Nije ih briga ni za ljude ni za prirodu

Iako je prošle nedelje obilato koristio tablu, flomaster i učiteljski narativ, Aleksandar Vučić je ipak propustio da nam kroz brojke objasni tvrdnju da je izgradnja fabrike guma kineske kompanije Linglong u Zrenjaninu „najveća investicija“ u Vojvodini koja će rešiti problem nezaposlenosti u celom Banatu. A baš bi bilo interesantno videti tu formulu u njegovoj izvedbi s obzirom na to da je gotovo nemoguće ukrstiti dva trenutno aktuelna podatka: Linglong ima obavezu da zaposli 1.200 ljudi i to samo na pet godina, a u ovom trenutku je usled duga podizvođačima doveo do stečaja stotinak zdravih domaćih firmi u kojima takođe rade neki ljudi i to za stalno. Recimo, samo jedna od njih - Alfa tehniks iz Svilajnca ne može od juna meseca da obezbedi plate za svojih oko 200 radnika jer joj Linglong (preciznije: sestrinska firma China Energy Group, koja navodno ima ključ od kase) duguje 5,5 miliona evra. I ne pomaže što je nakon četvorodnevnog štrajka i upliva premijerke u pregovore dogovoreno da im se isplati 2,1 milion, jer ostaje još 99 firmi koje se nisu odvažile na štrajk, a kojima po nezvaničnim procenama kineski investitor duguje 30 miliona evra. „Imali smo problem sa vijetnamskim radnicima, štrajk kineskih radnika, sada naših, a fabrika još nije ni počela da radi. Nažalost, razjedinjenost se vidi na svim nivoima, a ovaj problem bi mogao da se reši samo solidarnošću. Međutim, manipulisanje radnicima i grupama radnika je nešto što menadžmentu Linglonga jako dobro ide, a o sindikalnoj organizovanosti ne možemo ni da govorimo jer im u ugovorima piše da zbog nje mogu da dobiju otkaz. Ako već sada imamo toliko kontroverzi, ja stvarno ne mogu da predvidim šta možemo da očekujemo. Nisam mogla da predvidim ni da će se 2021. u Srbiji više od 400 radnika naći u ropskom položaju i sa oduzetim pasošima i da mi je to neko ranije rekao tvrdila bih da je greška“, kaže Milica Marinković iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11. I stvarno bi sve delovalo nestvarno da mesto događanja nije ova zemlja pod ovom vlašću – bogata Kina nam šalje još bogatijeg investitora, država mu dodeljuje sumanuto visoku pomoć, koja samo svojim zvaničnim iznosom krši Zakon o kontroli državne pomoći, a Linglong grca u dugovima i uvodi robovlasništvo jer nema čak ni za plate. Konkretno, zvanična pomoć iznosi 75.823.900 evra i 96 hektara zemljišta (oranice prve klase koje su smeštene usred poljoprivredno-prehrambene zone se poklanjaju za najprljaviju tehnologiju – proizvodnju guma) procenjene vrednosti 7.666.705 evra. Nezvanična je dodeljena tako što se država obavezala da plati izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže, razminiravanje zemljišta i na sebe preuzela obavezu da u slučaju spora oko zemlje na osnovu restitucije ona a ne Linglong snosi troškove. Uz to u Zrenjaninu već godinama rade brojni strani investitori (Drekslmajer, Fulgar, Pompeja, Gece...) koji su zemljište uzimali u dugoročni zakup po ceni od pet do sedam evra po kvadratnom metru i koji su ga otkupili kada je donet zakon, a Grad Zrenjanin je po tom osnovu prihodovao više miliona evra. Na primer, samo je nemačka kompanija Drekslmajer grupa, u trenutku ugovaranja posla s Linglongom imala više od pet hiljada zaposlenih Zrenjaninaca, a u zavisnosti od obima posla zapošljava i 7.000 radnika, što je šest puta više od onoga što obećava Linglong. Ali, koliko god ljudi da investitor zapošljava, pravila nisu ista za one koju su došli u doba demokrata i one koje su doveli naprednjaci. A ni zakoni. Vučićevi investitori mogu bez problema da rade i bez studije o uticaju na životnu sredinu (Linglong je već bio na sudu u Kini zbog ugrožavanja životne sredine, u Tajlandu je došlo do nesreće, a Slovačka je odbila da im odobri izgradnju fabrike), ali i bez građevinske dozvole. Samo na osnovu jedne od mnogobrojnih prijava koju je podneo Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), pokrajinski građevinski inspektor je 27. aprila 2021. godine ustanovio da se bez građevinske dozvole podiže osam objekata na preko 47.000 kvadratnih metara i izdao rešenje da se uklone. Naravno nisu, a pronašao se već neko da im naknadno dopiše dozvole. Kao jedan od ključnih problema RERI u svojoj studiji „O tempora, o mores“ ističe da Linglong „od samog početka realizacije projekta pribegava podeli jedinstvenog projekta na više zasebnih celina, izbegavajući procenu uticaja na životnu sredinu projekta u celini (tzv. salami slicing), čime nesumnjivo krši propise koji regulišu procenu uticaja na životnu sredinu. Pored toga, investitor ne poseduje uslove nadležnog zavoda za zaštitu prirode, a bez njih je nemoguće utvrditi uticaj na životnu sredinu, a naročito uticaj projekta na floru i faunu, što je izuzetno važno imajući u vidu da se specijalni rezervat prirode Carska bara nalazi na udaljenosti od samo dva kilometra od lokacije na kojoj se planira realizacija projekta“. „Ugroženi smo od samog početka načinom na koji se projekat radi - kršenjem propisa i izdavanjem dozvola bez odgovarajućih dokumenata. Iako je bilo veoma bitno da se studija uticaja izradi pre nego što se počne sa projektom, njima je država Srbija očigledno omogućila i obećala da mogu da grade bez bojazni da bi bilo šta moglo da ih omete. I u tome leži naša najveća sumnja da bi taj projekat u svojoj realizaciji mogao da ugrozi životnu sredinu i javno zdravlje. Ne možemo da tvrdimo da će do toga doći, ali svakako izaziva sumnju kršenje propisa u svakom segmentu, netransparentnost i odbijanje inspekcije da radi svoj posao. Pritom država umesto da to sankcioniše stavlja sebe na raspolaganje i postaje čak i ključni igrač u svemu tome“, kaže Mirko Popović, programski direktor RERI-ja. Na jednu od pojedinačno datih studija NVO Građanski preokret je izneo niz zamerki od nesnosne buke, prašine, činjenice da je prvo naseljeno mesto Ečka samo 700 metara udaljeno a da nije predviđen način merenja aerozagađenja na tom području niti automatsko uzbunjivanje u slučaju štetnih emisija u vazduhu, do toga da će fabrika biti povezana na gradski vodovod a da Zrenjanin već godinama ima problem sa vodosnabdevanjem. Gradska uprava Zrenjanina, iako nenadležni organ (o studijama za ovakva postrojenja morao je da odlučuje državni organ) dala je saglasnost na studiju. A stanovnici ne samo Zrenjanina već i okolnih mesta su počeli da osećaju prve posledice iako proizvodnja nije ni otpočela. „Čuvari Perleza“ su objavili fotografije zagađene reke Begej, a nešto kasnije se pojavio i video-snimak Građanskog preokreta na kom se vidi da Linglong ispušta otpadne vode direktno u Begej. Uz snimak su izdali i saopštenje da je Linglong u zemlju postavio cevi unutrašnjeg prečnika 1.600 mm, a da kroz cevi tolikog profila može da protekne 389.000 kubnih metara na dan, uz komentar da „tretman tih otpadnih tečnosti uopšte nije predviđen – ni sada ni u budućnosti, kroz najavljeni gradski prečistač (moći će da tretira samo 25.000 kubnih metara dnevno i to na području celog Zrenjanina). „Što se tiče voda, insistirala bih da se malo više obrati pažnja na bunare koje buše, jer je to prošlo prilično nezapaženo. Imaju nameru da probuše 5-6 bunara i prilično napreduju u tome, a već su dobili i neke građevinske dozvole. Naravno, čak i to su rascepkali pa imaju građevinsku dozvolu za nekoliko šahti, i dozvolu za neko postrojenje koje bi trebalo da prečišćava bunarske vode. Ono što je problematično je činjenica da se do sada nigde nije analizirao uticaj bunarskih voda u kontekstu uticaja na životnu sredinu. Ni u fabričkom projektu, a ni u projektu za „mikser“ se ne pominju bunari, a njihov uticaj može da bude veliki. Sve to je moralo da bude procenjeno pre radova. Mi ćemo nastaviti da pratimo da li poseduju građevinske dozvole jer po našim saznanjima još uvek nije odlučeno o njima. Pitanje je da li će ih dobiti, a ne znamo da li su već krenuli sa bušenjem bunara. Neformalno smo čuli da jesu, a na osnovu njihove poslovne politike ne bih se začudila da je tako“, kaže Hristina Vojvodić, pravni savetnik RERI-ja. Šta tačno znači prisustvo Linglonga među prvima su shvatili zrenjaninski aktivisti koji su 2019. snimili spot „Napravimo preokret” sa porukom da uz zagađenje stiže i robovski odnos. Ali teško da su imali u vidu baš ono što je otkriveno dve godine kasnije – zamke za životinje postavljene oko gradilišta koje su postavljali vijetnamski radnici da bi se prehranili. Bez obzira na to što je zaštitnik građana nakon uviđaja izjavio da su imali šta da jedu, ali da su hteli „vijetnamskog kuvara“, sva naknadna istraživanja su pokazala ono što je i laiku jasno – niko ne dere mačku ili zeca jer zanoveta oko nacionalnosti kuvara. U obimnom izveštaju „Da li biste pristali na ovo: slučaj masovne trgovine ljudima u svrhe radne eksploatacije“, koji je objavila organizacija za borbu protiv trgovine ljudima ASTRA, taksativno je navedeno u kojim uslovima su živeli i radili: pasoši su im bili oduzeti, većina je bila bez radne dozvole i nisu imali medicinsku zaštitu. Bili su primorani da rade devet sati (ako zakasne uzimana im je cela dnevnica) i to 26 dana u mesecu (ako bi imali jedan dan manje uzimana im je cela plata). Kretanje im je bilo ograničeno, obezbeđenje ih je pratilo između radnog mesta i boravišta, imali su dva toaleta na njih 500, krevete bez dušeka, a nije bilo ni grejanja ni tople vode. Iako su želeli da prime vakcinu protiv kovida, rečeno im je da je nema, a kada bi se razboleli morali su o svom trošku da se testiraju i leče. „Ovo je za ASTRA bio jedan od najtežih izazova do sada. Međutim, uz sve što smo mi uložile u ovaj slučaj, naša frustracija je zbog toga što nema reakcije države, što ne možemo da pružimo pomoć onako kako to inače radimo... Ništa ne može da se meri sa onim što smo videle da su radnici doživljavali. Došli su u državu za koju im je rečeno da u njoj vlada strogi šerijat, da se u njoj seku ruke zbog krađe. Prvi put u životu su videli kako izgleda jesen i zima, pa još bez adekvatnog smeštaja, grejanja, tekuće vode, garderobe i hrane. Na sve to, pod stalnim pretnjama i zastrašivanjem od nadređenih, bez mogućnosti da se slobodno kreću. Prevodioca nema ni u regionu, kamoli u Srbiji... NJihov očaj, ogroman strah i potpuni gubitak vere u to da im iko može pomoći su nam najteže pali. Pritom je Srbija potpisnica velikog broja međunarodnih sporazuma i inicijativa i kada smo videle da državne institucije u Srbiji zbilja ne planiraju da primenjuju sopstvene zakone i stanu u zaštitu radnika, sledeći korak nam je bilo obraćanje međunarodnim telima i organizacijama koje prate primenu tih sporazuma i koje prilikom prikupljanja podataka pitaju još nekog osim državnih organa. Upravo tu smo našli prostor da ukažemo na brojna kršenja ljudskih prava, potencijalnu trgovinu ljudima u slučaju vijetnamskih radnika i nesprovođenje zakona od strane države“, kaže Jasmina Krunić, koordinatorka za javne politike i razvoj NVO ASTRA. Usledile se brojne reakcije kroz saopštenja i rezolucije: Evropski parlament, UN grupa stručnjaka za borbu protiv trgovine ljudima (zahtevali su i odgovor od Srbije i Kine, ali su prema dostupnim podacima uskraćeni za njega) i Komitet za ekonomska i socijalna pitanja UN (ECOSOC). Na osnovu godišnjeg izveštaja Stejt departmenta SAD o trgovini ljudima, Srbija je upravo zbog ovog slučaja nazadovala - ostala je u kategoriji dva, ali je stavljena na takozvanu listu za posmatranje. Iako se radi o nečem zbog čega bi bilo logično da se momentalno otkaže ugovor sa Linglongom, ova informacija nije ostavila utisak ni na vlast, ni na njihove medije – čak ju je i RTS prećutao. A koliko je uticalo na ostale institucije, objašnjava Milica Marinković: „Naš posao nije da utvrdimo da li je došlo do radne eksploatacije jer je to posao državnih organa, ali oni ćute već godinu dana. U onim situacijama u kojima smo videli da je došlo do eventualnog kršenja zakona (protivpravno lišavanje slobode ili za zabranu sindikalnog okupljanja) i da postoje nepravilnosti za koje bi bilo nadležno tužilaštvo, MUP i Inspekcija rada, mi smo podnosili prijave. To je više od 10 krivičnih prijava , a nemamo postupanje gotovo ni po jednoj. Svi postupci države su bili usmereni na to da se razvodni situacija, što je dovelo do toga da ona eskalira i nije se završilo samo na pravima vijetnamskih radnika.“ Ni RERI, koji je podneo mnogobrojne prijave i tužbe, nije prošao bolje. Krivične prijave koje su podnosili tužilaštvu u Zrenjaninu su odbačene i pored činjenice da je uz svaku priložena obimna dokumentacija i niz dokaza, tako da je njihov utisak da „tužilaštvo jednostavno ne želi da sprovede adekvatni istražni postupak i da na očigledne činjenice ne reaguje“. Trenutno čekaju ishod tužbe koju su pre dve godine podneli Upravnom sudu sa zahtevom da se ponište građevinske dozvole date bez studije. Ali, čak i ako bi dobili presudu, šta bi to značilo dve godine kasnije kada je fabrika u međuvremenu od prvih bespravnih objekata izrasla u giganta? „To se i mi pitamo. Ako zamislimo da bi Upravni sud odlučio da poništi saglasnost na studiju o proceni uticaja automatski bi građevinska dozvola bila van snage, što bi značilo da vlasnik mora da sruši objekat. Scenario koji bismo tada mogli da očekujemo bio bi sličan onom koji smo imali na Pančićevom vrhu“, kaže Popović. Bilo koji scenario po kom bi braća Kinezi i njihovo veličanstvo – naprednjački investitori - bili sankcionisani, sigurno ne dolazi u obzir. Uostalom kada je u Srbiji u 21. veku ponovo registrovano ropstvo, Vučić se obratio naciji i rekao da ga je sramota, ali ne zbog kršenja ljudskih prava već „pred ljudima iz te kineske kompanije“ zbog ekoloških aktivista koji ih uznemiravaju. U takvoj situaciji teško da ima vađenja osim ako u EU prođe inicijativa da se uspostavi pravni okvir za dostojanstven rad, koji bi značio zabranu uvoza proizvoda nastalih na takav način. „To je jedina nada za iskorenjivanje trgovine ljudima u svrhu radne eksploatacije - ako i države i kompanije budu temeljno analizirale šta od koga nabavljaju i način na koji taj neko proizvodi određeni proizvod ili uslugu i da li u tom procesu krši ljudska prava i zagađuje životnu sredinu. Ako se zabrani da se tako nastala roba nađe na tržištu – eto jedne, i za sada jedine, svetle tačke. Iako možda naivno, mi se nadamo da će sada države članice EU, iz kojih dolaze dve poznate svetske kompanije koje već imaju ugovore za nabavku guma iz buduće fabrike Linglong u Srbiji, da primene jasan zakonodavni okvir u tim državama, kao i svoja prilično stroga kompanijska pravila, i da kažu – „Čekajte, pa mi ne možemo da kupimo ove gume.“ U stvari, mi se nadamo i čekamo da ovoga puta EU pokažu, na svojoj teritoriji, u svojim nadležnostima i okvirima, primer efikasnog sprovođenja sopstvenih pravila i direktiva. I kako će se to, kao kružni talas, možda peti, možda pedeseti, konačno osetiti i ovde u Srbiji“, kaže Jasmina Krunić. I bilo bi lepo, ali malo verovatno. Realnije je u takvoj situaciji zamisliti još jedan patetični nastup propraćen dugim uzdasima, zamišljenim pogledima i konstatacijom da će „Srbija preživeti“ i pored ljubomornog Zapada koji je sabotira. Sandra Petrušić