Kad porastem biću Kengur

Za utorak planirana sednica Predsedništva SNS-a, na kojoj je Aleksandar Vučić trebalo da saopšti ime mandatara, odložena je za sredu po podne, jer vlast ima preča posla. Tako bi, u najkraćem, moglo da glasi objašnjenje zašto ni više od 150 dana nakon izbora nismo znali ko će biti novi predsednik vlade. Čuj, imaju važnija posla od izbora nove vlade, koja je po Ustavu jedina nadležna da vodi unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Pa, ako nam 1. septembra stvarno preti rat na severu Kosova, kao što nam već nedeljama uteruju strah u kosti, zar ne bi bilo logično da sve ostale teme ostave po strani, da se, ako treba, dva dana svi naprednjaci zatvore u jednu salu i da nikoga ne puštaju napolje dok ne odluče da li će Ana Brnabić ostati ili će se iseliti iz svog kabineta (mada bi onda morala da se iseli i iz, o našem trošku renovirane, vile pokojne Jovanke Broz), hoće li je zameniti Miloš Vučević ili neko drugi. I kod god to bio, njegov kabinet trebalo bi da zemlju provede između scila i haribda, jer nam preti ne samo rat, nego i najgora zima u poslednjih 70 godina i ko zna šta još sve ne. Pa, ko će sve te probleme da reši ako ne nova vlada, za koju, eto, čujemo da nije ni važna i da država (to sam ja) ima preča posla. Sve je, doduše, bilo posle nedeljnog, još jednog istorijskog obraćanja građanima, kada je Vučić rekao da će se o mandataru raspravljati u utorak „ako budemo imali vremena… a da li će to biti dan ili sedam dana ranije ili kasnije, ne mislim da je ključno“. U tome i jeste suština problema, jer ko god bio novi premijer, ni za šta se neće pitati. Zbog toga mi još smešnije deluju Australijanci, koji su ovih dana saznali da je bivši premijer Skot Morison tajno položio zakletvu i 2020. preuzeo nadležnosti pet najvažnijih ministarstava. „Upravljao sam brodom usred oluje, jer sam kao premijer mogao da razumem težinu odgovornosti koja je bila na mojim plećima i na nikom drugom“, pokušava da objasni neobjašnjivo Morison, a još gore je što se upinje da je ta „vanredna ovlašćenja“ sam sebi dodelio kao „demokratski izabrani premijer“. I šta onda ima da se čudimo svemu što se dešava u Srbiji? Ovde ministrima niko iza leđa nije preuzeo njihov posao. Oni sami se ne mešaju u svoj posao i tu nema nikakvih tajni, a u Srbiji se zakletva polaže samo jednom čoveku. Biće da mi je zato, čim sam pročitao vest šta je Skot uradio, odmah na um pao film Kad porastem biću Kengur. Ne samo zbog naslova, već i zbog reči reditelja Radivoja Andrića da je „ma koliko to čudno zvučalo, ovo smešan i veseo film o beznađu“. Pa, zar vam i ovo što danas živimo ne deluje kao beznađe. Mada više ništa nije ni smešno, ni veselo. Kao što nije ni smešno samo Aleksandra Vulina dostojno objašnjenje ministra policije da je opozicionog predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša, osnivača pokreta Srbija Centar, granična policija zadržala sat i po zato što ga je pomešala sa „pevačem krajiških pesama“. U normalnoj zemlji Vulin i slični njemu bi pevali neke druge pesme. Ovako, može, potpisujući se kao ministar, da izdaje saopštenja u kojima navodi da Ponoš nije ni na kakvom spisku MUP-a, jer „da jeste, bio bi pretresen i zaustavljen i kada je izlazio iz Srbije, a ne samo kada se vratio sa hrvatskog primorja, na koje većina njegovih kolega, zbog tajnih optužnica raspisanih zbog odbrane Srba tokom građanskog rata devedesetih, ionako ne sme da ode“. Nije smešno ni to što ministar Tomislav Momirović tvrdi da je „litijum bila naša šansa da izmislimo internet, litijum je bila naša nafta i svi mi snosimo deo odgovornosti zašto nismo imali snage, predsednik najmanje“. Moglo bi ovako unedogled, ali se na kraju sve svodi na pitanje zašto bi predsednik Srbije tajno preuzeo ovlašćenja bilo kog ministra, kad oni rade ono što bi i njega možda bila sramota. Ili bi bar, bez potrebe, rizikovao da se nekome zameri. Kao što se sigurno zamerio nekima kada je rekao da su mu „odvratni i jedni i drugi (i protivnici i zagovornici Evroprajda)“ i da su mu „grozni i oni koji bi da se, tukući pedera pored sebe, bore protiv pedera u sebi, kao i oni koji bi da nešto hvališu a ne razmišljaju o tome kakve sve probleme ima država Srbija i šta je to sve što je državi u ovom trenutku natovareno na vrat“. Teško nama sa tolikim teretom na plećima. Ako ste razumeli šta je najveći teret u zemlji u kojoj umesto nadležnih državnih organa vest o zabrani Evroprajda na Pinku saopštava vlasnik Informera. Živi bili pa videli. Ako pre toga preživimo onaj rat.