Čije je moje telo

U veku u kojem živimo, sa snažnim i često tragičnim istorijskim iskustvima naše civilizacije, bilo bi posve logično da su slobode koje su jednom osvojene – osvojene zauvek. I da se pojedina prava čoveka - kao trijumfi slobode - ne moraju osvajati ponovo. Uslov za to bila bi svest građana o tome koliko je važno da te osvojene slobode čuvamo. Znamo pak da nije tako. U društvima koja su i danas ksenofobična, homofobična i heteronormativna, te se slobode, nažalost, periodično ponovo moraju osvajati. Srpsko društvo, i ne samo zbog recentnih primera, već dugo je jedno od njih. Nažalost, nije mnogo drugačije ni u drugim zemljama sveta, najnovije u Americi na primer, gde je tema prava na abortus nedavno dobila dodatnu nijansu mračne boje. Vrhovni sud Amerike ukinuo je ustavno pravo na abortus u ovoj zemlji. Šta će za svet značiti činjenica da je zemlja koja se diči rečju „sloboda“ ukinula jedno od osnovnih prava žena, tek ćemo videti. Kad te štiti onaj koji te kinji: Abortus je odnedavno ponovo postao tema naših medija, po svoj prilici zahvaljujući tome što je kao tema eksplodirao u susednoj Hrvatskoj – a ako pažljivo pratimo, naročito negativne tendencije eksjugoslovenskih društava, primetićemo da se one poput domino efekta, u cikličnim krugovima, razlivaju po regionu - na temu obeležavanja Oluje, sećanja na žrtve Jasenovca, Srebrenice, emigrantske priče, gej prava... Dodamo li tome da pi-ar timovi svih vlasti u regionu manipulišu tim pojavama da bi, u suštini, skrenuli pažnju sa gorućih problema svojih građana, abortus se ispostavlja kao idealna tema za to. Svoju kosku dobijaju ne samo mediji naklonjeni (i instruisani iz) vlasti, već i sve agresivno patrijarhalno i desničarski nastrojene struje kojima su mizoginija i seksizam pogonsko gorivo i uvek zgodan način da se obračunaju sa neistomišljenicama. Iako po Ustavu ne bi smela da bude, Srbija sve više postaje zemlja u kojoj se crkva sve više pita o svemu o čemu – prema istom tom Ustavu – ne bi smela da odlučuje. Tako je jedan njen predstavnik tokom nastupa u TV debati rekao da „zbog abortusa nestaje čitava jedna Srbija“, što je na tragu onoga što govori Ratko Dmitrović, ministar za brigu o porodici. Ovaj zvaničnik vlasti ženama zamera da su se emancipovale toliko da više ne žele da rađaju: „Žene koje neće da rađaju krive su za negativan prirodni priraštaj u Srbiji“, ministrove su reči, a njegovo dalje pojašnjenje vodi direktno u targetiranje žena sa jednim detetom ili onih koje neće ili ne mogu da rađaju: „Imamo žena koje kažu: ‘Jednostavno me ne zanima, neću da rodim’. I niko ne sme da joj kaže nešto, da joj zameri. Ovo što su me napali, ja sam malo proveravao, tu uglavnom ima žena sa jednim detetom, ili one koje nemaju nijedno. Dakle oni jednostavno ne dozvoljavaju da se o tome razgovara.“ Na ovaj primer retrogradnog razmišljanja o poziciji i pravima žene kao jednakopravnog činioca društva, nije reagovala niti jedna od 10 ministarki u Vladi Srbije, a ni sama premijerka. Nijedna od njih nije se oglasila ni povodom razotkrivenog nasilja nad glumicama Milenom Radulović i Danijelom Štajnfeld, maloletnicama u Petnici i Jagodini, povodom slučaja Marije Lukić, a ni povodom uznemiravanja studentkinja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Sve je samo na papiru: Čije je zapravo moje telo? Mene, žene u Srbiji danas? Da li je sve ono što me čini ženom danas u Srbiji vlasništvo ministra za brigu o porodici koji bi da žene „hapsi“ bombastičnim rečenicama ili pak teologa iz TV debate koji misli da sam kriva što se stanovništvo Srbije smanjuje, a obojica zaboravljaju da su upravo oni i snage poput njih u bratoubilački rat na prostoru bivše Jugoslavije nepovratno odvele stotine hiljada (mladih) ljudi, nečijih sinova. Problem tog delikatnog prava žene na porod, na to da neće ili ne može da rađa, pa i na abortus –pred očima javnosti otvorio se još daleke 1969. godine povodom slučaja Šefke Hodžić. On vrlo rečito pokazuje koje su sve patrijarhalne matrice utkane u majčinstvo i kako nametnuti patrijarhalni obrasci u sadejstvu sa neobrazovanjem i neprosvećenosti, vode do kobnih situacija. Ta žena iz bosanskog sela kod Zvornika, prema optužnici je ubila trudnu poznanicu i iz nje izvadila živo dete, a potom ga predstavila kao svoje. Prethodno je, ne mogavši da zatrudni, devet meseci nosila jastuk insinuirajući trudnoću, kao što to, založivši njive i oranice, samo da bi bile prihvaćene u svojoj sredini, danas po južnoj Srbiji rade žene dok čekaju da „kupe bebe“ na jednoj ukrajinskoj klinici. Upravo ovaj poslednji fenomen poslužio je dramskoj spisateljici Maji Pelević da napiše potresnu dramu Poslednje devojčice za koju je dobila Sterijinu nagradu, najvažniju nagradu za dramsko pisanje u Srbiji. U njoj govori o tome kako su materice postale fabrike koje „proizvode“ bebe i kako žene gube kontrolu nad svojim telom, te kako kapitalizam postaje „većinski vlasnik“ materica žena u zemljama trećeg sveta. Ceo taj, ponovo pokrenuti narativ oko abortusa kod nas, pa i u regionu, Maja Pelević definiše kroz pitanje razumevanja liberalnog kapitalizma, ali na početku kaže da ne misli da će tema abortusa zaista zadrmati srpsko društvo. „Desnica u Srbiji raste, ali je i dalje kontrolisana. Sve što vlast trenutno radi povodom svetskih dešavanja i našeg odnosa prema tome dosta je veliki pingpong. U državi koja se još nije približila ozbiljnim pregovorima ozbiljan problem bio bi kada bi se pokrenulo pitanje abortusa. Mi sada ispunjavamo raznorazne kvote EU: ljudska prava, gej prava, pa i taj Vučićev prajd koji se održao, i kamo sreće da se zaista to i misli. Ali, sve je to isključivo na papiru. Jer je to moralo da se desi. Zato mi ne deluje realno da crkva odjednom ojača toliko da uređuje stvari kao što je zabrana abortusa. Time se balansira, to je ta neka Vučićeva igra između toga da je veliki Evropejac i da koketira sa Rusijom, ali ne verujem da bi otišao tako daleko. Mislim da bi i njemu, na tom njegovom putu dve stolice, to bilo mnogo radikalno“, kaže Maja Pelević. Na pitanje zašto mi stalno po nekim dekadama ponovo moramo da osvajamo već osvojene slobode, zbog čega se vrtimo ukrug i zapravo nazadujemo, Pelević kaže: „Zato što živimo u kapitalizmu, a on je usko vezan za patrijarhat koji je opet vezan za desnicu. Neoliberalni poredak je desni poredak. A ne levi. U nekim levim praksama postoje slobode i mnogo humaniji načini života, i što se tiče ljudi i klasa, vera i nacija, muškaraca i žena. Ta prava moraju ponovo da se osvajaju zato što ona u kapitalizmu zapravo ne postoje. Postoje papirološki, kao što u Americi npr. postoje sve antirasističke polise, a onda postoje slučajevi da se Afroamerikanci u centralnoj Americi ubijaju bez pardona. Kapitalizam ima sve te totalitarne fašističke načine funkcionisanja, jedino što ih dobro maskira medijima i raznim floskulama poput – sloboda, jednakost, pravda, ali u suštini, mi svi vrlo dobro znamo da su to države u kojima se, na svakodnevnom nivou, i te kako ugrožavaju ljudska prava. Primer slučaja DŽulijana Asanža vrlo je rečit u tom smislu“, zaključuje Pelević. O tebi odlučuju drugi: Zašto je srpskom društvu, odnosno vlasti, u interesu da gaji animalne porive društva, pa i taj da ženi oduzme pravo na sopstveno telo, govori i Bogdan Stevanović, poznatiji kao Blogdan, čije postove na društvenim mrežama prati milionski auditorijum. Stevanović, gorljivi zagovornik prava žena i svih drugih ljudskih prava, koren pitanja prava na abortus vidi mnogo dublje u patrijarhalnoj matrici: „U Srbiji žensko telo, nažalost, najmanje pripada ženi. Na njeno telo pravo uvek polaže patrijarhalni mentalitet. NJemu je jedino prihvatljivo ono žensko telo koje nema slobodu. Opresija servirana kroz tradiciju i crkvu, a sada i kroz politiku, nikada nije direktna, već podmukla. Žena u Srbiji misli da je slobodna dok ne počne da praktikuje definiciju prave slobode. Tek tada shvati da je ta prvobitna sloboda bila zapravo kavez.“ Dalje ruke od moje dece: Čini se da je pitanje prava na abortus u svim državama Zapadnog Balkana na istoj stranputici. Potvrđuje to i priča bosanskohercegovačke glumice Vedrane Božinović, direktorke Drame NP Sarajevo, prve žene na tom mestu u stogodišnjoj istoriji tog teatra: „Za svaku slobodu potrebno se boriti svim silama, svako pravo dolazi nakon mnogih žrtava i odricanja, ali je za svako ukidanje slobode dovoljan samo jedan potpis na nekom dokumentu. Problem sa abortusom je u tome što se može zabraniti, ali se ne može zaustaviti. Može se napraviti fenomenalno tlo za ilegalne mesare koji su operisali uvek, ne samo u filmovima koje gledamo, nego i u pravom životu. Zakonsko zabranjivanje abortusa nije samo ugrožavanje prava na izbor, nego i direktno ugrožavanje života žene. I opet, vrlo je zanimljivo da o tome šta se dešava sa ženskim telom odlučuje zakon“, kaže Božinović i nastavlja: „Zalažem se za život, naravno. Ali na prolife organizacije gledam sa velikom skepsom. Pre svega zato jer su sve one koje se bore za život nerođene dece, najčešće krajnje desno orijentisane. Pored prava na život fetusa, one brane samo i isključivo svoju boju kože, veru, naciju i seksualno opredeljenje. Sve što iskače iz ovog okvira - otvoreno mrze. Oni se bore za fetuse, ali samo pod uslovom da ti fetusi odrastu u ljude po njihovim merilima, jer im paralelno sa borbom za život nije nikakav problem pozvati na opšte uništenje, ubijanje ili rat protiv svih koji su od njih drugačiji“, poentira sagovornica Božinović. Ona podseća i na to da su upravo te organizacije, koje se bore za zabranu pobačaja, predvodile gotovo sve demonstracije protiv Istanbulske konvencije, dokumenta koji reguliše kažnjavanje porodičnog nasilja, i u kojem se porodica ne definiše samo kao zajednica između muškarca i žene. Borba protiv nje bila je važnija tim organizacijama od zaštite žena i dece od porodičnog nasilja, nasilja na radnom mestu ili u drugom okruženju. „Zbog toga je ta borba za život suštinski licemerna, isto kao i - politički orkestrirano - pozivanje na povećanje nataliteta. Nacionalno osveštene političke vođe poručuju nam stalno kako treba da rađamo, za zemlju i naciju, a jedna od monstruoznijih rečenica koje sam čula je da ne mogu oni (misli se na one suprotne od nas) pobiti koliko naša majka može roditi. Kao majka, na ovo mogu samo reći da ja nisam rađala da bi se pobilo. Čak i najgluplji čovek morao bi znati da jedno izgubljeno dete ne može nadoknaditi apsolutno ništa. Kao majka, kažem – odbijte od moje dece, i ne samo moje. Kao žena, kažem - odbijete od moje materice! I ne samo moje. Nego materica generalno. Ako se na abortus gleda kao na ubistvo, onda treba da nam bude jasno da zabrana abortusa znači da će ubistava tek da bude. Umiraće žene pod noževima nestručnih lica koje zanima jedino zarada. Umiraće žene. Opet žene“, naglašava Vedrana Božinović. Ona podseća na seriju Sluškinjina priča nastalu po romanu Margaret Atvud, koja govori o svetu bez individualnosti. Konzervativnom svetu u kojem su žene muško vlasništvo. Zabranjeno im je da čitaju, pišu, idu u školu, misle. Zabranjeni su umetnost, muzika, pozorište. Tu se „prestupi homoseksualizma“, abortusa, čitanja knjiga, neslaganja sa sistemom - kažnjavaju javnim vešanjima. U tom istom svetu postoje žene koje jednom mesečno, potpuno legalno, siluju njihovi vlasnici i gazde, kako bi rađale decu. „Nerealno? Nemoguće? Mislite? Setite se da smo pre dvadesetak i više godina s nevericom gledale na telefon u ručnom satu DŽejmsa Bonda. Ukidanje jedne slobode nikada ne stane samo na tome. Ukidanje jedne slobode uvek donosi ukidanje druge i treće i četvrte… sve dok više nema sloboda. Sve dok više nema života“, kaže na kraju Božinović. Snežana Miletić saradnica Media Diversity Institute iz Londona