Kod samodržaca konzistentne politike nema

Nakon što je gradonačelnik Aleksandar Šapić najavio da sigurno neće otvoriti manifestaciju Evroprajd, ali da će sigurno otvoriti manifestaciju „Dan porodice“, profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić je izjavila: „Kad bi ovde bilo funkcionalnog javnog tužilaštva, možda bi se neki od tužilaca zamislio nad izjavom gradonačelnika Beograda, Aleksandra Šapića, o pripadnicima LGBT populacije, i nad odredbom člana 387, u stavu 4. Krivičnog zakonika. A on glasi: ’Ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine’.“ Pa, niko se nije zamislio. Ni tada, a ni mesec dana kasnije kada je upriličena litija protiv Evroprajda, na kojoj je episkop banatski Nikanor, uz duboki žal što ne poseduje oružje, uradio ono što je nenaoružan mogao - bacio anatemu na učesnike. Ako su Šapićeve reči bile „finesa“ koju tužilaštvo nije baš razumelo, šta bi moglo da mu bude nejasno nakon govora vladike Nikanora? Verbalni napadi vladike Nikanora i otvoreni poziv na nasilje imaju obeležja krivičnog dela izazivanja mržnje - nacionalne, kao i mržnje prema seksualnim manjinama. Prema ovakvim i sličnim izlivima mržnje tužilaštva u Srbiji su redovno indiferentna. Uzrok tome nije samo disfunkcionalnost nastala preuzimanjem svih državnih funkcija u jedne ruke, već i kolektivno iščezavanje svesti o vladavini prava i, uopšte o vrednosti prava. Tužilaštvo se ponaša kao neki monaški red koji se zavetovao na ćutanje. Kao da više nemamo tužioce već „zagorkijance“ - da se poslužim terminologijom LJubomira Živkova. Dugogodišnja republička tužiteljka Zagorka Dolovac ostaće u istoriji pravosuđa zabeležena kao rodonačelnica ovog ćutljivog činovničkog reda. Kako je došlo do toga? Verujem u iskustvenu istinitost stava Hane Arent da se mi, ljudi, nažalost ne rađamo jednaki, iako na učenju o prirodnoj jednakosti počiva vladajuća teorija ljudskih prava. U kriznim vremenima, pogotovo onde gde je vlast autokratska, politička moć se uzima i održava na nejednakosti. Tada društvo mora da učini ozbiljan napor da se jedni drugima obavežemo na poštovanje i čuvanje ljudskih prava, da jedni drugima garantujemo ravnopravnost. Takva garantija podrazumeva solidarnost, kako je Arent naziva - čovečnost. Društvo u Srbiji, i ne samo ovde, u savremenom kriznom dobu nije našlo dovoljno snage za solidarnost, a nalazilo ju je, na primer, u doba Drugog svetskog rata kad je postojala jasna svest o opasnosti od fašizma i o nužnosti da on bude poražen po cenu ogromnih žrtava. Danas se fašistički izlivi besa i mržnje tolerišu, a proplamsaji čovečnosti su retki - kad treba pomoći deci u lečenju skupim lekovima, na primer. Javni prostor se suzio na čovečnost u slučajevima muke sa kojom se većina može identifikovati. Masovno usvajanje i odbrana ideja za koje se veruje da su daleko od fizičke patnje danas izgleda veoma daleko. Zato „zagorkijanci“ mogu komotno da ćute i da pristanu na nejednakost. Ne bi smeli - jer siledžija je siledžija - nosio mantiju ili trenerku, pokrivao glavu kamilavkom ili kapuljačom. Ako tužilaštvo nije želelo da zaštiti LGBT populaciju, zar nije bilo u obavezi da zaštiti premijerku: osim zbog seksualne orijentacije, vređana je i na nacionalnoj osnovi, a izrečena je i direktna pretnja? Tužioci se rukovode i time ko napada, jer taj/ta je u poziciji da bude osumnjičen, a kasnije moguće je i osuđen, a prema prilikama i time ko je cilj napada. Kad napadaju siledžije i pedofili u mantijama, tužilaštva se uglavnom uzdržavaju od gonjenja, a sudovi sude dugo dok ne nastupi zastarelost. Ako bismo bili blagonakloni, možda bismo to pripisali nekoj ideji da crkva kao institucija treba da se bavi sankcionisanjem sveštenstva. Ali, nemamo pravo na blagonaklonost, nego na primenu zakona koji ne razlikuje siledžije vladičanskog i huliganskog tipa. On naređuje jednak postupak prema svima. O napadu na tehničku premijerku nadležni organi ćute, dok su, zbog poruke koju je anonimni, tzv. „običan čovek“ poslao dr Dariji Kisić Tepavčević, povodom ispijanja vina sa Vulinom u jeku pandemije, reagovala BIA. Na vladike - BIA ne reaguje, verovatno zato što smatra da premijerka spada u domen vrhovne predsednikove zaštite. Ta zaštita je bila oštra, ali razume se, bez ikakvog pravnog dejstva na pobesnelog vladiku. Ukratko, reakcija tužilaštva nije u vlasti zakona nego primalnog instinkta: na vlastelu ne smemo, običnima neka radi ko god hoće i šta god hoće, a koga od vlastele treba da štitimo, to nek Zagorka vidi s predsednikom - a potom pokrije lice fasciklom. Komentarišući taj događaj Brnabićeva je povezala dve stvari: navodno otkrivanje adrese predsednika u Danasu je ocenila kao „najbrutalniji napad“, dok napad na sebe, svoje dete i pretke nije uvrstila ni u kategoriju „malo brutalan“ jer nam je „potrebna stabilnost, a ne da se svađamo“. Kako pravo, a ne njen subjektivni osećaj, rangira ta dva slučaja? Otkrivanje adrese predsednika Republike nije krivično delo, dok označavanje premijerke kao ćerke i unuke ustaškog koljača jeste. Ako ostavim po strani snažnu ulizičku potrebu tehničke premijerke u odnosu na predsednika Republike, njen citirani iskaz o potrebi sloge pokazuje da ona ne razlikuje javnu slobodu od lične. Javna sloboda je ograničena zabranom govora mržnje, koji poziva na nasilje. Ona, kao javna funkcionerka nema pravo da „oprašta“ javni govor mržnje ublažavanjem ili ograničavanjem svoje lične slobode. I njen stav ne sme da vezuje pravnički misaoni aparat javnih tužilaca. Ali ovde je to postao plemenski običaj jači od pisanih normi. Ako otkrivanje adrese nije krivično delo, čemu onda krivična prijava protiv N. N. lica od strane poverenika za informacije od javnog značaja? Nisam pročitala krivičnu prijavu poverenika, a bilo bi zanimljivo videti u kojim radnjama povodom adrese predsednika Republike on vidi neko krivično delo. Činjenica da je prijavu podneo protiv N. N. lica, iako se subjekti mogu locirati sa istom onom (slabom) verovatnoćom i ovlašnošću koliko i tačna adresa predsednika, govori da ova krivična prijavu ima isti cilj kao i ona nekadašnja koju je podneo gradonačelnik Novog Sada, advokat Vučević, protiv braće Vučić - cirkusko zamajavanje sa idejom podilaženja stranačkim niskim strastima. Kako se u to cirkusko zamajavanje uklapa ponovo višestranački parlament, velikodušno deljenje potpredsedničkih mesta opoziciji, ali i upozorenje od Orlića da će Skupština isključivo slediti politiku Vučića? Novi predsednik Skupštine „obećava“ da će ona sprovoditi politiku Aleksandra Vučića zato što je nadmoćno pobedio na predsedničkim izborima. Zaista je važno utvrditi šta je politika Vučića, osim svakodnevne jadikovke i kršenja obećanja. Uverena sam da će Orlić učiniti sve što treba da u svakoj prilici sprovede Vučićevu (samo)volju, jer konzistentne politike kod samodržaca, po definiciji, nema. To je moguće jer ovde nema demokratije, postoji samo forma parlamentarnog višepartizma, a nema ni svesti da demokratija pored ostalog, znači i zaštitu manjine od tiranije većine koja sprovodi jednu političku volju. Verujem da su predstavnici opozicije prihvatili mesta potpredsednika parlamenta da bi bili vidljiviji i da bi se njihova reč što bolje čula. Videće se možda više nego dosad, ali da bi se čuli, treba da nađu način da Orlić ne govori paralelno s njima, snagom glasa bez argumenata, što ga je svakako „kvalifikovalo“ za predsednika parlamenta. Koliko će EU biti impresionirana demokratičnošću naše Skupštine umnogome će zavisiti od samokontrole glasovnih sposobnosti predsednika Skupštine, kao i od odgovarajuće veštine opozicionih poslanika. Da je na listama opozicije bilo operskih basova i glumaca, povoljan umetnički utisak bi možda i bio postignut. Operskih basova definitivno nemamo, a da li imamo Skupštinu, vlast ili bar narodnu volju da „impresioniramo“ EU? Skupština po definiciji treba da izražava volju i stavove većine građana. Da bi se formirao relevantan politički stav potrebna je javna debata u slobodnom medijskom prostoru. Umesto toga, vlast sistematski „neguje“ svađalačku kakofoniju. Tabloidi i tzv. društvene mreže omogućili su najezdu polusveta na normalnost i podjednako je postao važan „stav“ poslat u sajber prostor posle polupijanog razgovora za kafanskim stolom, kao i stručni politikološki tekst. Populizam, idilično nazvan „narodnom voljom“ olako se razumeva kao demokratija. Potom, potrebni su pošteni i slobodni izbori. Glas poslanika u Skupštini morao bi biti slobodan, a u našem izbornom sistemu strogo je kontrolisan partijskim birokratskim mehanizmom. Nijednog od ovih preduslova nema. Tako da, umesto argumenata, kolektivna volja parlamenta rukovodi se jačinom glasa, uglavnom praćenom mržnjom ili golim interesom. Većinski smo pristali da Vučić odlučuje o svemu. Da li je moguće da je prvi koji je rekao „ne“ tom maniru paor iz Srbobrana Đorđe Grujić, koji „ne želi da mu daje legitimitet da odlučuje o stvarima za koje nije nadležan“? Gospodin Đorđe Grujić zna i razume šta je nadležnost bolje od mnogih pravnika. Volela bih da ovde zavlada „Grujićev princip“. Ne verujem da će se dublje ukoreniti. A da li posedujemo bar jednu instituciju koja bi nam pomogla da zavlada „Grujićev princip“? Nažalost, takve institucije države nema. Ali postoje ljudi koji su postali primer hrabrosti ovog društva. Aleksandar Obradović, Đorđe Grujić, Žene u crnom... ogrešiću se o mnoge koje ne pominjem, na primer o istraživačke novinarke i novinare, o časne lekare. Moćna i masovna solidarnost sa takvim ljudima - kakve još nema - mogla bi nas dovesti dotle da se međusobno obavežemo na čovečnost, za početak. Kako smo propustili priliku da se tokom pandemije bar malo odvažimo na čovečnost? Ne samo prema lekarima već i prema ljudima koji su umirali oko nas? Stiče se utisak da je umesto solidarnosti zavladala sebičnost? Odnos prema pandemiji podlegao je i podleže istim mehanizmima kao i formiranje „narodne volje“, uz pojačanu ulogu društvenih mreža, podstaknutu nadrinaukom, koju su nažalost promovisali i neki školovani lekari. Lečenje šećernim vodicama lakše se raširilo od poziva na vakcinaciju. Laž, kao dominantna metoda javne komunikacije, doživela je kulminaciju krivotvorenjem broja umrlih, a hladno ponavljanje brojeva učinilo je svoje. „Novinari Dejli mejla uspeli su da se infiltriraju u Telegram grupu po imenu Veterani za slobodu, u kojoj oko 200 veterana vodi rasprave – preti i mašta – o nasilnoj pobuni u kojoj bi centri za vakcinaciju bili zatvoreni, a njihovo osoblje izloženo napadima. Ukratko, antivakserski pokret je postao magnet za sve one koji aktivno odbacuju naučna saznanja i istinu. To je otvoreni put u svet radikalne desnice.“ (Pol Mejson, Peščanik, 19. 10. 2021). Takav odnos - višak besa uz otvorenost za teorije zavere nije samo srpska „specijalnost“. No, pored besa i zavereničkih teorija, mislim da je u Srbiji specifičan uzrok društvene ravnodušnosti i svojevrsni fatalizam. Fatalističko mirenje s nevoljom uvek je posledica procesa, produženog trajanja stanja i atmosfere potresnih za svako društvo. Naročito rata i dugotrajnih vanrednih okolnosti. Društvo u Srbiji živi već gotovo tri decenije u antagonizmu sa gotovo celim svetom, potom sa svojom okolinom, snažno je raspolućeno, po gotovo svim kriterijumima za unutardruštvenu antagonizaciju. A izvor društvenih sukoba je uvek tamo gde je moć, dakle, na samom političkom vrhu. Ratni sukobi u bivšoj Jugoslaviji trajali su, s prekidima, gotovo čitavu deceniju. Smrt je postala bliska, vesti o smrti ljudi kojima inače još nije došlo vreme, predugo su svakodnevica. „Navučeni“ smo na smrt, a tu onda nema prostora za čovečnost. Ostaje naricanje. Nedavno ste izjavili: „Niko ne može pokrenuti postupak izuzev javnog tužioca, niko ne može presuđivati izuzev suda. A to znači da ovde mora biti države. ‚Srpski svet‛ nije država, a jedino on ovde agilno sudi kroz reči – biću pristojna – svog nakrivo nasađenog glasnogovornika, Aleksandra Vulina.“ Ima li izgleda da te reči dopru do nekog ili nam je budućnost, recimo, Vulin na mestu premijera? Ima, taman onoliko koliko su mediji dostupniji meni nego Vulinu. Dakle, nema uopšte. A to su i tako samo reči, one nemaju moć da promene stvarnost. Što li nema Vulina u državnom vrhu, a dobro bi mu stajalo? Iskreno, mogu samo da se čudim neodlučnosti da se farsa dovede do vrhunca. Gde smo sada kada Rusija počinje da zahteva više lojalnosti, a EU da uvedemo sankcije? Sad smo tačno u trenutku u kome se još ne zna da li će poriv za solidarnošću sa slabijim nadvladati neutoljivu žeđ za gasom. Dobro nam ide. U ovom praznom hodu „nesvrstavanja“ stiče se utisak da na Putinu više profitira desnica nego naprednjaci. Postoji li opasnost da ona preuzme vlast u zemlji ili će se sve završiti kao i do sada – nežnom zaštitom Mladićevih murala? Naprednjaci jesu desnica. Opasnost desnice nije budućnost već sadašnjost. Razlika je samo u formulama. Da preciziram – ekstremna desnica koja ni formalno ne želi u EU i koja nam čak ne bi ni uvezla vakcine. I koja obećava da će nam „urediti porodicu“ iako je pod naprednjacima porodica ostala jedino mesto na koje u toku dana možemo da pobegnemo od vlasti? Dakako, postoje snažne verbalne razlike između Vučićeve desnice i krajnje desnice, s tim što Vučić ima glasnogovornike koji čak i verbalno te razlike potiru. Tu svakako prednjače Vladimir Đukanović i Aleksandar Vulin. Vladajuća stranka dugo i, po sopstvenim kriterijumima uspešno, balansira na primitivnoj političkoj „teoriji relativiteta“. Hoćemo u EU, ali... Nećemo izricati sankcije Rusiji, imamo bliske odnose i sličnu tradiciju. Šta je zapravo srpska, a šta ruska porodična tradicija, nikako da nam se objasni. Mi imamo narodnu poslovicu koja glasi: „Ko ti iskopa oko? Brat. Zato je tako duboko“. Sa takvom „tradicijom“ ne smemo se miriti. Sa uređenjem porodice po „tradicionalnom“ obrascu svemoćnog privatnog sudije - pater familijasa - nema pomirenja. Takve „tradicije“ vode u regresiju, ne u društveni napredak. I opet se pozivam na Hanu Arent. Jedni drugima moramo garantovati prava i društvenu ravnopravnost. Nećemo ih dobiti na poklon. Sandra Petrušić