Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   27.11.2022. 07:01
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Кад порастем бићу Кенгур

Упркос рату пред вратима и најгорој зими у последњих 70 година, срећна је земља у којој власт има преча посла од формирања нове владе која би требало да је проведе кроз све те сциле и харибде

За уторак планирана седница Председништва СНС-а, на којој је Александар Вучић требало да саопшти име мандатара, одложена је за среду по подне, јер власт има преча посла. Тако би, у најкраћем, могло да гласи објашњење зашто ни више од 150 дана након избора нисмо знали ко ће бити нови председник владе. Чуј, имају важнија посла од избора нове владе, која је по Уставу једина надлежна да води унутрашњу и спољну политику земље.
Па, ако нам 1. септембра стварно прети рат на северу Косова, као што нам већ недељама утерују страх у кости, зар не би било логично да све остале теме оставе по страни, да се, ако треба, два дана сви напредњаци затворе у једну салу и да никога не пуштају напоље док не одлуче да ли ће Ана Брнабић остати или ће се иселити из свог кабинета (мада би онда морала да се исели и из, о нашем трошку реновиране, виле покојне Јованке Броз), хоће ли је заменити Милош Вучевић или неко други. И код год то био, његов кабинет требало би да земљу проведе између сцила и харибда, јер нам прети не само рат, него и најгора зима у последњих 70 година и ко зна шта још све не. Па, ко ће све те проблеме да реши ако не нова влада, за коју, ето, чујемо да није ни важна и да држава (то сам ја) има преча посла.
Све је, додуше, било после недељног, још једног историјског обраћања грађанима, када је Вучић рекао да ће се о мандатару расправљати у уторак „ако будемо имали времена… а да ли ће то бити дан или седам дана раније или касније, не мислим да је кључно“. У томе и јесте суштина проблема, јер ко год био нови премијер, ни за шта се неће питати. Због тога ми још смешније делују Аустралијанци, који су ових дана сазнали да је бивши премијер Скот Морисон тајно положио заклетву и 2020. преузео надлежности пет најважнијих министарстава. „Управљао сам бродом усред олује, јер сам као премијер могао да разумем тежину одговорности која је била на мојим плећима и на ником другом“, покушава да објасни необјашњиво Морисон, а још горе је што се упиње да је та „ванредна овлашћења“ сам себи доделио као „демократски изабрани премијер“.
И шта онда има да се чудимо свему што се дешава у Србији? Овде министрима нико иза леђа није преузео њихов посао. Они сами се не мешају у свој посао и ту нема никаквих тајни, а у Србији се заклетва полаже само једном човеку. Биће да ми је зато, чим сам прочитао вест шта је Скот урадио, одмах на ум пао филм Кад порастем бићу Кенгур. Не само због наслова, већ и због речи редитеља Радивоја Андрића да је „ма колико то чудно звучало, ово смешан и весео филм о безнађу“. Па, зар вам и ово што данас живимо не делује као безнађе. Мада више ништа није ни смешно, ни весело.
Као што није ни смешно само Александра Вулина достојно објашњење министра полиције да је опозиционог председничког кандидата Здравка Поноша, оснивача покрета Србија Центар, гранична полиција задржала сат и по зато што га је помешала са „певачем крајишких песама“. У нормалној земљи Вулин и слични њему би певали неке друге песме. Овако, може, потписујући се као министар, да издаје саопштења у којима наводи да Понош није ни на каквом списку МУП-а, јер „да јесте, био би претресен и заустављен и када је излазио из Србије, а не само када се вратио са хрватског приморја, на које већина његових колега, због тајних оптужница расписаних због одбране Срба током грађанског рата деведесетих, ионако не сме да оде“.
Није смешно ни то што министар Томислав Момировић тврди да је „литијум била наша шанса да измислимо интернет, литијум је била наша нафта и сви ми сносимо део одговорности зашто нисмо имали снаге, председник најмање“. Могло би овако унедоглед, али се на крају све своди на питање зашто би председник Србије тајно преузео овлашћења било ког министра, кад они раде оно што би и њега можда била срамота. Или би бар, без потребе, ризиковао да се некоме замери. Као што се сигурно замерио некима када је рекао да су му „одвратни и једни и други (и противници и заговорници Европрајда)“ и да су му „грозни и они који би да се, тукући педера поред себе, боре против педера у себи, као и они који би да нешто хвалишу а не размишљају о томе какве све проблеме има држава Србија и шта је то све што је држави у овом тренутку натоварено на врат“.
Тешко нама са толиким теретом на плећима. Ако сте разумели шта је највећи терет у земљи у којој уместо надлежних државних органа вест о забрани Европрајда на Пинку саопштава власник Информера. Живи били па видели. Ако пре тога преживимо онај рат.



Милан Ћулибрк


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Јоргованка Табаковић, гувернерка НБС

Имамо да је кромпир поскупео 152 одсто. Када је прошла пандемија, људи су почели да организују свадбе и славља и повећана је потрошња и то је, поред суше и других фактора, довело до раста цена.

Прочитајте све мисли
bg