Zašto da budeš cipal ako možeš da budeš brancin

Dragi moji, danas je trideset deveti dan mog „letovanja“ u Rovinju i pišem vam kako mi je, šta radim i kako se provodim. Poslednji put sam to pisao 1986. iz dečjeg odmarališta u Bolu na Braču, zanimljivo, u Hrvatskoj. Možda vam se učini da baljezgam, ali realno, otkud znate šta bi sve vama palo na pamet posle 39 dana mora… Danas je Sveti Pantelejmon, slava koju slavi Loka. Kolač i sveću doneo mu je moj drug Samir, poznatiji kao Suki. Super tip i dobar drug. Nisam otišao sa Lokom do crkve u Peroju, more me suviše mamilo. Crkvu su osnovali Crnogorci, koji su došli u Peroj pre dvesta šezdeset i nešto godina. Nisam ove godine išao, pa nisam video transparent sa tačnim brojem godina. Da, u Peroju stoji istaknut transparent, nalik onima koji najavljuju koncerte, „26… godina Crnogoraca u Peroju“. Štedljivi istarski Crnogorci uradili su transparent na kojem se menjaju brojevi, pa na početku svake godine samo promene broj na mušemi, koja tu stoji već ko zna koliko. Crkva je odmah iza ćoška, na raskrsnici. U njoj pravoslavni sveštenici drže liturgije i opela, venčavaju i krštavaju vernike od 1834. godine do danas. Ova crkva nije bila rušena, ni paljena, ni zatvarana. U njoj je prošle godine krštena čak i jedna Lola iz Beograda. Preko puta nje, na drugom trotoaru iste ulice, nalazi se spomenik žrtvama fašističkog naci-režima (tako piše na svakom spomeniku). Ni ovaj spomenik nije bio rušen, ni paljen. Vrh mu krasi crvena petokraka. Od njega do crkve nema više od 10 metara. Iz nekog razloga, odlasci tamo su emotivno zahtevni za mene, pa sam odabrao more i barku. Ustao sam rano, a i tek sam 39 dana tu, nisam još uvek spreman. Naoružan bocom rozea „radovan“ (što je i moje kršteno ime) i vrećom leda, ukrcao sam se na barku i krenuo u poznato. U uvalu na Crvenom otoku. Vino ne otvaram pre 12, jer imam staro pravilo da se ne pije pre podneva. Ko pije pre podneva, sigurno je alkos. Ranije, dok sam dolazio na plažu, konobari su znali to pravilo, pa su oko 12:05 dolazili sa: „Gospon Ivanović, prošlo je 12, može jedan gemišt?“ Ne odlazim više na obalu, previše je naših ljudi. Naši ljudi su divni, niko me ne uznemirava, naprotiv. Ipak, kada ima toliko naših, ja se osećam kao budala jer sam u gaćama, moj problem, znam. A naših je svake godine sve više. Ko da ih neko tera da dolaze ili im brani pa teraju inat. Čak su i konobari Srbi. Tako sam završio na barci, sam. Sam moram da vodim računa da li je prošlo 12. Na barci provodim svoje dane u miru, okupan suncem i baš slanim Jadranom. Čitam. Slušam džez. Plivam. Plutam. Pijuckam hladna pića iz svog kamperskog frižidera punog leda. Ipak, nisam potpuno sam. Čim bacim sidro i barka zauzme svoju poziciju, u njenoj senci pojavi se jato riba. Cipli. Crnogorci ih iz zezanja zovu govnojedi. Cipli se skupljaju u jatima oko kanalizacionih odvoda ili ispod barki i brodova, čekajući da im nešto „padne“ da pojedu. Takođe, uživaju u hladovini i ublaženoj morskoj struji ispod barke. Tu u jatima, pravilno raspoređeni kao da ih je neko crtao, plutaju u savršenom miru. Bezlični, nebitni, prosečni. Ta harmonija biva narušena kada sa broda padne komad hrane ili neki nesavesni moreplovac isprazni klonju. Bez obzira na to o čemu je reč, oni kidišu i pretvaraju se u pirane, uskovitlaju površinu u nemilosrdnoj borbi za zalogaj hleba, grisine ili govneta. NJima je svejedno. Sve je dozvoljeno, samo ugrizi više nego drugi. Posle nekoliko sekundi vraćaju se u besmisao jata i plutaju u miru. Iz nekog razloga, u svakom moru zovu ih imenom i ponekim nadimkom, kao što već rekoh za Crnogorce. Ja ih zovem „naprednjaci“. Kad me uhvati „fjaka“, pokušavam da im dam imena. Onako klinački, iz dosade. Najlakše je naći Đuku. Malo je veći od ostalih i prvi guta. Startuje ko Ben DŽonson i dok ostali stignu, on već podriguje. Naravno, takav cipal mnogo češće pogreši u proceni da li morem pliva hleb ili nešto drugo. A i šta ima da ceni, njegovo je da se lakta, grize i guta. Pa šta padne. Cipli ne idu nigde, lenji su, ništa ih ne zanima, ne love, ne praćakaju se. Samo se kriju i žderu. Gutaju. Čini mi se, ovako odozgo, da mrze ceo svet. Jer ga ni ne poznaju. Ne mrdaju dalje od cevke ili broda. Tu ne moraju da misle, ni da se trude. Pa gledam kad neki brancin prođe tu, onako srebrenkast, oni ga kao ignorišu. A on im se smeška baja, ponosan, kao „e klošari, ne znate koliko je ovo more lepo i kako je biti slobodan“. Zna on da će završiti u nekom tanjiru, sa krompirom, maslinama i kaprima, ali će mu se diviti do samog kraja. Uzdisaće nad njim koliko je divan i tek kad više na njemu ne bude ničega, kad dođu do koske, neko će mu prstom otkinuti obraz i reći „ovo je najslađe“. Ciplu se to neće desiti. Muči me danima što ne mogu da nađem Vučića među njima. Prosto nijedan nije poseban. I onda shvatim – barka je Vučić. Odatle čekaju zalogaj, tu pronalaze senku, tu im je struja mirnija. I skočim kao oparen! Mislim se, ako je to istina, nema smisla da s golim guzovima sedim tek tako! Skočio sam u vodu. Jato cipala se razbežalo kud koji mili moji, a hladno istarsko more probudilo me iz roze sanjarenja i ovog apsurdnog skeča. Šta meni pada na pamet?! Šta će Vučić u Rovinju?! Nije za ovde, ne bi prepoznao ovu lepotu, niti razumeo ovu slobodu. Sasvim namerno, u grad uplovljavam oko 19:30. U ovo vreme, sa leve strane, ostrvo Katarina lagano, uzmicanjem, otkriva jedan od najlepših pogleda na Rovinj. Kao da sveta Fuma prosipa zlatni štras po svom gradu. Jedino iz tog ugla, zalazak tako izgleda. Ako nemate barku, možete ga videti sa malog mola na Katarini, onog prema gradu. Onog na koji je Bane Bumbar doplivao sa buteljkom vina u ruci. Svojeglav i autentičan, kakav je, Rovinj mi ne da da se ovom čarobnom slikom oprostim od ovog dana na moru. Čim se ovaj kadar završio, u nos me udario miris friteza i zgvrčenih škampa, iz nekog razloga omiljene večere nemačkih turista. Ako pitate škampe, Nemci nisu ni odlazili. Koristeći šestogodišnje iskustvo, provlačim barku kroz more barki u rovinjskoj marini. To je prava umetnost. Ovom i inače zahtevnom manevru dramu dodaju turisti, koji ližući sladoled sa pažnjom prate svaki moj potez. Stvarno pazim da nešto ne pogrešim pa da mi se smeju ili da im presedne lešnik, pistać. Ipak su ovamo došli po svoj komad čarolije. Silazim sa barke i vraćam se u turističko grotlo. Ramenom uz rame sa ljudima svih vera, rasa i boja. I pitam se zašto letujem ovde. Zato što sam tako odlučio I zato što niko ne može da mi naredi gde smem, a gde ne, da letujem. I zato što mnogo volim Rovinj, mnogo. I mnogo volim da zajebavam ciple, mnogo. Zadovoljan odgovorom, lagano koračam kamenom ulicom i razmišljam kako od nas ne očekujem da budemo ajkule, kitovi ili delfini. Ali mogli bismo da budemo bar brancini. Pa nek obraz ode poslednji.