Cena precenjivanja

Da li je guvernerka Jorgovanka Tabaković izjavom da je njena maksima da „stabilnost kursa dinara nema alternativu“, povodom decenije njenog stolovanja na čelu NBS zapravo odgovorila na pitanje koje godinama muči domaću ekonomsku javnost? Koji to režim kursa Srbija primenjuje, onaj koji je ustanovljen propisima i još je na snazi ili pak onaj koji NBS sprovodi u realnosti? Dinar je, naime, kroz deceniju njenog rukovođenja centralnom monetarnom institucijom nominalno ojačao jedan odsto, a poslednjih godina njegova vrednost je praktično fiksirana. I nema te krize, tog poremećaja novčane mase ili deviznog tržišta koji je centralnu banku mogao da „natera“ da sa tog kursa skrene. Najnoviji podaci pokazuju da je NBS za poslednju deceniju 1,8 milijardi evra više kupila nego što je prodala na deviznom tržištu. Prošle godine u ovo vreme bila je neto kupac čak 3,2 milijarde, ali se taj rezultat istopio u prvim mesecima ove, zbog kriza koje potresaju veći deo sveta. To što je NBS kupila više deviza nego što ih je prodala, implicira da dinar nije precenjen, da osim u prvim mesecima 2022, NBS ne troši gomile novca za odbranu sadašnjeg kursa i da je time ostvarena guvernerkina maksima da „stabilnost kursa nema alternativu, jer je u interesu svih – i građana, i privrede, i države, i stranih ulagača, i institucija i pojedinaca, i poverilaca i štediša“. „Teško je precizno reći da li je dinar precenjen, ali devizni kurs bi trebalo da obezbeđuje spoljnu makroekonomsku ravnotežu, da nivelira uvoz i izvoz. Mi, sa izuzetkom 2015. i 2016, u poslednjih deset godina ne uspevamo da spustimo deficit u tekućem delu platnog bilansa na nivo ispod četiri odsto BDP-a, dok najveći broj zemalja centralne i istočne Evrope ostvaruje suficit. Taj naš deficit dodatno raste zbog više cene nafte i gasa i uvoza struje, tako da osnovni zadatak nismo postigli, a kurs u tom domenu igra značajnu ulogu“, kaže Dejan Šoškić, bivši guverner NBS, navodeći da je ključni razlog zbog kojeg je NBS više kupovala nego prodavala devize ogromna ekspanzija evra od 2015. zbog kvantitativnih olakšica koje je ECB sprovodila sve do ovog leta i tako kreirala hiljade milijardi evra, čineći tu valutu jeftinijom i dostupnijom. „Treba da imamo u vidu i da kada se država dodatno zadužuje u evrima zbog finansiranja svojih izdataka u zemlji, u dinarima, ona dobijene evre prodaje NBS za dinare, pa tako zbog tog novog duga NBS dodatno kupuje evre i devizne rezerve rastu“, kaže on. I Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta ističe da odgovor na pitanje koliko bi dinar zapravo trebalo da vredi nije jednostavan. NJegova vrednost svakako je precenjena ako se poredi sa konkurentnošću domaće privrede, kretanjem uvoza i izvoza i spoljnotrgovinskog deficita. „Kada zemlja iz godine u godinu ima veliki deficit u trgovini sa svetom to je znak da je njena valuta precenjena. Međutim, kretanje kursa u kratkom i srednjem roku nalazi se pod dominantnim uticajem međunarodnih tokova kapitala, stranih direktnih investicija i kredita. Suština je da smo imali sve doskoro veliki priliv deviza po osnovu stranih investicija i zaduživanja u inostranstvu, što je dovodilo do pritisaka za jačanje dinara. Međunarodne okolnosti su nam, takođe, pogodovale, evro je bio jeftin i lako dostupan, a Srbija se pokazala kao atraktivno tržište za kapital i investitore. Ali, šta sledi kada se te okolnosti promene, najbolje se videlo početkom ove godine. Kada uspori ili se zaustavi taj priliv, očuvanje stabilnosti kursa ima cenu. Narodna banka je na odbranu dinara prvih meseci ove godine potrošila više od dve milijarde evra“, objašnjava Arsić dodajući da je moguće očuvanje stabilnosti dinara na ovom nivou ma kakve bile privredne i političke okolnosti, pod uslovom da se dinar emituje skoro u celini no osnovu kupovine deviza, a povlači po osnovu prodaje. „Primeri Severne Makedonije, Hrvatske, BiH ukazuju da je moguće održati stabilan kurs nacionalne valute u vrlo različitim okolnostima, uključujući i velike ekonomske krize. Međutim, fiksan kurs nije garancija da će privreda ostvarivati dobre rezultate u pogledu rasta i zaposlenosti, što upravo pokazuju primeri zemalja iz okruženja. Da je fiksni kurs univerzalno superiorna politka primenjivale bi ga sve zemlje, ali vidimo da to nije slučaj i većina zemalja EU, koje nisu članice evrozone (Češka, Poljska, Mađarska, Rumunija), primenjuje politiku fleksibilnog kursa. Za Srbiju bi najbolje rešenje bila politika rukovođeno fleksibilnog kursa, da se dozvoli određena fleksibilnost, a da se intervencijama NBS sprečavaju veće oscilacije kursa“, kaže Arsić. Guvernerka je u nečemu u pravu, mada bi joj ekonomisti, ali i zadrti poštovaoci zakona svakako mogli spočitati činjenicu da ne poštuje postojeće propise, pa i svojom izjavom dokazuje da joj je stabilnost kursa iznad ciljanja inflacije, što bi trebalo da bude najvažniji zadatak NBS. Jak i stabilan dinar u odnosu na evro kao najdominantniju stranu valutu u Srbiji odgovara skoro svima, pa čak i najvećim izvoznicima, jer su u pitanju strane kompanije koje istovremeno mnogo i uvoze. „Mada građani i privrednici u Srbiji zbog lošeg istorijskog iskustva strahuju od velikog i naglog slabljenja dinara, rizik od takvog scenarija za sada je mali. Krah politike fiksnog kursa mogao bi da se dogodi samo ako bi NBS emitovala veliku količinu dinara mimo deviznih transakcija, a to bi moglo da se dogodi ako otkupi veliku količinu državnih i korporativnih obveznica. Drugo iskušenje za politiku fiksnog kursa moglo bi da se dogodi u slučaju naglog zaustavljanja priliva stranog kapitala. U tom slučaju očuvanje fiksnog kursa bi imalo za posledicu relativno duboku i dugotrajnu recesiju, dok bi znatnije slabljenje dinara izazvalo visoku inflaciju i kraću recesiju“, kaže profesor Arsić. Na pitanje, koliko nas je za poslednju deceniju koštala politika aktuelne guvernerke koja nije zaboravila da se pohvali da je u toj stolici duže od nje sedeo jedino Đorđe Vajfert, njen prethodnik Šoškić odgovara: „Istina o deviznom kursu u poslednjih deset godina je jednostavna i jasna. Ako znamo da u normalnim okolnostima jak kurs domaće valute treba da bude posledica jake privrede, šta se onda kod nas desilo u poslednjoj deceniji? Gledajući podatke o kretanju BDP-a, zaposlenosti, produktivnosti i investicijama, privreda očigledno nije postala jaka. To znači da je snaga dinara ostvarena kroz njegovu manju dostupnost u odnosu na evro. Prvih nekoliko godina, počevši od 2012. to je ostvarivano kroz veću restriktivnost monetarne politike nego što je bilo potrebno zbog ciljanja inflacije. Podsetiću vas, tih prvih godina imali smo relativno i neopravdano visoke referentne kamatne stope u situaciji inflacije ispod cilja i vrlo niskih stopa privrednog rasta. Cilj tako visokih stopa očigledno nije bila inflacija, jer je bila niska, nego stvaranje oskudice dinara, njegovo veštačko jačanje“, kaže bivši guverner dodajući da onda ne treba da čudi što je Srbija od 2012. do 2016. imala kumulativno najniže stope rasta u grupi 15 zemalja CIE i da su investicije pale na oko 17 odsto BDP-a. Da bismo, pak, precizno odgovorili na pitanje koliko je Srbiju koštala politika stabilnog i jakog dinara, navodi Šoškić, trebalo bi napraviti ozbiljnu naučnu analizu koja bi pokazala kolike je stope privrednog rasta Srbija mogla da ostvari da nije bilo prekomerne restriktivne monetarne politike. „Takve analize, koliko mi je poznato, nema. Ako bismo okvirno ustanovili za koliko je privredni rast bio niži, znajući obim BDP-a tih godina i vreme sprovođenja takve politike, mogli bismo da dobijemo okvirni iznos tog ’troška’, odnosno mogućeg, a neostvarenog BDP-a zbog politike koja je imala za cilj jačanje dinara. Takođe, Srbija je prema podacima MMF-a, od 2012. do 2016. ostvarila ukupan rast od 3,26 odsto, a nama slične ekonomije u regionu, koje nisu članice EU, imale su rast 7,26 odsto, dok je svetska privreda rasla čak 17,51 odsto“, navodi Šoškić uz opasku da je onda nastupio period štampanja evra u velikim razmerama, što se zaustavilo tek nedavno. „I to je ponovno bilo veštačko jačanje dinara, ali je ovoga puta to posledica nenormalno ekspanzivne monetarne politike u zoni evra, a ne restriktivne politike naše centralne banke. Ni jedno, ni drugo nisu dugoročno održive okolnosti. Otuda je, u odsustvu bitnog rasta konkurentnosti srpske privrede, potpuno neutemeljeno stabilnost dinara prema evru od 2015. naovamo pripisivati kao zasluge nosiocima ekonomske politike u Srbiji.“ Bivši guverner slaže se da su dobitnici ovakve politike dinara oni koje je pobrojala i guvernerka (uvoznici, dužnici, kupci inostrane robe), ali dodaje i samu NBS, zbog lakšeg obuzdavanja inflacije iz uvoza, kao i državu i političare zbog nižeg nivoa duga u odnosu na BDP i većeg nivoa plata izraženih u evrima. Spisak gubitnika je daleko manji, čine ga neto izvoznici i proizvođači koji koriste domaće sirovine i radnu snagu, a suočavaju se na našem tržištu sa inostranom konkurencijom. Zašto se režim kursa ne promeni i formalno, ako suštinski kurs nije fluktuirajući nego fiksni, pitanje je na koje kreatori ekonomske politike ne nude odgovor već duže vreme. Naši sagovornici, opet, kažu da je fiksni kurs sasvim legitimna opcija za zemlju kakva je naša. Ipak, Šoškić dodaje da bi tome trebalo da prethodi usklađivanje ekonomske politike i dinamičan rast produktivnosti kako bi se obezbedila konkurentnost privrede. Arsić, pak, smatra da je za Srbiju najvažnije da drži relativno stabilan kurs sve dok se inflacija na obori, a da se tek nakon toga dozvoli veća fleksibilnost kursa. „Naravno, postoji mogućnost da se država opredeli za trajno provođenje politike fiksnog kursa, ali bi u tom slučaju bilo neophodno da se takva politika formalizuje, što bi podrazumevalo napuštanje politike ciljane inflacije. Da bi politika fiksnog kursa bila održiva i da bi podržavala brz rast privrede, neophodno je da druge politike budu usklađene sa njom, a to pre svega znači da zarade rastu u skladu sa rastom produktivnosti i da država ima mali fiskalni deficit i javni dug“, zaključuje Arsić. Petrica ĐakovićNegativne posledice praktično fiksnog kursa dinara prema evru (Ne)srećna desetogodišnjica Ako bi dinar devalvirao, recimo za 30 odsto, tada bi za isti procenat bio smanjen i BDP u evrima, a ne bi se obistinila ni obećanja da će do 2026. prosečne plate dostići 1.000, a penzije 500 evra, dok bi mnogi krediti indeksirani u evrima postali nenaplativi Srbija je pre deset godina uvela na mala vrata evro u svoju ekonomiju, ali je to „švercovanje“ mnogima promaklo. Kako se to dogodilo? Jednostavno, putem fiksiranja kursa dinara za evro. Taj paritet ostao je gotovo nepromenjen celu deceniju. Dakle, možemo da zaključimo da je Srbija u pogledu kursa dinara de fakto, ali ne i de jure u evrozoni već jednu deceniju. Srećna godišnjica. Sa jedne strane, postoje koristi od stabilnosti deviznog kursa u vidu predvidivosti kretanja cene inostanog novca. Sa druge strane, vlast se zalaže za tržišnu ekonomiju. U srži takve ekonomije je odnos ponude i tražnje koji je stalno povezan sa promenom cena svake robe i usluge, što uključuje i promenu deviznog kursa. Promena cena šalje osnovne i korisne signale i preduzećima i vlastima da se situacija na tržištu menja i da su neophodne stalne promene i prilagođavanja. Vezivanjem kursa dinara za evro nestao je ovaj važan pokazatelj. Iako je evro najznačajnia „inostrana“ valuta za Srbiju, evro projakat je nezavršen i njegova sudbina je neizvesna. Ne postoje dokazane i bitne pretpostavke za uspešno funkcionisanje monetarne unije u raznovrsnim državama koje u njemu učestvuju. Osnovne pretpostavke koje postoje u uspešnim federalnim državama, a koje ne postoje i koje se ne naziru u evrozoni su i politička i fiskalna unija. Ovakva unija uključuje i zajednički fond za automatska prelivanja sredstava onima koji su u nevolji. Zbog toga postoje sumnje u dugoročnu održivost evra. Ipak, predstoji pristupanje Hrvatske evrozoni 2023. Hrvatska je mala ekonomija u odnosu na celokupnu evrozonu. Proširenje evrozone dobrim delom može da izgleda i kao postavljanje još jedne formalne lestvice, koju Srbija nikada neće preskočiti na putu u EU. Fiksiranje kursa dinara za evro, a bez mogućnosti pristupa ad hoc fondovima evrozone Srbiji donosi samo terete u pogledu nerazumnog trošenja deviznih rezervi za očuvanje precenjene vrednosti dinara. Takva politika daje ogromnu podršku uvoznicima (previše se uvozi) i guši domaću proizvodnju i snižava zaposlenost, dok su zbog „skupog“ dinara istovremeno domaći izvoznici destimulisani i gube konkurentsku sposobnost. Snaga određene valute se nikako ne ogleda u stabilnosti deviznog kursa, već se ogleda u tome kako domaći novac pomaže u prilagođavanju i preobražaju domaće ekonomije koja je izložena stalnim promenama na tržištu, uključujući tehnološke i promene na strani tražnje. Ovaj stav deli i dugogodišnji predsednik Evropske centralne banke, Žan Klod Triše. Ako je navedeni stav tačan, tada su i evro i dinar vezan za evro pali na ispitu. Solidarnost između država članica je bitna odrednica EU. Ona će biti na velikoj probi čim padne prvi sneg. Cene gasa će i dalje da rastu, biće nestašica i videćemo kako će da dele gas zemlje koje su pre dve godine jedna drugoj krale maske po aerodromima širom sveta. Sve će se to odraziti i na evrozonu. Situacija se u Srbiji, nažalost, verovatno neće promeniti ako vlast nastavi po starom. Zbog čega? Iako je potrebno prilagođavanje deviznog kursa dinara u vidu „klizanja“ na dole, možda i oko 30 odsto, to se verovatno neće dogoditi. Ako bi dinar devalvirao, tada bi bruto društveni proizvod prikazan u evrima bio snižen za isti procenat, ne bi se obistinila obećanja da će do 2026. prosečne plate dostići 1.000, a penzije 500 evra, dok bi mnogi krediti, pa i oni za nekretnine, indeksirani u evrima postali nenaplativi. Nasušna je potreba da porodice imaju rešeno stambeno pitanje i nema ništa loše u tome. Međutim, to je njihov lični dobitak. Ono što se preliva na sve poreske obveznike je to što svi moraju da učestvuju u tuđem ličnom dobitku kroz strmoglavo zaduživanje države prema inostranstvu, kojem se ne vidi kraj, i čija će otplata da padne na teret svih koji plaćaju porez. To će ostati kao nasledstvo budućim generacijama u vidu dužničkog ropstva, jer je javni dug od kraja 2011. povećan sa 14,8 na 31,3 milijarde evra. „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“, kako reče Valtazar Bogišić. Srećna nam decenija evra. Nadajmo se da će nova vlast imati prava, a ne skrpljena ili plagirana znanja da bolje shvati i vodi ekonomiju Srbije. Miroslav Jovanović predavač na Univerzitetu u Ženevi i redovni član Matice srpske