НИН online

Уводник

Богатство европских сиромаха

Многи од 1,5 одсто српских „милионера“ у Немачкој би били угрожени сиромаштвом. Тамо би сиротиња раја били и највиши државни функционери, од Вучића и Ане Брнабић, до најплаћенијег министра Александра Вулина. Ма сви, осим директора Србијагаса

Почетком ове седмице пажњу домаће јавности привукла је вест да је прошле године један грађанин Србије Пореској управи пријавио годишњи приход од 2,1 милијарду динара или скоро 18 милиона евра. У просеку сваког месеца око милион и по евра.
За једне био је то непобитан доказ великих социјалних разлика, највеће неједнакости у Европи, што је, иначе, тачно, јер према расположивим подацима, у Србији петина најбогатијих располаже са 9,4 пута, а у Европској унији са 5,08 пута више дохотка од петине најсиромашнијих. Можда је и због тога у Србији последњег радног дана прошле године, после 12 година рада, угашен Тим Владе Србије за социјално укључивање и смањење сиромаштва. Њихови налази очито се нису уклапали у нове стандарде златног доба. Много су мрачили у земљи коју тек чека светла будућност.
Потрага за милионером је у други план бацила све друге аспекте информације из које смо сазнали да је у Србији, која је, по тврдњама званичника, лидер по стопама привредног раста у Европи, 34.753 људи пријавило да су током 2021. месечно зарађивали више од три просечне зараде, или бар 3,26 милиона динара годишње. С обзиром на то да тренутно у Србији има 2.237.000 запослених, испада да само њих 1,55 одсто, или отприлике сваки шездесети, месечно зарађује више од три просечне зараде, која је за прошлу годину била 65.864 динара или око 560 евра нето.
Истовремено, више од 1,1 милион запослених зарађује мање од медијалне зараде, која је за мај ове године била 56.582 динара или нешто више од 480 евра. И то, чини се, пружа неупоредиво бољу слику од податка о броју динарских „милионера“ у Србији. Поготово ако се њихов број укрсти са више стотина хиљада активних приватних предузећа и предузетничких радњи, за чије би власнике било нормално претпоставити да имају знатно већа примања бар од просека својих запослених. Или то у Србији баш и није тако.
Неколико дана раније Политика је објавила да је у Немачкој, према подацима тамошњег статистичког завода, прошле године око 13 милиона људи, или 15,8 одсто укупног становништва било угрожено сиромаштвом! У наставку вести, додуше, помиње се да се у Немачкој угроженим сматра свако ко има мање од 60 одсто просечних примања, а прошле године тај лимит био је 15.009 евра за једночлано домаћинство или 32.530 евра за четворочлану породицу са двоје деце до 14 година. По тој класификацији, у Немачкој би сиромаштвом били угрожени чак и неки од ових најбогатијих у Србији, који су се нашли на списку милионера Пореске управе. Под претпоставком да други супружник на ради и да има двоје малолетне деце, чак и онај ко је лане у Србији пријавио годишњи доходак од 3,8 милиона динара, дакле за петину већи од лимита за плаћање годишњег пореза, по немачким стандардима био би међу оних 15,8 одсто за које се сматра да су угрожени сиромаштвом.
На страну што би тамо део сиротиње раје, бар по званичним примањима, били сви највиши државни функционери Србије, од председника Александра Вучића (месечна плата му је 1.338 евра), преко премијерке Ане Брнабић (званично прима 1.092 евра месечно), до министра финансија Синише Малог (који са основном министарском платом од 878 евра тешко да би могао да састави крај с крајем у кућном буџету да му није и накнаде за чланство у Управном одбору Фонда за развој од 366 евра). Исто важи и за министра одбране Александра Вулина, једног од најплаћенијих државних функционера, чија је месечна нето зарада 1.913 евра, скоро иста као збир нето плата премијерке Брнабић и министра Малог. Мада, има оних који мисле да је Вулин заправо мало плаћен за све што је спреман да уради за Вучића. Једини изузетак је директор Србијагаса Душан Бајатовић, који по свему судећи живи у складу са изреком чувеног Грунфа из Алана Форда да је „боље живети сто година као милионер него седам дана као сиромашан“.
И списак овдашњих милионера само је потврдио теорију релативитета, по којој исти човек може у Србији да буде међу 1,5 одсто најбогатијих, којима већина завиди, а да са истим богатством живи у Немачкој тамо би га третирали као неког ко је на ивици сиромаштва. Размислите о томе пре него што почнете да чепркате по туђем дворишту. Направити милионе није злочин, чак је и пожељно. Под условом да ти милиони нису направљени кроз разне дилове са врхом власти. Само ми се, као оним видовњацима, јавља да они који тако праве богатство баш и нису склони да га пријављују порезницима, већ од њих беже као ђаво од крста.

Милан Ћулибрк

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар