Opasnije i od Černobilja

Nuklearni terorizam“ ni na papiru nije među lepšim sintagmama, a kamoli kad se Rusija i Ukrajina njome naizmenično razbacuju, bezmalo kao municijom koja od početka avgusta ponovo pada po Zaporoškoj oblasti. Naime, na jugozapadnom obodu Zaporožja, grada oko 770.000 stanovnika koji nesrećno obitava u centru krvavog trougla Marijupolj-Dnjepar-Herson, nalazi se najveća nuklearna elektrana u Evropi i jedna od deset najvećih na svetu, pa se borbe u njenoj okolini i načinjena šteta opasno približavaju kataklizmičnim razmerama. Nevolja po tamošnji živalj, ali potencijalno i čitavu Evropu, jeste što se čitav region oko nuklearne elektrane – nazvan po Enerhodaru, malenom gradu namenski građenom po sovjetskim obrascima – ukazuje kao mesto koje obe strane vide kao veoma važno. Nedugo nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, već 4. marta, ruske snage su zauzele elektranu za oko dva sata razmene vatre. Tada je po i dalje zbunjenim medijima odjeknula vest da je nuklearka granatirana – to se, međutim, ispostavilo kao delimično lažna vest, pošto je stradala samo obližnja administrativna zgrada, što je dovelo do požara koji je ubrzo potom ugašen. Ruske snage su nedelju dana kasnije proglasile da je elektrana promenila vlasnika, te da će ubuduće funkcionisati u okviru Rosatoma, a ne Energoatoma, to jest da njome sad upravlja ruska državna kompanija za nuklearnu energiju. Ukrajinsko osoblje i stručnjaci nastavili su svoje radne angažmane, što može da začudi samo na prvi pogled. Jer, čak i iz perspektive okupatora, ko će bolje rukovoditi delikatnim postrojenjem od onih koji ga već poznaju do tančina? Uostalom, svejedno je ko bi imao prste na polugama i dugmićima ako je vojna kontrola uspostavljena. Naročito ako je pojačana – naime, do početka jula, počeli su se pojavljivati navodi da su Rusi na prostoru elektrane napravili malu vojnu bazu, što je verovatno najneobičniji primer taktike „prsta u oko“ od početka rata u Ukrajini. Baš zato što će malo ko biti dovoljno lud da granatira nuklearnu elektranu, treba se ponašati kao da će detonacija udariti svakog časa. Ipak je rat, i logiku treba tretirati kao iracionalni element. To se pokazalo već 19. jula, kada je ukrajinska vojska, u međuvremenu potpomognuta samoubilačkim dronovima, izvršila napad i, prema njihovim izvorima, ubila tri ruska vojnika i ranila još dvanaest. Ruski izvori, pak, tvrdili su da je ranjeno i najmanje sedmoro radnika u elektrani. Šumu propagandnog rata pridružilo se i ćutanje o bitnim stvarima – u ovom slučaju, o integritetu same elektrane. Napadi su se nastavili, a poslednji se, do zaključenja broja, desio 13. avgusta. U tom međuvremenu, tri od ukupno šest reaktora ostalo je u pogonu; u međuvremenu je slovo spalo na dva, navodno zbog oštećenja izazvanog granatiranjem. Kao da je na već apsurdnu scenu stupio i apsurd sam, prerušen u ukrajinskog vojnika koji tečno govori ruski (ili obratno – svejedno je). S jedne strane, Rusi tvrde da napade sprovode isključivo Ukrajinci, implicirano je – svesno rizikujući sudbinu većeg dela Starog kontinenta, kako bi međunarodnoj zajednici jasnije stavili do znanja da bez njihove ozbiljnije intervencije rat može trajati godinama. S druge, zvanični Kijev tvrdi da rusku bazu na teritoriji koju kontrolišu Rusi gađaju upravo – Rusi, i to dalekometnim raketama. Logika je slična i jednako izvrnuta – za katastrofu bi potom okrivili Ukrajince, pa bi ponajbolje bilo da se ukrajinske snage same povuku, predaju okupirane delove teritorije i nikom ništa. Očekivano, ni prva ni druga strana nisu rade da odgovaraju na podrobnija pitanja. A takvo bi, recimo, bilo: zašto se delegatima misije Međunarodne agencije za atomsku energiju, resornog tela Ujedinjenih nacija, brani pristup elektrani? NJeni stručnjaci su javnosti malko približili tamošnje opasnosti – same reaktore čuvaju čelik i armirani beton koji su dovoljno jaki da izdrže direktno zarivanje aviona, recimo, ali je situacija sa skladištima goriva neuporedivo delikatnija. Povrh svega, u ratnim okolnostima, nabavka zamenskih delova i popravke drastično su otežane, pa akcident može da usledi ne posle neke eksplozije, već usled nemogućnosti sanacije štete. Direktor MAAE Rafael Grosi je zato upozorio da sedenje na tihoj vatri može da zavara – kao u izrekama, debelo meso naviknuto na vrelinu neće pravovremeno reagovati na veći požar – te da bi najbolje bilo nastupiti proaktivno i obezbediti stručnjacima neometanu inspekciju elektrane. Ovaj predlog naišao je na odobrenje u UN, a generalni sekretar ove međunarodne organizacije Antonio Guteres predložio je stvaranje demilitarizovane zone oko elektrane. Šef tamošnje ruske administracije Jevgenij Balicki na ovaj upit odgovorio je potvrdno – pre no što je, doduše, dolio ulje na vatru izjavom da je ruski referendum o nezavisnosti u Zaporoškoj oblasti i te kako zamisliv i sprovodiv. Ta inspekcija bila bi dobra prilika da se svet uveri da elektranu granatiraju Ukrajinci, a da Rusi uprkos tome obavljaju dobar posao. S druge strane, zvanični Kijev se toj inspekciji usprotivio – ne zato što ima bilo šta da krije, tvrdilo se, nego zato što bi ruski doček misije po tamošnjem uverenju defakto značio međunarodno priznanje ruske autonomije u Zaporožju. Međutim, nezvanično se iz ukrajinskog negodovanja moglo iščitati nešto drugo: koliko god bi poseta međunarodnih stručnjaka iz MAAE bila dobrodošla iz humanitarne perspektive, otežala bi ono što se desilo u nedelju, kada su 42 države sveta potpisale apel ruskim snagama da se povuku iz Zaporoške oblasti i tako smanje rizik od neuporedivo veće štete. Kao što niko ne očekuje da apel urodi plodom – naročito nakon sporne izjave Balickog – tako niko ne očekuje da se s apelima prestane, jer je ipak reč o vidu diplomatskog pritiska. Na stranu konkretne opasnosti od kataklizme. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski je nakon upućenog apela naznačio da će ukrajinske snage ciljati one ruske snage koje napadaju elektranu, a među njima je izolovao i jednu relativno udaljenu rusku haubicu na kojoj je, kaže, namerno pobodena žuto-plava zastava. Elektrana Zaporožje je, inače, u slavnijim danima stvarala polovinu nuklearne, odnosno petinu ukupne energije u Ukrajini. I, dok ruski zvaničnici upozoravaju da bi potpuna obustava njenog rada ostavila Kijev bez struje, realnost je jednako zabrinjavajuća – snabdevanje dobrog dela juga Ukrajine već je pod znakom pitanja. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto je Rusima toliko stalo da nad njome očuvaju kontrolu. Osim što Zaporoška oblast predstavlja poveznicu između Hersona, Krima, Marijupolja, te Luganska i Donjecka, očuvanjem kontrole tamošnje vlasti bi obezbedile nesmetano snabdevanje električnom energijom onih delova Ukrajine u kojima planiraju ili da stvore vazalne države ili da ih pripoje federaciji. Pitanje je, naravno, šta će do tada od infrastrukture uopšte ostati. Stefan Slavković