Srbija mora da se okrene Zapadu

Pre nego što će doputovati u Beograd kako bi preuzeo dužnost novog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji, prekaljeni američki diplomata Kristofer Hil je krajem marta u Tampa Bej tajmsu - dnevnom listu iz Sent Pitersburga, grada u Floridi u čijoj okolini živi - objavio autorski tekst u kome je izneo očekivanja od misije koja mu je poverena. „Moje dužnosti u Srbiji, zemlji s kojom su pre samo 23 godine Sjedinjene Države bile u konfliktu i s kojom se i dalje ne slažemo oko nekih stvari, jesu da nađemo zajednički jezik i okrenemo se budućnosti. U tome možemo da se rukovodimo kompleksnim poukama iz prošlosti, ali moramo izbeći da budemo njihovi zarobljenici“, napisao je tada. Danas, nekoliko meseci kasnije, ambasador Hil je, kao neko ko izuzetno dobro poznaje prilike u ovom delu Evrope, i dalje pomalo zatečen onim što sugerišu rezultati anketa o spoljnopolitičkim afinitetima ovdašnje javnosti, ali ostaje uveren u to da je - kao što će u intervjuu za NIN u više navrata naglasiti - Srbiji mesto na Zapadu. Beograd i Priština su postigli dogovor - srpski zvaničnici insistiraju: samo usmeni - o ličnim dokumentima. Mislite li da je sada bliži dogovor i o registarskim tablicama? Ne bih ulazio u suštinu toga, jer je to nešto čime mora da se bavi (izaslanik Evropske unije Miroslav, prim.) Lajčak, dok Amerikanci preko (svog izaslanika Gabrijela) Eskobara pružaju podršku dijalogu. Ali sam od početka smatrao da je verovatnije da će se rešenje naći, nego da se neće naći. Rekao sam to više puta, i mada je moja vera u nekim trenucima bila stavljena na iskušenje - uključujući tu prošli sastanak u Briselu - ipak sam verovao da će na kraju nešto ispasti od svega. Sada dve strane razgovaraju jedna s drugom i to je dobro; rekao bih da dogovor o ličnim dokumentima polako dobija na pažnji i nadajmo se da će impuls koji je time dat pregovorima dovesti do daljeg napretka. S druge strane, međutim, predsednik Aleksandar Vučić insistira da je Srbija saterana u ćošak, implicirajući da više nema kud nego da popusti. Da li je to korektan opis trenutne situacije? Ne bih da preispitujem ono što govore učesnici dijaloga, uključujući predsednika Vučića. S moje tačke gledišta, dogovor obema stranama otvara velike mogućnosti, i voleo bih da porade na tome. Eskobar je prošle nedelje u formulacijama bio daleko odmereniji i uzdržaniji od nemačkog kancelara Olafa Šolca, kada je u junu dolazio u Srbiju: nijednom nije upotrebio formulaciju „uzajamno priznanje“. Da li je u pitanju korekcija kursa SAD po tom pitanju, u smislu da je taktičniji pristup bolji način za napredak u uređenju budućih odnosa Srbije i Kosova, umesto da se bude brutalno direktan kao Šolc? Iako je to očigledno, ipak ću reći: gospoda Šolc i Eskobar obavljaju različite dužnosti u vladama koje predstavljaju. Kao pregovarač, nastojite da ostvarite napredak, i ne želite da taj napredak bude ometen aspektima koji izazivaju mnogo emocija i podstiču zabrinutost. Najbolji način da se na kraju stigne do normalizacije odnosa, uključujući i priznavanje, jeste da se rešavaju ona pitanja koja su neposredno pred vama. Pa ako ste pregovarač, onda se fokusirate na ono što je pred vama, a pronalaženje dugoročnih rešenja prepuštate onima s drugim zaduženjima. Davanje prioriteta rešavanju pitanja koja se tiču svakodnevnog života ljudi na Kosovu deluje kao ispravniji pristup. I dalje verujem da je to glavni zadatak koji kroz dijalog treba obaviti. U krajnjoj liniji, kakva će biti budućnost srpske zajednice na Kosovu, kako će živeti, u kakvim uslovima - to je od suštinskog značaja. I drago mi je da vidim da su trenutno upravo takve stvari na dnevnom redu. Mislite li da je pitanje uzajamnog priznanja nešto što se u dogledno vreme po svaku cenu mora rešiti, ili se može na neodređen rok stalno iznova odlagati? Reč „uzajamno“ je važna, ali briselski dijalog je svakako proces u kome dolazi do napretka - korak po korak. I takav pristup, korak po korak, treba da raščisti put prvo za rešavanje kratkoročnih pitanja, pa onih srednjoročnih, da bi se na kraju stiglo do rešavanja onih dugoročnih. Na kraju bismo svi želeli da vidimo situaciju u kojoj više nema nikakvih tenzija. I mislim da se ka tome ide. Treba da ostanemo usredsređeni na ono što je trenutno na stolu. A na njemu je uz druga pitanja i budućnost srpske zajednice na Kosovu... Mogu da razumem da se radi na tome da se stigne do pune normalizacije odnosa, pa i preko toga - ali hajde da se fokusiramo na ono što sad moramo da rešimo. Kad već pominjete tenzije: Vučićevi kritičari smatraju da je prilično očigledno da su - uprkos svim zaklinjanjima u „mir i stabilnost“ - upravo on i njegovi ljudi ti koji tenzije podstiču. A opet, posle nedavnog neuspelog Vučićevog sastanka s Aljbinom Kurtijem u Briselu, rekli ste da je srpska strana pokazala fleksibilnost i dobro odradila „domaći zadatak“. Šta ste zapravo mislili pod time? Mislim da je srpska delegacija jasno stavila do znanja da je u Brisel došla da rešava probleme - a da biste rešavali probleme, morate prvo da znate koji su to problemi, i da ste se dobro pripremili. Uočio sam sve znake spremnosti srpske delegacije da diskutuje o konkretnim pitanjima i potraži rešenja za njih. Na kraju krajeva, to što je dogovor o ličnim dokumentima postignut kratko nakon tog sastanka pokazuje da je srpska strana dobro razumela šta su najvažnija pitanja u ovom trenutku i došla spremna da o njima razgovara. Tako da je briselski sastanak, iako nije ispunio moja nadanja, ipak inicirao neki napredak, kojeg nedelju dana ranije nije bilo. U diplomatiji je sve dobro što se dobro završi. Svima nam je jasno da još dug put treba preći, ali su se makar trenutno svi angažovali na tome; hajde da vidimo da li će doći do daljeg napretka. Ali svakako nije od pomoći to što srpske vlasti koriste medije pod svojom kontrolom za podizanje napetosti u zemlji, neprestanom pričom o ratu koji samo što nije… Snažno verujem u slobodne medije - što ne znači da verujem svemu što se priča. Kad sam nezadovoljan time kako neko medij izveštava o nečemu, moja reakcija je da ga više ne pratim i da se okrenem nekom drugom izvoru informacija. Svestan sam toga da se u ovdašnjim medijima, kao i svuda drugde, izražavaju snažno formulisana mišljenja, ali je važno ne obazirati se na njih i ostati usredsređen na ono što mora da se uradi. A mislim da su oba pregovaračka tima trenutno usredsređena na to. Eskobar se u Prištini sastao s predstavnicima kosovske opozicije, dok se u Beogradu nije sreo s predstavnicima srpske. Zašto? Rekao bih da to ima veze s činjenicom da je svojevremeno proveo dve-tri godine u Beogradu i dobro zna sve opozicione političare, dok u Prištini nije imao prilike da provede mnogo vremena, pa mislim da je odlično što je odvojio vreme za sastanak s tamošnjom opozicijom. A pošto će u sklopu pregovora ponovo dolaziti u Beograd, siguran sam da će imati sastanke i sa drugima, osim srpskih zvaničnika. Mislim da je vrlo važna i hrabra njegova odluka da ode i u Mitrovicu; i to ide u prilog osećaju da u pregovorima ima neke nove energije. To mogu samo da podržim, jer istinski želim da vidim kako Srbija ide napred. I ne želim da ljudi kad pomisle na Srbiju, pomisle na nekakav nedovršeni posao s Kosovom. Srbija može toliko toga kad je reč o njenoj evropskoj perspektivi. Početkom septembra navršavaju se dve godine od potpisivanja Vašingtonskog sporazuma. Osim što je posle toga Izrael priznao Kosovo, nije se desilo ništa: niti su usledile najavljene investicije i krediti, niti je ispalo išta ozbiljno od kancelarije američke Razvojne finansijske korporacije (DFC)… Kada je potrebno rešiti neki problem, obično ima više pristupa. Mnogo sam vremena proveo radeći na pitanju denuklearizacije Severne Koreje, i onda se u jednom trenutku odnekud pojavio Denis Rodman (bivši košarkaš Čikago bulsa koji je u više navrata boravio u Pjongjangu i sastajao se sa Kim DŽong-unom), što je na neki način reflektovalo činjenicu da je potrebno uraditi više. Jer kad se posao ne obavi, onda se javljaju druge ideje kako bi stvari trebalo rešiti... Ne vidim ništa sporno u viđenju da u osnovi problema u odnosima Srbije i Kosova leži ekonomija i da je potrebno mnogo više se fokusirati na nju; uostalom, ekonomske prilike su te na osnovu kojih će ljudi odlučivati da li negde žele da žive ili ne. Vašingtonski sporazum zaista obuhvata širok spektar tema, i mislim da je njegova fokusiranost na ekonomiju dobra. Mislim da je to podsetilo ljude, uključujući i one koji danas rade na tome, da nam je potreban sveobuhvatan pristup, koji uključuje i ekonomska pitanja. Ali, opet - kad ste istoričar ili advokat, okretaćete se za sobom i provesti dosta vremena razmišljajući o onome što je bilo; kad ste diplomata, nastojite da gledate unapred, i da učite na onome što se već dogodilo, nastojeći da ostvarite nekakav napredak... A DFC je jedan od mehanizama koji bi i Srbiji i Kosovu mogao da omogući napredak na ekonomskom planu. Kako gledate na to da su pojedinci pod sankcijama američkog ministarstva finansija, poput dvojca problematičnih biografija sa severa Kosova, Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića, istovremeno i uspešni biznismeni čije kompanije redovno sklapaju unosne poslove s državom? Ne mislim da sam prava osoba koja bi na to pitanje trebalo da odgovara. Ono što znam jeste da je njihovo stavljanje na listu deo pravne procedure kakvu imaju američka i mnoge druge vlade. Mimo toga, nisam u poziciji da govorim o tome zašto su neki ljudi na toj listi, a drugi nisu. Ali ideja je da fokus bude na pojedincima za koje se proceni da krše propise, a ne na tome da se na osnovu toga stvara generalna predstava o vladama pojedinačnih zemalja. Ako su se neki pojedinci našli na takvoj listi, postoji razlog zašto je to tako. Ali, Radoičić je nominalno i politička figura. Jednom stranom diplomati mora biti upečatljivo kad u Srbiji vidi to prožimanje politike, biznisa i podzemlja. Sve što mogu da kažem kao diplomata jeste da su to kompleksna pitanja. U mom svetu, ako je američka vlada neku osobu stavila na listu sankcija, onda se neću sastajati s takvom osobom. Ali nisam u poziciji da govorim o odnosima koji postoje u Srbiji ili bilo kojoj drugoj zemlji. SAD cene Srbiju kao partnera i podržavaju njene aspiracije da postane punopravna članica EU. Ja bih voleo da vidim da Srbija, naš prijatelj i partner, jednog dana možda donese i odluku o priključivanju NATO. Svestan sam tereta prošlosti i znam šta je bilo 1999, ali bih voleo da vidim Srbiju kao ravnopravnog člana severnoatlantske zajednice. Znam da bi Srbiji bilo teško da se odluči na tako nešto, ali to bi bio moj fokus u nastojanju da se približimo Srbiji. Iskreno, mislim da je ovdašnji novi naraštaj na neki način već pokazao šta misli. Mnogo mladih iz Srbije odlazi na Zapad; ne vidim da odlaze na Istok. Stoga mislim da je prilično jasno kuda Srbija želi da ide. Mislite da su srpske vlasti iskrene kad tvrde da zemlju žele da uvedu u EU? Mislim da istinski žele da se Srbija priključi Uniji. Nisam prisustvovao nijednom privatnom razgovoru u kome bi se govorilo drugačije od onog što se javno saopštava. Verujem da problem predstavlja frustracija mnogih ljudi što sve to toliko dugo traje, jer kad vas frustrira vreme koje vam je potrebno da biste nekud stigli, počinjete da bivate frustrirani i odredištem. I ja tu frustraciju razumem. Ali nemam nikakve sumnje oko toga da Srbija mora da se okrene Zapadu: to mora da uradi zbog svoje dece, i zbog dece svoje dece. I iz svih drugih mogućih razloga. Ali činjenica je da mnogo toga, uključujući i istraživanja javnog mnjenja, ukazuje na to da prosečan Srbin danas važnijim smatra prijateljstvo s Rusijom i Kinom. Kao neko ko je impresije o Srbiji sticao tokom više decenija, pomalo me iznenađuje kad danas, 2022. godine, vidim takve rezultate anketa. Teši me činjenica da vam ankete daju izvesnu predstavu o raspoloženju ljudi, ali vam ne pokazuju koliko su duboka njihova uverenja. Moj je osećaj da Srbija želi da se zaputi na Zapad, i ne oslanjam se previše na to što rezultati anketa pokazuju. Osim toga, kad vidite takve rezultate ispitivanja javnog mnjenja, ne reagujete tako što se jednostavno mirite s postojanjem takvih prepreka na putu, nego prvo razmišljate o tome kako se to može promeniti: ne kako da živimo s tim, nego kako da to promenimo. Može se promeniti delovanjem s vrha. Ali srpske vlasti to ne čine. Ponekad je teško promeniti stvari. Ali se moraju promeniti. Morate navesti ljude da shvate da, koliko god bili frustrirani time što se stvari ne odvijaju brže, ne treba da menjaju kurs. Da, ali ovde lično Vučić svojim istupima najviše seje sumnju u EU i Zapad uopšte. A sve dok je tako, ne može se očekivati ni od medija ni od običnih građana da prihvate da je od vitalnog interesa za zemlju da se okrene Zapadu. To je nešto o čemu treba da se odlučuje u dijalogu između građana Srbije i državnog rukovodstva. Moji utisci iz susreta sa srpskim zvaničnicima i s bukvalno svakim s kim sam imao prilike da razgovaram jesu da žele da se približe Zapadu i da su frustrirani sporošću tog procesa. Kakav zaključak izvlačite iz okolnosti da je Vučićev najbliži prijatelj - ne samo u regionu, nego verovatno i u čitavoj Evropi - neko poput Viktora Orbana? O našim odnosima i problemima s Orbanom se dosta zna. Politički lideri stiču prijatelje iz mnogo različitih razloga i ne bih da spekulišem na tu temu - osim da ponovim: Srbija mora da se zaputi na Zapad. I Srbija mora da osmisli strategiju kako da do tamo stigne brže. A da li će Zapad i novoj vladi tolerisati to što Srbija ne želi da se priključi sankcijama Rusiji zbog invazije na Ukrajinu? Stav moje zemlje i stav EU je da Srbija treba da se priključi sankcijama Rusiji zbog ponašanja koje bi svakome s iole savesti moralo biti neprihvatljivo: brutalnog napada na susednu zemlju. Jasno mi je da je za Srbiju pitanje sankcija kompleksno iz istorijskih razloga, ali svi moraju biti načisto oko toga šta je Rusija uradila. Problem s nepridruživanjem sankcijama nije u tome što bi u slučaju da ih Srbija uvede to Rusiju navelo da promeni ponašanje; niko to ne misli. Problem je u tome što ni nikome drugome ko je sankcije uveo nije bilo lako da takvu odluku donese. I mnoge zemlje manje od Srbije su se sankcijama priključile ne zato što misle da mogu da promene ponašanje Rusije, nego iz solidarnosti s drugim zemljama koje su to već učinile. U tome je suština. I to je nešto s čim srpska vlada treba da se suoči. Vladan Marjanović