Voda do grla

Može li - bolje: sme li - svest o tome da će neka istraga neizbežno biti politizovana biti opravdanje da se od sprovođenja zakona unapred odustane? Odgovor bi trebalo da bude jednostavan, ali u okolnostima u kojima na jednoj strani političke podele vlada zastrašujuća iracionalnost, rizik postaje neuporedivo veći: manipulacije, iskrivljavanje istine i plasiranje lažnih narativa kreiraju alternativnu realnost u kojoj sve postaje moguće, pa i eksplozija politički motivisanog nasilja. Takva klima zavladala je u Sjedinjenim Državama otkako su 8. avgusta agenti Federalnog istražnog biroa (FBI) obavili pretres u rezidenciji bivšeg predsednika Donalda Trampa, u potrazi za poverljivim dokumentima koje je - neovlašćeno ili ne, ostaje da se vidi - izneo iz Bele kuće po okončanju mandata. Mnogi u Demokratskoj stranci dugo krše ruke zbog onog što se percipira kao manjak odlučnosti ministra pravde Merika Garlanda da, pod pretpostavkom da za to ima pravnog osnova, pokrene istragu protiv Trampa zbog podsticanja na prevrat u januaru 2021, kada je rulja upala na Kapitol hil s namerom da na silu izdejstvuje poništenje rezultata predsedničkih izbora na kojima je u novembru 2020. pobedio DŽo Bajden. Štaviše, oni kritički nastrojeni prema Garlandu - koji je, u američkom ustavnopravnom ustrojstvu, istovremeno i državni tužilac - veruju da je za to već prekasno, pošto se očekuje da će Tramp ubrzo nakon ovogodišnjih međuizbora obznaniti nameru da se 2024. ponovo kandiduje za predsednika. Kako bi izbeglo da njegovi potezi budu protumačeni kao politički motivisani, ministarstvo pravde, naime, po pravilu ne inicira podizanje optužnica protiv političkih figura u dvomesečnom periodu pred izbore, mada se to u principu odnosi samo na one koji su na tim izborima kandidati - a s Trampom ovog novembra to nije slučaj. „To po meni nema nikakvog smisla“, komentarisao je početkom juna demokrata DŽim Kliburn, kongresmen iz Južne Karoline. „Ne možete isključiti politiku iz politike. Sve ovo što se dešava, dešava se u domenu političkog procesa. (...) Ne možete da nagađate šta će biti protumačeno kao političko a šta ne.“ I drugi demokratski članovi Kongresa - ali ne samo oni – proteklih su meseci ukazivali na implikacije oklevanja s podizanjem optužnica protiv Trampa zbog njegovog postupanja u periodu između predsedničkih izbora i napuštanja Bele kuće; najvažnija od tih implikacija je svakako ona da se time indirektno prihvata da je predsednik SAD, čak i kada je bivši, nekako iznad zakona. Ali ništa se po pitanju istrage o pokušaju prevrata, koja je i dalje na nivou kongresnog odbora o šestojanuarskim zbivanjima (odbora čija se ovlašćenja završavaju eventualnom preporukom ministarstvu pravde da protiv Trampa pokrene krivičnu istragu), do danas nije promenilo, pa sve zamerke u ovom kontekstu iznete na Garlandov račun stoje koliko i onda kada su prvobitno izrečene. U slučaju pretresa Trampove rezidencije u Mar-a-Lagu, međutim, Garland je tu nevidljivu, ali stvarnu smetnju u obliku političkog rizika - sigurno s dobrim razlozima - izabrao da ignoriše, lično odobrivši sudski nalog na osnovu koga je FBI došao da zapleni dokumenta za koja se verovalo da se tamo nalaze, a na osnovu sumnje da je njihovim izmeštanjem iz Bele kuće, umesto da budu predata Nacionalnom arhivu, potencijalno prekršen Zakon o špijunaži. Ispostavilo se da, kad je reč o samoj prirodi pronađenih dokumenata, nalog nije izdat tek tako: među pronađenim papirima bilo je onih s oznakom „strogo poverljivo“ - uz druge označene kao „tajne“ i „poverljive“ - od kojih se neki, prema izveštajima, odnose na pitanja od značaja za nacionalnu bezbednost, uključujući i nuklearno naoružanje (zasad nije jasno čije: američko ili neko drugo). Sve u svemu, nakon što je u januaru iz Mar-a-Laga posle dosta natezanja oduzeto 15 kutija s poverljivim dokumentima koja je potraživao Nacionalni arhiv, pa u junu još 10 (tada je sve prošlo glatko), 8. avgusta je, posle onog što je bivši predsednik nazvao „racijom“, odneto još 20 kutija s državnim papirima. Tramp tvrdi da su u pitanju isključivo deklasifikovana dokumenta - ona koja je on sam, služeći se širokim diskrecionim ovlašćenjima koja je kao predsednik imao, proglasio takvim. Ali s obzirom na njegovu dobro poznatu nezainteresovanost za poštovanje procedura i propisa, pitanje je da li je tako. Da bi neki poverljivi državni dokument bio deklasifikovan, nije dovoljno da predsednik kaže da je s njega skinuta oznaka tajnosti; za to postoje protokoli po kojima se mora postupati i dokumentacija koju je potrebno popuniti, a nije jasno da li je tako bilo i u slučaju dokumenata pronađenih na Trampovom imanju. Ali ko bi se još bavio pravnim finesama kad se slučaj tako savršeno namestio za političku eksploataciju? Banalne činjenice poput one da, načelno makar, niko u SAD, pa ni bivši predsednik, nema pravo na opšte izuzeće od zakona, ni Trampa ni Republikansku stranku odavno ne obavezuju; i zato su nadigli dreku do neba, sve sablažnjavajući se nad postupkom ministarstva pravde, a pojedini i zahtevajući ostavke ili smene Garlanda i direktora FBI Kristofera Vreja. Uz mnogo buke i besa, iz republikanskih krugova je zahtevano i obelodanjivanje sadržaja naloga za pretres - što se ekstremno retko čini upravo kako bi se sačuvala nezavisnost delovanja pravosudnih organa, pogotovo onda kada, kao u ovom slučaju, nije izvesno da će doći do pokretanja krivičnog postupka; Garland je to jednostavno rešio naloživši objavljivanje sadržaja tog dokumenta čiju je kopiju, uostalom, Tramp dobio istog dana kada je pretres i obavljen. Ipak, političke reperkusije sprovođenja pretresa nije bilo moguće sprečiti. Tek što je milimetarskim pomacima počela da se odmiče od Trampa, te razmatra i druge opcije za izbore 2024, poslednjih godina dramatično radikalizovana Republikanska stranka sad je ponovo unisono stala uz njega, a Trampova biračka baza dobila snažnu motivaciju najpre za izborni, a onda i postizborni obračun s omraženim im establišmentom (ili „Režimom“ - s velikim R - kako još vole da ga nazivaju). Ovo pod pretpostavkom da pre toga ne dođe do masovnog političkog nasilja izazvanog, recimo, podizanjem optužnice protiv predsedničkog kandidata Trampa, ili osuđujućom presudom: to bi tek njegove najekstremnije pristalice bacilo u amok. Mada ga, ironično, ne bi onemogućilo da se kandiduje, ili da se u slučaju pobede vrati na čelo SAD. Jer, kriterijumi koje je potrebno ispuniti da bi neko mogao da se kandiduje za predsednika propisani su Ustavom, a u njemu nigde ne piše da se to pravo uskraćuje optuženim ili osuđenim licima. (Postoje i drugačija tumačenja: da bi na osnovu člana 2071 saveznog krivičnog zakona Trampu, ako bi bio osuđen za uništavanje ili uklanjanje poverljivih dokumenata, pravo na obavljanje bilo koje dužnosti na federalnom nivou moglo biti uskraćeno. Ali pošto je temeljni princip da je Ustav iznad svakog pojedinačnog zakona, takva interpretacija ne bi prošla ni na jednom američkom sudu.) Tramp bi, inače, naredne izbore, u teoriji barem - da pravosudni sistem ne zazire toliko od mogućnosti da brzo ne ispadne i kuso - mogao da dočeka s povelikim dosijeom. Osim dva opisana slučaja u kojima se suočava s mogućim federalnim optužnicama, kriminalnu istragu o 6. januaru vodi i tužilaštvo Distrikta Kolumbija, na čijoj teritoriji je Vašington; a pred sudom bi mogao da završi i u DŽordžiji, zbog pritiska koji je posle izbora vršio na tamošnje organe vlasti ne bi li mu nekako namakli nedostajuće glasove za pobedu u toj saveznoj državi. Okružno tužilaštvo na njujorškom Menhetnu vodi istragu o tome da li je njegova temeljna kompanija, Tramp organizacija, lažno predstavljala vrednost svoje imovine da bi od banaka dobila povoljnije kredite i plaćala niže poreze; i ta bi istraga mogla da se okonča podizanjem optužnice. I u zasebnom postupku u NJujorku, ali na državnom nivou, trenutno se istražuje poslovanje Tramp organizacije: na prošlonedeljnom saslušanju, koje ovog puta nije mogao da izbegne, Tramp je na svako pitanje, osim onog kako se zove, odgovarao isto - pozivanjem na famozni Peti amandman (pravo da se ne odgovara na pitanja pravosudnih organa ako bi to moglo da vodi inkriminaciji), za koji je svojevremeno tvrdio da se njime služe samo kriminalci. Savezni apelacioni sud je prošle sedmice presudio da je Tramp dužan da Predstavničkom domu Kongresa dostavi svoje dugo i pažljivo skrivane poreske prijave, što bi mogao da bude prvi korak ka konačnom otkrivanju istine o njegovom (rutinski preuveličavanom) bogatstvu, ali i o, mnogo bitnije, mogućoj sistematskoj utaji poreza. Na red čekaju i tužbe koje su neki od policajaca povređenih u šestojanuarskim neredima podneli protiv Trampa smatrajući ga odgovornim za podsticanje na nasilje... I tako redom: mogao bi Dik Volf, kreator dugovečne televizijske franšize Red i zakon, da lansira zasebni serijal koji bi se bavio samo Trampovim likom i (ne)delom, i da mu dugo ne zafali materijala. A bilo bi valjda i nekakvog epiloga, kakav bi u stvarnom životu, svemu uprkos, lako mogao da izostane. Vladan Marjanović