Istorija kreativnosti ili uspeh koji se (ne) prašta

Projekat Sirogojno stajl proistekao je kao spoj tradicionalne kulture, izvornog umetničkog stvaralaštva i danas popularnog etno-turizma, ali u svakom slučaju kroz čitavu lepezu rizičnih, ali za naše prilike neverovatno uspelih poslovnih rešenja. Kreativna preduzetnička aktivnost (uglavnom žena) okrenuta ka selu i njegovom kulturnom nasleđu – to je za šezdesete i sedamdesete godine, pa i za obe poslednje decenije 20. veka u Zapadnoj Srbiji, pa još i na pasivnim padinama Zlatibora, bila neverovatna, ali istinita uspešna priča, koja je bila stalno u fokusu tradicionalnih dušebrižnika, navodno zabrinutih za to što žene preuzimaju društvene uloge rezervisane za muškarce. U besprekorno dizajniranom povezu, između tvrdih korica na 270 strana čistog 120-gramskog kunzdruka, opremljenom mnoštvom fotografija i skeniranih dokumenata, nalazi se materijal čiji je autor poznati užički novinar, urednik i publicista Zoran Jeremić. NJegova knjiga Dobrila – Sirogojno (izdavač Muzej na otvorenom „Staro selo“, Sirogojno, 2020) nije samo biografska, već i istoriografska, i zbog toga što tretira jednu vrstu retkog javnog, čak i nacionalnog dobra, kao što je domaća radinost umetničkog pletenja i vezenja, poznatog čitavom svetu današnjim rečnikom kao brend, a svojevremeno je bio prepoznatljiv samo u jednoj sintagmi – Sirogojno stajl. Pandemija kovida-19, najpre vanredno stanje, a onda permanentna neizvesnost zvaničnih zdravstveno-bezbednosnih mera, doprineli su da se o ovoj neobičnoj knjizi, do sada veoma malo i uglavnom nedovoljno (sa)zna uprkos prvim znanično izašlim primercima još u leto 2020. To je i razlog zašto se ovaj prikaz tek sada pojavljuje pred čitaocima NIN-a. Dobrila Vasiljević Smiljanić jedina je Srpkinja (prethodno Jugoslovenka) od 33 žene iz celog sveta kojima je Unesko dodelio najviše priznanje World Rural Women’s Day (1997) za „kontinuirani doprinos u prosvećivanju žena“. Nagrade koje je Dobrila osvajala u svetu mode, kulture i umetnosti, kao i za privredu i preduzetništvo u Srbiji i eks-Jugoslaviji, ovde se jednostavno ne mogu nabrojati. Kao što nije ni uputno navoditi imena poznatih i moćnih žena sveta, koje su nosile njene modele, sa njom razgovarale, prijateljevale i podržavale je, od kraljica i supruga predsednika najmoćnijih zemalja sveta, do najpoznatijih glumica, slikarki, kreatorki i manekenki. Najčuvenije modne piste Rima, Pariza, Milana, Londona, Japana i SAD, demonstrirale su zlatiborske krojeve odeće od vune, sa etno-motivima, neobično nežnim jesenjim, prolećnim i zimskim nijansama livada i šuma sela zapadne Srbije, Arilja i Zlatibora. Bez obzira na to što je Dobrila sve te uspehe pripisivala kolektivu od „više hiljada pletilja“ na čelu sa ekipom od nekoliko njenih pomoćnica i jednim vrednim službenikom, autoru ovih redova jednom prilikom stidljivo je pomenula da je Pjer Karden bio zadivljen brojem modela, jer ih je Dobrila kreirala oko 5.000 originalnih, i tom prilikom dodao: „Ti jedina u svetu izvedeš na pistu četrdeset manekenki sa četrdeset različitih modela“. E taj isti Karden, dobio je ponudu za saradnju na nekoliko predivnih modela džempera, pregledao, oduševljeno izjavio da mu se dopadaju i da će otkupiti celu seriju (godišnja produkcija iznosila je i više desetina hiljada primeraka), ali pod uslovom da na njih stavi svoju etiketu i skine Sirogojno stajl. Dobrilini saradnici su se u čudu pogledali, ali, očekivano, nisu na to pristali. Jer, bilo je to još uvek ono vreme kada se najpre u Zadruzi, a kasnije u različitim firmama, malim seoskim preduzećima i projektima, od radionice kamenih ploča, preko trikotaže i trgovine, pa preko etno-sela, došlo do saradnje sa hladnjačom za maline. Sve je to nekako išlo uz prioritet lokalnog javnog interesa, za dobro ljudi, za njihovo zapošljavanje, školovanje dece, lečenje, nove kuće, bolji standard, a sve to u korist oslobađanja kreativnosti žena. Društveno odgovorno poslovanje se nije stavljalo u izveštaje kao referentna prednost tržišnog poslovanja. Ono se podrazumevalo. A krenulo se od jednog oblika saradnje sa lokalnim stanovništvom. Dobrilu su najpre kao mladog turističkog radnika-stručnjaka sa Zlatibora, poslali u Sirogojno da izvidi mogućnosti saradnje i razvoja na bazi domaće radinosti, da bi videvši kakvo sve blago stoji u ćilimima i serdžadama po seljačkim kućama, sa tamošnjim domaćicama od toga napravila izložbu, i od tada je sve bilo u znaku izložbi. Od Zlatibora, Beograda, LJubljane, Dubrovnika, Zagreba, pa do Milana i Pariza, i uvek sa pletiljama. Ali na početku, prvi tečajevi za kolektivni rad po modelu, pokušaj kreiranja grubih varijanti džempera sa strogo domaćom vunom. Za uvoz, jedino pogodnog, a inače jeftinijeg pletiva iz Australije i sa Islanda, bile su neophodne posebne dozvole, uz opšte nepoverenje i zavidljivost muških kolega iz rukovodstva i Opštine. Sve je nekako Dobrila prebrodila uz poverenje i saradnju pletilja, uprkos rezervisanim muževima i mnoštvu njihovih obaveza. A onda bi put Beograda kretala s koferima punim džempera, pa od prodavnice do prodavnice, uz pomoć preporuka iz kraja, „nudi i pokazuj kako to stoji, najpre na sebi“. Kada je mnogo kasnije u Italiji jednog od najvećih italijanskih kreatora Otavija Misonija pitala kako je on uspeo u osvajanju tržišta, dobila je neobičan i malo neočekivan odgovor: „Nosio sam kofere, pokazivao i nudio, nudio...“. A kada su predstavnici Svetske banke razgovarali sa Dobrilom o podršci projekata za razvoj domaće radinosti po Srbiji, nisu mogli da razumeju kakve veze ima taj vid preduzetništva sa izgradnjom lokalne infrastrukture, asfaltiranjem ulica, mesnim zgradama i pomoći selu i ljudima Sirogojna. Bili su začuđeni kada je, na pitanje koliki je profit kompanije, Dobrila odgovorila da nemaju profit, već ostatak dohotka upravljaju tako da su zadovoljne pletilje, ostali zaposleni, čitavo selo i kraj, jer se poslovi šire. Uprkos činjenici da se njena umetnička inspiracija vezuje za Zlatibor, Dobrila u knjizi podvlači da ona svoje motive i ideje crpi najviše iz detinjstva, iz rodnog sela Radobuđe. NJena rodna kuća nalazi se, kako sama kaže, na petom kilometru od Arilja, idući ka „gornjim selima“, između obala Malog i Velikog Rzava. Najviše volje i ljubavi za ukrašavanjem duguje svojoj prababi Persi Živanović, koja je izvanredno tkala, a onda na zidove i podove kačila (izlagala) najlepše modele ćilima, prekrivača i serdžada, koje je izvanredno i maštovito ukrašavala i tkala. Dobrila bi joj, kao devojčica, pomagala da smotava pletivo i formira klupčad, pokušavajući na svoj dečji način da imitira njene šare, kombinacije boja i originalne ornamente. Pamti i to kako su joj kao detetu vidik uporno zaklanjala dva visoka brda (Gradina i Vrh), ali je stalno težila da pogledom dosegne negde dalje, proširi vidike, upozna neki drugi svet i poveže vrednosti svog kraja s tim svetom. I dospela je do zenita svetske slave kao umetnik dizajner, kreator, i sve to bez umetničke škole ili slikarske akademije. Niko nije mogao da veruje da Dobrila nije imala akademskog umetničkog kreatora ili dizajnera koji bi njene ideje materijalizovao. A sve to je, u prvoj deceniji eksplozije uspeha, radila sama, nekako usput gledajući i imitirajući prirodu, prateći linije i nijanse drveća, ptica, cveća, gljiva i mahovine. A kada su je u Sirogojnu gosti pitali gde joj je studio u kome dizajnira, oblikuje i crta nove modele, s obzirom na to da je u Sirogojnu samo etno-radionica za rad sa pletiljama, odgovarala bi da je to u njenoj ličnoj porodičnoj kući u Arilju. Tačno je da je vikendom skoro uvek bila u Arilju, zato što su joj tamo kod majke bila deca, pa se trudila da bar tada nadoknadi sve što je propuštala tokom iscrpljujućih radnih putovanja i poslovnih angažmana. Kao dete iz domaćinske i relativno imućne radobuđske porodice, pamti zamorno okopavanje kukuruza na imanju Gruda u blizini Arilja i potom pešačenje do kuće, sa sestrom, majkom ili bakom. To se od dece tada normalno očekivalo. Što više imaš zemlje, to onda u opštoj oskudici moraš više da unapređuješ, i više da radiš. Taj moto, rad svuda, na nekoliko frontova, neprospavane noći, putovanja, sastanci bez odmora i klonuća duha, to je bio Dobrilin moto, jer je od sebe tražila više nego od svih drugih. Dobrila se seća svog školovanja - 70 đaka svih razreda išlo je u školu kod istog učitelja i kako je nastava svaki čas prekidana, kad god se nešto dešavalo, okupacija, ustanak, nailazak raznih vojski. Seća se porodične ratne tragedije, jer Dobrila sa osam godina ostaje bez oca, prethodno je stric poginuo u partizanima u Ivanjici. Onda je i dedi srce prepuklo, kako zbog gubitka oba sina, tako i zbog gubitka (navodnog) viška zemlje, u posleratnim konfiskacijama-kolektivizacijama. Nije neobično da se privrednici tretiraju, često i zloupotrebljavaju kao politički materijal za ovu ili onu opciju. Tako se desilo da je Dobrili, već sedamdesetih godina, zbog prijateljstva sa Latinkom Perović, bilo pripisivano da „šuruje sa liberalima“. Kasnije, kada je počelo najpre ideološko, onda i političko-nacionalno rastakanje, a na kraju i krvavo komadanje Jugoslavije, Ante Marković je, kao predsednik Savezne vlade, zaslužio Dobrilinu političku podršku, što je, nekako logično u Srbiji, uzeto kao veliki greh. Danas kaže da je podržala Savez reformskih snaga naprosto kao poslednju šansu da se spase Jugoslavija, zemlja u čijem je privrednom ambijentu jedino i mogla da osvoji osvedočene domaće i svetske uspehe. Naravno da je to za tadašnju Miloševićevu kamarilu bilo neoprostivo, pa je Dobrila bila na udaru kao sumnjiv kadar. Ipak, ne ostaje dužna pa oštro kritikuje nacionaliste i šoviniste kojima „sankcije i te kako odgovaraju“. Štaviše, držeći govor na skupštini Asocijacije menadžera, krajem oktobra 1992. izjavljuje kako „narod kao da se privikava na ovaj užas, na mazohističko čekanje u redovima...“ I dodaje: „Mi menadžeri … moramo ukazati na fašizaciju društva koja se uz pomoć televizora uselila u naše domove. Mi se ne bavimo politikom, ali ne smemo je ignorisati.“ Potpisniku ovog teksta nije jasno kako to da sadašnji menadžeri Srbije, po definiciji okrenuti saradnji sa svetom, ne promisle o načinu na koji je Dobrila pre skoro tri decenije u poslovnom svetu i svetu prijatelja, uspela da odbrani sopstveni i društveni legitimitet ovakvim izjavama, da ostane dosledna sebi, poslu, ljudima i njihovim potrebama. I to još u ratno vreme, uz nekoliko međunacionalno-republičkih ratova, u kojima SR Jugoslavija navodno „nije učestvovala ni na jednom kvadratnom santimetru svoje teritorije“. Sasvim je razumljivo to što su sankcije, hiperinflacija, ratna privreda i tržišni haos koji je usledio uticali da se lagano urušava i jugoslovenski i svetski projekat Sirogojno stajl. Početkom devedesetih godina zabeležena je Dobrilina izjava na Prolećnom sajmu mode u Beogradu: „Ne mogu da se radujem ‘Zlatnoj statui’, nakon nasilja na ulicama Beograda“. Kada su je, pri prijemu neke prethodne nagrade, novinari pitali zašto izbegava javnu scenu, bez ustezanje je rekla „da se kloni medijskog vrtloga, kao i da su oni (u kompaniji Sirogojno) smatrali da je ’sramota da zabavljaju dokon svet i da prave revije u toku rata’, dodavši da bi ’bilo nečasno da dok toliki ljudi stradaju mi pravimo zabavu snobovima’“. Knjiga Dobrila - Sirogojno ostaje konačno i kao jedan spomenik o tome kako se do uspeha dolazi uz pomoć talenta, ogromnog rada i odgovornosti. Ona je i obrazac na kome se zasnivaju projekti oslobađanja neophodne kreativne društvene energije žena, kao i muškaraca, dece… A to je moguće samo na bazi ogromnog uzajamnog poverenja i poštenja kao univerzalnog principa, odnosno vanserijske čestitosti ove hrabre žene, koja danas mirno živi u porodičnoj kući na onom istom placu koji su joj roditelji ostavili. Autor je redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta i predsednik Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja