čoveka starog sto pedeset godina koji traga za izvorom mladosti. Ne znam da li ste primetili odakle sam pozajmio lik iz tog filma. U kratkoj priči Stivena Kinga postoji samo jedan pasus njegovog opisa. Bil Gartli! Pozajmio sam ga od lika prevarenog supruga iz jednog od mojih omiljenih filmova, Dame iz Šangaja Orsona Velsa. A frizuru sam mu uzeo od Harija Trumana, američkog predsednika. (Imitira glas Bila Gartlija) „Ja sam sav u biznisu! Živeću večno! Nahrani mašinu!“ Okušali ste se i kao režiser u filmu 976-Zlo. Vaše iskustvo rada na tom filmu nije baš bilo prijatno? Mnogo sam se pomučio na tom filmu. Ali producenti su ga tretirali kao tinejdžersku komediju. Stalno su mi govorili da su naša ciljna publika dečaci koji još nemaju vozačku dozvolu: to je taj kratki period u životu tinejdžera kad hoće da ima devojku, ali ne može jer nema vozačku dozvolu, koja se dobija sa šesnaest godina, i sve su cure sa starijim momcima jer on nema kola. I zato je opsednut horor filmovima i stripovima i video-igrama i svim tim stvarima, jer to mu je jedina dostupna zabava. I tako smo napravili film za te ljude. Samo što oni vole i seks i psovanje i tako smo se stalno borili, išli tamo-ovamo tokom snimanja. Igrali ste u nekih sedamdesetak filmova i serija. Kako pristupate ulogama koje su vam ponuđene. Glumci u suštini delaju na dva načina, od iznutra prema spolja, od srca prema spoljašnjosti, i od spolja prema unutra. Nekad kad dobijem scenario, vidim sebe u toj ulozi. Onda mogu da radim iznutra ka spolja. Ali često moram da se upitam: „U redu, sad, da li ovaj tip mnogo pije? Imam li neku scenu u kojoj pije? Da li puši?“ Hvatam se za slamku, ali od tih slamki gradim lik. „Ima li akcent? Treba li da obrijem glavu? Ima li bradu?“ Tako je to kad radite od spolja prema unutra, kad ga ne vidim svojim unutrašnjim okom. Nasuprot drugim likovima, koje vidite. To su ta dva suštinska načina na koje glumci delaju. Ako vam je neka scena smislena, onda znate svoj cilj, znate šta vaš lik hoće ili šta mu treba. U Americi glumac prvo služi sebi samom, pa onda reditelju, pa onda piscu. Ja sam školovan u Engleskoj: prvo opslužiš pisca, onda reditelja, pa na kraju sebe. Svoju istinu nalaziš u onome napisanom. I jedna velika stvar koju su me naučili na Akademiji – ako imaš problem sa svojom ulogom, vidi šta drugi likovi govore o tebi. Jer to je istina koju ne možeš da slažeš. Dejan Ognjanović